Nije režim toliko oslabio koliko su studenti ojačali

Prvi put posle dolaska na vlast naprednjaci ulaze u izborni proces sa neizvesnim ishodom. Uprkos raznim pokušajima da se poljulja, studentska lista ne samo da se stabilizovala već je i uvećala svoju podršku. Glavni problem režima nije gubitak sopstvenih birača, već mobilizacija antirežimskog bloka, koji su studenti uspeli da objedine oko jedne političke ideje i tako promene odnos snaga na političkoj sceni.

Osporavanjem istraživanja javnog mnjenja koja mu ne idu u prilog i insistiranjem na narativu o nepobedivosti, režim pokušava da učvrsti svoje biračko telo i demobiliše opoziciono. To pokazuje koliko je režimu važno da kontroliše percepciju javnosti o izbornim izgledima. Iako je politička borba trenutno fokusirana na izbore, ključni zadatak posle eventualne smene vlasti biće duboka institucionalna reforma, kako bi se uspostavili uslovi za funkcionalnu demokratiju, vladavinu prava i fer izbore.

Ovo su akcenti razgovora sa Vujom Ilićem, naučnim saradnikom Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, koji ima bogato iskustvo u raznim političkim istraživanjima uključujući ispitivanja javnog mnjenja.

Rezultati nekoliko istraživanja političkih preferencija građana Srbije, koja su objavljena u proteklih mesec i nešto, uprkos izvesnim razlikama, govore jedno: režim u Srbiji ima velikih problema, čini se da mu je isteklo vreme. Koje trendove, po vašem mišljenju, možemo prepoznati kada uporedimo rezultate ovih anketa u odnosu na one objavljene početkom ove i tokom prethodne godine?

U odnosu na prošlu godinu, kada smo videli većinsku podršku građana studentskim zahtevima, kao i samom pokretu, ove godine se u istraživanjima jasnije ocrtava podrška izbornoj listi koju će predložiti studenti. Glavni nalaz poslednjih nekoliko istraživanja je da postoje dva jasna pola prema kojima se građani određuju, a to su Srpska napredna stranka i najavljena studentska lista, čija podrška deluje stabilno. Ukoliko se slični rezultati nastave i potvrde drugim istraživanjima, to će biti prvi put od kada je pre 12 godina SNS postala dominantna stranka da se na opšte izbore izlazi sa neizvesnim ishodom. Ali ovakav očekivani nivo izborne mobilizacije je neophodan, ne i dovoljan uslov za izborni preokret. Mnogo toga zavisiće i od izbornih uslova pre izbora i na dan glasanja, od toga kako će se glasovi za liste prevoditi u poslaničke mandate i od toga da li će rezultate priznati svi učesnici.

U kojoj meri ovi rezultati govore o tome da je režim izgubio podršku dela građana, a u kojoj meri su studenti kao nova, izuzetno snažna politička pojava, uspeli da k sebi privuku apstinente i neodlučne? U tom pogledu, ko ima više potencijala za rast?

Po mom mišljenju, radi se o ovom drugom – nisu režimske stranke toliko izgubile podršku koliko su studenti okupili antirežimski orijentisane građane, i one koji su ranije bili za opozicione stranke, i dosadašnje apstinente i neopredeljene. Ne vidim značajan potencijal za autentičan rast podrške vlasti, njihova dodatna izborna prednost pre bi se ostvarila izbornim inženjeringom, klijentelizmom i propagandom. Pretpostavljam, sa druge strane, da će pre moći da dođe do prekomponovanja unutar antirežimskog bloka nego do nekih prodora ka biračkom telu naprednjaka. Društvo je gotovo potpuno polarizovano na režimski i antirežimski blok i ne verujem da ima mnogo onih koji će u poslednjem trenutku preći na drugu stranu. Pre se radi o tome koliko stranke na vlasti mogu da zadrže kontrolu nad svojim biračkim telom i do koliko neodlučnih i apstinenata može da dopre studentska lista.

