Promene u Srbiji nastupaju kada se uspostavi sporazum levice i desnice, progresivne i konzervativne Srbije ili onih o kojima vlada predstava da su takvi. U politici, kao ni u Srbiji, predstave i stvarnost se nužno ne poklapaju, ali se ni jednima, ni drugima, ni predstavama, ni stvarnosti, ako je i ona jedna, ne sme poricati značaj.
Prevazilaženje ideoloških trvenja ne oblikuje samo pragmatičnu većinu, privremeno sklopljenu u ime višeg i važnijeg cilja. Ono uspostavlja novi, ma koliko bio kratkoročan, većinski društveni tok: ideološki detant obnavlja iskustvo društvenih i političkih prioriteta omogućavajući da se prevaziđu ustaljene društvene i političke podele, a neretko i nerazrešive društvene krize i konfuzije. Prvi upotrebljiv primer jeste rana jesen 2000. godine. U dva koraka, na izborima od 24. septembra i u narodnoj pobuni 5. oktobra, odigrala se društvena i politička promena koja je vodila nastanku Petooktobarske republike, slomu Miloševićevog režima i dugoveke platforme iz koje je iznikao taj režim. U osnovi te promene jeste savez levog i desnog centra kao centripetalne sile oko koje se okupilo većinsko društvo. Dok su promene zagovarali samo levi centar ili samo desni centar, one operativno nisu bile moguće, dok u političkom smislu te promene nisu izražavale većinski stav društva. Većina se topila u razlikama koje su održavale inerciju opstanka režima jer je nisu iznutra ugrožavale. Prevazilaženje ideoloških razlika uklonilo je prepreke promenama.
Dva jesenja događaja iz 2000. neretko se posmatraju razdvojeno ili tako da se jednom od njih daje prvenstvo i značaj. Neki veruju da je ključ u izbornom rezultatu 24. septembra. Tog dana sam se čuo telefonom s jednim istoričarem. Pitao sam ga kako izgleda izborni dan u njegovom delu grada. Odgovorio mi je rečima koje kao da su iz nekog istorijskog spisa: “Reke ljudi idu na birališta…” Ključ je bio u tim “rekama ljudi”. I pre je bilo izbora, ali nije bilo tih “reka”. Reke ljudi nisu nastale tek tako, nešto ih je pokrenulo: u saglasju razlika ljudi su videli neumitnost promena. A opet bez narodne pobune 5. oktobra izbori od 24. septembra bili bi samo jedni u nizu izbora u doba Miloševića. Ni te pobune ne bi bilo da ljudi nisu imali nadu i veru da su promene moguće i da je u društvu stvorena delatna i pobunjena većina. Pobuna 5. oktobra onemogućila je održavanje drugog kruga koji je poraženi Milošević već bio zakazao.
Kraj Petooktobarske republike u istom je znaku kao i njen nastanak, samo bez prateće drame i neizvesnosti, što svedoči o tome da je društvo za nešto duže od jedne decenije postalo demokratsko. Promene nisu bile pitanje “biti ili ne biti”, tokom tih dvanaest godina promenilo se nekoliko političkih garnitura među kojima razlike nisu bila samo personalne ili samo partijske. Nije se postavljalo pitanje da li će neko priznati rezultate izbora.
NEORADIKALSKI TALASI
Promene u maju 2012. godine usledile su jer je i uoči njih oblikovan savez levice i desnice. Prevaziđene ideološke razlike najpre su omogućile promenu na izborima, a potom i pojednostavile tranziciju vlasti posle izbora i kooptiranje delova poraženih elita u novu vlast. Ključna snaga promene – SNS kao prerušeni, prešminkani i preimenovani SRS – pobeđivala je, pojedinačno uzev, na većini izbora posle 2003, ali bez ikakvog koalicionog potencijala i realne političke mogućnosti da dođe na vlast. Ta promena nije bila prihvatljiva ni iznutra, ni spolja. Tek preuzumanje evropskog narativa, promena retorike i kooperativnost sa unutrašnjim i spoljnim akterima omogućili su ovom glasu radikalske desnice i tranzicijskih gubitnika da premosti ideološke razlike s dovoljno nezadovoljnih aktera levice i da utre put promeni koja će Srbiju odvesti u novi autoritarizam. To je širok raspon od neoradikalskih talasa SNS preko partije vlasti kakva je SPS, koja je kao ključno nasleđe jugoslovenske levice iz druge polovine XX veka preuzela volju za vlast, desnog centra oličenog u DSS, tehnomenadžerskih tokova G17 plus i njenih jednako ideološki nezainteresovanih lokalnih frakcija, do levičarskih glasova koje su, dolazeći iz različitih razloga u isti tabor, oličavali gubitnici tranzicije i neuporedivo malobrojniji, ali javno uticajni beli listići, neretko reprezenti levog centra ili izrazite levice.
