Desnica i Vučić: Kalif umesto kalifa

Zbog čega desnica ne podržava studentski pokret, a uslovi za podršku su, velikim delom, ispunjeni? Eno su studenti sa sobom pokupili i popove i fašiste i „Kosovo je srce Srbije“ i nacionalističke intelektualce i raznorazne suklate i kuso i repato, etno-nacionalne simbole i šajkače i četničke šubare i krstače i kandila i ikone i ocila, i majice s likom Dragoljuba Mihailovića i Vladimira Putina, dakle sve ono što je desnici bogougodno čuti, videti i omirisati. A ipak desničarske partije i pokreti, da prostite, nikako da se diferenciraju i izjasne.

Proevropske partije, pokazalo se, malo teže kopčaju, ali evo su Demokratska stranka, ZLF i Kreni-promeni pružili bezuslovnu podršku studentima i to uprkos malopređašnjem neprijatnom spisku osoba, simbola i rekvizita, dok i dalje tinja nada da će ostatak smoći snage da se okupi oko zajedničke ideje, plana, cilja…

Desnica, megjutoa, ni mukajet. Почему?

Foto: Vreme / Aleksa Petrovski

Uzurpiran desni prostor

Čak i ako ostavimo po strani sindrom narcizma malih razlika, postoje tu dva poveća problema za desnicu. Prvi je što su Vučić i SNS potpuno prekrili desnu stranu političkog spektra – bivši radikali su, naravno, ostali radikali, pa ima tu za svakoga ponešto: fašizam, nasilje i nacionalističko baljezganje cvetaju, sve pršti od patriotozma, domoljublja i neizlečivog prostaštva, intenzivno se i nedeskrimitivno mrze Hrvati, Albanci i Bošnjaci (Crnogorci se, da ne budemo nepravedni, sve bolje kotiraju), vrh klera je na usluzi.

Dakle milina, osim što desničarske partije, koje dele iste te „vrednosti“, nemaju gde da se udenu. I ne pomaže tu nikakvo obrazovanje. Kada čovek sluša prof. dr Miloša Jovanovića, ili prof. dr Mila Lompara, ne uspeva iz njihovog govora da izvuče ništa smisleno. U stvari, desničari koji su se, kao, okrenuli protiv Vučića, ne zameraju njemu ništa od negovanja gorenavedenih „vrednosti“, naprotiv, već nedelotvornost u implementiranju.

Lepo reče ona ministarka: da je ona bila na Miloševićevom mestu sve bi to na Kosovu očistila od Albanaca. Nema, dakle, ničeg rđavog u istoimenom Miloševićevom pokušaju – čovek je začas uspeo da stotine hiljada Albanaca izgura iz njihovih domova, a potom i granica Kosova, ama mu je onaj NATO nekako nezgodno stavio čizmu na vrat, pa je odustao. I to je njegov greh. Što nije uspeo. „Vrednosti“ za koje se zalagao su OK.

Negovanje posebnosti i republikansko tlo

Ali postoji tu još jedan problem koji je upisan u desničarsko razumevanje sveta: partikularizam.

Da uprostimo: desnica se uvek zalaže za posebne ciljeve i najdalje dokle dopire je opštost naroda, ali do univerzalnosti nije u stanju da dobaci.

U tome je jedna od ključnih razlika između levice i desnice. Desničar je, po definiciji, upućen na ono posebno. Desničarska internacionala svojevrsni je oksimoron jer nju, desnicu, zanima ono nacionalno, posebno, izdvojeno: narod i država kao izraz narodnog jedinstva. Mesta za nekakve razlike unutar roda nema. U „dobrom porektku“ svako zna svoje mesto: žena da ćuti i kuva, deca da ćute i slušaju (i svi da se raduju kad idu u „porodične šetnje“), vođa da vodi narod i brine o svima nama, popovi da se staraju o našim dušama, naročito zabludelim, a za one koji ne razumeju suštinu imaju se organizovati sabirni centri u edukativne svrhe i tako dalje.

Studentski pokret, pak, uza svo ideološko šarenilo, leži na čvrstom republikanskom tlu: borba protiv korupcije, vladavina zakona, slobodni izbori. Supstancija studentskog pokreta je republikanska sloboda.

Foto: Vreme / Aleksa Petrovski

Za desničare, međutim, to su drugorazredne vrednosti. Njihov spisak vrednosti izgledao bi, recimo, ovako: narod, poredak, država. A ako je narod ispred zakona, ako je (apstraktni) poredak ispred slobode, a država ispred pojedinca, onda nema ništa od republike, te bi monarhija (vladavina jednog) bila „najprirodniji“ poredak. Da li taj „jedan“ kalif, Duce, Führer, faraon, šah, Hitler, Staljin, Pol Pot, Milošević, brat Si, brat Kim Džong Un ili brat Vučić – manje je važno. Utoliko je gotovo nemoguće da desničarska partija podrži pokret koji je u svoju osnovu ugradio republikanske vrednosti.

Ideološko šarenilo

Nema, naravno, ni najmanje nade da bi ovdašnji desničari mogli, makar i za zeru, da izađu iz svojih etno-nacionalističkih tvrđava i pomere se ka nekakvom promišljenom konzervativizmu. Ideološko šarenilo studentskog pokreta – šarenilo s kojim su studenti i građani u oslobodilačkoj svojoj misiji bez problema ušetali u Novi Pazar – svojevrsni je korektiv tvrdih desničarskih pozicija. S tih pozicija sloboda se vidi samo kao narodna i državna suverenost, a ideje svode na to da neki desničarski vođa postane kalif umesto kalifa. Dakle Vučić umesto Vučića.

Sa studentskim pokretom to nema nikakve veze.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“!  Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.