Da li to znači da su u pravu analitičari koji kažu da režim i ne pokušava da pridobije nove birače, već samo da učvrsti vlastito biračko telo? I da li u tome uspeva? Odnosno da li je ono baš toliko homogeno da ne postoji mogućnost daljeg krunjenja rejtinga SNS–a?

Delim to mišljenje. Političke poruke i mere koje se usvajaju uglavnom su usmerene na očuvanje postojeće podrške, pre nego na pridobijanje novih birača. Takođe, mislim da su uverenja građana koji još uvek podržavaju vlast – čvrsta. Postoje, međutim, linije podele unutar tog tela koje bi mogle da se aktiviraju, pre svega vezane za odnos prema Kosovu i Rusiji. Ti potencijalni problemi se uredno saniraju, posle rušenja objekata na Gazivodama šalje se poruka o skretanju toka Ibra, a posle posete Zelenskog Vučić naglašava da nismo uveli sankcije Rusiji.

Ali i da postoje glasači SNS koji bi želeli jasniju antizapadnu politiku i energičniji odnos prema Kosovu, pitanje je da li to nezadovoljstvo može da proizvede posledice po podršku vlasti. Sentimenti birača su jedna stvar, a ponašanje političkih aktera druga. Kada se formiraju dva pola, kao sada, manji akteri unutar blokova dobijaju na značaju, pa treba pratiti kako će se ponašati funkcioneri stranaka koje čine vladajuću koaliciju, uključujući stranke nacionalnih manjina, koje imaju posebnu težinu jer za njih ne važi cenzus od tri odsto.

foto: marija janković

Vidimo da režim ulaže veliku energiju da demantuje rezultate istraživanja o kojima govorimo. Da li se iz toga može iščitati strah da će njihovo biračko telo biti poljuljano ako se sruši mit o nepobedivosti Vučića?

Održavanje uverenja u nepobedivost na izborima služi tome da se sopstveni birači odvrate od promene strane, a opozicioni – demobilišu. Zato je uložen vanserijski napor da se diskredituje istraživanje koje je predstavila Crta. Većina napada nije se ni bavila sadržajem, već je bila usmerena na Crtu kao organizaciju, a deo na metodologiju. U oba slučaja radilo se o upornom ponavljanju lako proverivih neistina, na primer, tvrdnje da je uzorak bio 558, a ne 2.324 ispitanika. Sve to govori koliko im je bilo stalo da nalaz koji je imao najviše odjeka u javnosti zatrpaju lažnim narativima.

Kako se izbori budu približavali, možemo očekivati da se jaz između rezultata istraživanja produbljuje, kao što je nedavno bio slučaj u Mađarskoj, gde se posle izbora pokazalo da su agencije bliske vlasti kontinuirano potcenjivale Tisu, a precenjivale Fides. Važno je da to razumemo već sada: sa jedne strane postojaće organizacije koje sprovode metodološki utemeljena istraživanja i deluju u javnom interesu, kao što je Crta, a sa druge strane će biti procenti koji će služiti kao instrument kampanje.

Ono što je specifikum i ovih istraživanja i cele političke scene jeste činjenica da građani još ne znaju imena onih koji će se nalaziti na studentskoj listi, pa čak ni ko i kako donosi odluku o tome ko će se na njoj naći. Da li će obznanjivanje imena pomoći ili odmoći studentskoj listi, s obzirom na dve očekivane okolnosti: zasigurno je da će se na listi naći mnoga ugledna imena, ali i da će režim voditi veoma prljavu kampanju protiv ljudi koji će biti na njoj?

Proces sastavljanja studentske liste jeste specifičan, reč je o dugom i složenom procesu predizbora koji sprovodi društveni pokret koji nije javan. Svi ti elementi posledica su specifičnosti političke situacije u Srbiji. U tom smislu, svako izjašnjavanje građana o listi koja još nije formirana ni javno predstavljena treba razumeti kao podršku ideji studentske liste, pre nego kao projekciju njenog rezultata na hipotetičkim izborima.