DEMOKRATSKO I NACIONALNO
Zašto je potreban ovaj savez levice i desnice za sve važnije promene u Srbiji? Zbog toga što je Srbija ideološki i politički, društveno i kulturno, ekonomski i geografski podeljeno društvo. U tolikim podelama, odavno bez ikakvog konsenzusa o važnim pitanjima, teško je voditi realnu politiku i okupljati ljude, dok su razmere dugotrajnog socijalnog siromaštva snažan izvor dominacije svake vlasti, pogotovu autokratske. Ako nema konsenzusa stvorenog kroz realnu politiku, onda okolnosti stvaraju konsenzus.
Ne treba, međutim, zaboraviti da doba kriza neminovno iziskuje nestandardna rešenja: krize i nastaju zato što standardna rešenja nisu dobra, više ne funkcionišu ili ih je stvarnost odbacila. U osvit obnove višepartijskog sistema Borislav Pekić je pisao o potrebi za politikom koja će objediniti demokratsko i nacionalno: demokratsko po vrednostima, nacionalno po konkretnom društvu u kome se te vrednosti ostvaruju u dodiru s realnim životom. U Istočnoj Evropi 1989. godine revolucije su bile nacionalne (oslobođenje od Sovjeta) koliko i demokratske (oslobođenje od komunizma). Tek zajedno, ta dva elementa su dovela do društvene mobilizacije pred kojom su se raspali ti režimi. Mnogo pre toga, krajem 60-ih, Hantington je pisao da nije moguća masovna društvena mobilizacija za promene, pogotovu kada su one revolucionarnog karaktera, ako je zasnovana samo na ideološkim elementima, već su joj potrebni i nacionalni elementi. Još mnogo pre toga, Milan Grol, i sam intelektualac svestan razloga za politiku i čovek koji je znao u čemu je značaj i uloga stranaka, svedočio je, pišući neprevaziđeni portret Jovana Skerlića, o jednom političkom izboru pred kojim se našao njegov kratkoveki školski drug: “U groznici u kojoj je bila zemlja pitanja se nisu postavljala programski, nego moralno, i rešenja su se tražila neposredno”.
Po svemu ostalom, dva događaja iz dvehiljaditih – nastanak i slom Petooktobarske republike – jesu različita u onoj meri u kojoj su različiti demokratski i autoritarni poredak, ali su nalik u toj dimenziji: u saglasju različitih ideoloških elemenata da je promena važnija od međusobnih ideoloških razlika.
PREVAZILAŽENJE NARCIZMA MALIH I VELIKIH RAZLIKA
Autoritarni poredak je uvek teže promeniti od demokratskog. Demokratije su sklone promenama, a građani u demokratijama ne osećaju rizik promena kakav je neizbežan u slučaju autokratija. Preuzimajući taj rizik, građani će ga podeliti na mnoštvo pojedinačnih aktera ukoliko pobunjeno društvo uspe da u sebi objedini razlike i volju za promenu, ostavljajući po strani ideološke narcizme i ekskluzivne politike. Time rizik postaje prihvatljiv, a promene politička realnost, ne samo društvena potreba.
Do promena dolazi kada značajan broj ljudi rizik učešća u promenama smatra prihvatljivijim od rizika nastavka postojećih okolnosti. Do promena ne dolazi kada jedan broj ljudi svoje male, trenutne i ograničene interese pretpostavi interesima društva i svojim dugoročnim interesima.
U demokratiji promene su ideološke: jedna ideologija se menja drugom, jedna politika se menja drugom. U autokratiji promene su nadideološke: autokratija se menja demokratijom. Ideološke razlike u demokratiji su dragocene. U autokratiji one su često prepreka promenama ako društvo nema snage da uspostavi prioritet u ciljevima. Ako borbu za slobodu zamenimo borbom za ideologije i politike, onda je najverovatniji ishod da nećemo izboriti slobodu, niti ćemo ostvariti politike i ideologije za koje se zalažemo. Ideologije su za demokratiju. Jedino objedinjujući duh promena može otvoriti prostor za politike i za izgradnju pluralistične političke zajednice.
Tako je i danas. Građani su odavno svesni da su promene potrebne. Ali su sada svesni i da su promene moguće. Istinska mogućnost promena ukazala su u nastajanju pobunjenog društva kao izraza većinske Srbije. To pobunjeno društvo je suviše široko da bi se svelo na bilo koju političku ili ideološku boju ili ton. To, uostalom, nije ni politički mudro, ni operativno racionalno. Pobunjeno društvo postalo je većinsko upravo zato što je prevazišlo narcizam malih i velikih razlika na kojima režim Aleksandra Vučića parazitira dugih četrnaest godina razarajući politički život, onemogućavajući elementarni razumni društveni dogovor, deleći ljude, sejući zlu krv i smutnje u narodu, stvarajući neprijatelje od svih, da bi na kraju glavnog neprijatelja prepoznao u čitavoj generaciji mladih ljudi.
U času kada je generacijski pokret mladih ljudi premostio duboke razlike obnavljajući u atomizovanom, apatičnom i podeljenom društvu političku zajednicu utemeljenu na idejama slobode, pravde i antikorupcije, nastao je nužni i dovoljni uslov za promene u Srbiji.
Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.