Ali kako vreme prolazi, moj utisak je da za sve veći deo tih građana ta podrška predstavlja izraz poverenja u studentski pokret i u način na koji sastavlja listu. Obe komponente koje pominjete mogu da utiču na podršku stvarnoj listi na stvarnim izborima, ali mislim da će te promene biti marginalne. One koji podržavaju studentsku listu ne zanima šta govore provladini mediji. Sa druge strane, podrška do sada nije bila uslovljena konkretnim imenima, pa bi bilo iznenađujuće da to sada postane presudno. Ako i dođe do promene, ona će pre biti posledica političkog odnosa prema sastavu liste nego prljave kampanje.

foto: marija janković

Da li istraživanja mogu da nam već sada odgovore na pitanje koje se često postavlja, koje je već postalo dosadno, ali svejedno i dalje važno – koji je najbolji recept za pobedu protiv režima? Da li bi referendumska atmosfera, odnosno jedna lista bila jedino rešenje, ili pak više kolona mogu doneti pobedu, u smislu da mogu “zahvatiti” veći broj građana?

Tu istraživanja o podršci političkim opcijama dolaze u dodir sa pitanjem izbornog sistema, odnosno načina na koji se glasovi prevode u mandate. U Srbiji, sa proporcionalnim sistemom i jednom izbornom jedinicom, na nesrazmeru između glasova i mandata najviše utiče izborni prag. Zato svaki akter iz antirežimskog bloka treba sebi da postavi pitanje kako da osigura da svaki glas bude dat autentičnoj opozicionoj listi koja će preći cenzus i učestvovati u raspodeli mandata. Pod autentičnim podrazumevam liste čiji bi poslanici formirali većinu u kojoj SNS ne bi učestvovala.

Tačno je da veći broj opozicionih lista može da poveća broj glasača, a treba imati u vidu i da donosi veći broj članova biračkih odbora. Ali što je veći broj takvih lista, veća je i mogućnost da se opozicioni glasovi raspu ispod cenzusa. Zato nisam za to da se unapred odlučuje da li je rešenje u jednoj, dve ili tri liste; jednostavno još uvek nema dovoljno uverljivih podataka o tome šta bi bilo optimalno. To je pitanje koordinacije i očekivanja na koje će moći preciznije da se odgovori tek kada se približimo izborima, možda i tek kada budu raspisani. Poenta je da se, kada se dođe do zaključka šta je rešenje, deluje u tom pravcu. Postupanje u tom trenutku biće najvažnije za dalju percepciju većine opozicionih stranaka.

Mi još uvek ne znamo kada će biti raspisani parlamentarni izbori, pa teško sa sigurnošću možemo da tvrdimo i da će oni uopšte biti prevremeni, uprkos brojnim Vučićevim najavama. U tom pogledu imam dva pitanja: prvo, da li je najavama izbora Vučić postigao željeni efekat i primirio studentsko–građanske proteste; drugo, iz ugla režima, kada je najbolje za njih da se raspišu izbori? Da li je vreme njegov saveznik, da li je bolje za njega da raspiše parlamentarne i predsedničke izbore istovremeno, ili kojim već redosledom?

Vanredni izbori su do sada raspisivani kada su nosili mali rizik, a donosili određenu dobit. Tu dobit smo mogli da raščlanimo na trošenje ograničenih opozicionih resursa na iznurujućim serijskim izborima, odlaganje preuzetih obaveza i očekivanja na spoljnom planu i, po meni najvažnije za održavanje režima, odlaganje datuma redovnih izbora, koji moraju da se održe na određeni datum, bez obzira na stanje u zemlji.

Imajući u vidu sve o čemu smo govorili, pre svega da bi vanredni izbori sada nosili veliki rizik bez izražene dobiti, ne postoji jasan podsticaj da se raspišu. To znači da su u ovom trenutku redovni izbori najbolje rešenje za vlast, ali i odlaganje ima svoju cenu, jer se ni rok redovnih ne pomera. Ne verujem da je dosadašnje neraspisivanje značajno naštetilo podršci studentskom pokretu, ona je stabilnija nego što je iko mogao da očekuje početkom prošle godine. Uporno ponavljanje da će vanrednih izbora biti deo je taktike kojom se Vučić obraća svojoj bazi, a ne opozicionoj, uveravajući je da izazov nije onoliki koliki zaista jeste. Što se redosleda tiče, mislim da ne treba isključivati nijednu opciju. Iako trenutno deluje da su vanredni parlamentarni praćeni predsedničkim najverovatniji, moguća je i promena te računice.

S obzirom na to da se režim nalazi u kampanji, vrlo je interesantna poseta Vladimira Zelenskog Srbiji, koju ste spomenuli. Ona definitivno nije obradovala biračko telo naprednjaka. Kako se ona može oceniti? Da li je iznuđena, u smislu da Vučić pokušava da povrati poljuljanu zapadnu podršku ili se može čitati i iz drugih uglova?

Način na koji je poseta tretirana u provladinim medijima jasno pokazuje da je njena svrha bila spoljnopolitička i da je trebalo što više da se izoluje od domaće političke dinamike. To što je najavljivana još u prvoj polovini godine, kada je vlast aktivno radila na ispunjavanju uslova i pridobijanju podrške za otvaranje Klastera tri, govori u prilog tome da je na neki način i zakasnela. Ali eksplicitna podrška Zelenskog evropskim integracijama Srbije svakako će biti iskorišćena u sledećem pokušaju da se klaster otvori, u ubeđivanju članica EU koje su Srbiji najviše prigovarale zbog odnosa sa Rusijom da promene poziciju.

Dakle, pre nego pokušaj da se utiče na opšte odnose sa Zapadom, mislim da je poseta imala vrlo specifičnu ulogu. Ipak, ni promena stava izraženo proukrajinskih članica ne bi rešila prigovore koji se tiču vladavine prava. Pored toga, Zelenski je potvrdio poziciju Ukrajine o nepriznavanju Kosova, što je spoljnopolitički plus za Vučića. Zato je opravdano pitanje zašto Zelenski na to pristaje – mislim da je vojna saradnja ovde ključna. Činjenica da se ona javno demantuje vraća nas na unutarpolitički aspekt i na problem koji njen obim može da predstavlja za većinski proruski nastrojeno biračko telo naprednjaka.

Na kraju, pitanje svih pitanja – šta posle Vučića? Nova vlast će naslediti potpuno nakaradan državni institucionalni i ekonomski sistem, duboko korumpiranu i kriminalizovanu državu, narušene regionalne i međunacionalne odnose, nejasne odnose sa EU i drugim centrima svetske moći…

Realistično je očekivati dug period tranzicije, prva vlada posle SNS moći će da započne, ali ne i da sprovede demokratsku konsolidaciju. To će verovatno sačekati i neku narednu vladu. Od svih zadataka čini mi se da je dugoročno najvažnija institucionalna reforma. Jasno je da danas, kada se politička borba vodi u neravnopravnim uslovima, fokus mora da bude na kampanji i danu izbora i da je teško izdvajati kapacitete za osmišljavanje faza koje će predvidivim redom doći posle izbora. Ali baš to iskustvo mora biti vodilja u tome kako transformisati institucije da se ovakvi uslovi ne ponove. Čak i ako dođe do fragmentacije unutar nove parlamentarne većine, prioritet bi trebalo da bude postavljanje novih osnova za funkcionisanje demokratskih institucija: od izbornih zakona, preko medijskog okruženja i vladavine prava, do mehanizama odgovornosti za kršenja ljudskih prava. To bi onda moglo blagotvorno da utiče i na ostale nasleđene
probleme.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.