Srbija u plamenu

Život svih nas na planeti ne čeka da Jahve najavi Mojsiju seriju nadolazećih pošasti, pa da u jednoj odsutnoj sceni otkrijemo u kakvoj smo nevolji. Loše vesti lagano isplivavaju, kao “kamenje gladi” koje je ovog avgusta, zbog previše niskog vodostaja reka izvirilo iz Rajne i Elbe. Kako to kaže omiljena prirodnjačka izreka oko koje su se slagali Aristotel, Lajbnic, Karl Line i Čarls Darvin – Natura non facit saltus (Priroda ne pravi skokove) i kako to inače biva u životu, katastrofa je došla polako, postupno, neprimećena i naravno – osporavana. Spaljivao fosilna goriva ili ne, pažljiv posmatrač je mogao zapaziti sve te mnoge nagoveštaje – kako su toplotni talasi iz godine u godinu postajali duži za dan, dva, pet, snega tamo u planinama koji hrani vodostaj velikih nizijskih reka bilo je stalno manje za koji procenat, vodostaji su postupno bili sve niži, požari su bili sve češći, oluje su se pretvorile u sve strašnije događaje, proleća su postala neuhvatljiva, a žive vrste su počele da iščezavaju.

Foto: MUP Srbije

I onda smo se ovog leta najednom našli među pošastima biblijskih razmera. Vidimo ne samo opominjuće kamenje na kome su ljudi srednjeg veka uklesali “Plači ako me vidiš”, nego i rimske mostove i brodove kako izviru iz Dunava, pustinjsko sunce koje danima prži, leto bez ijednog pljuska, požare koje danima ne možemo da obuzdamo, nuklearne reaktore koji se gase jer nema vode za hlađenje. Na nebu je pomračenje Sunca. U zemlji Srbiji, bizarne društvene okolnosti nesumnjivo otežavaju borbu sa nepogodama – zemlja utonula u duboku korupciju teško može biti spremna za adaptaciju i suočavanje sa vanrednim okolnostima kao što su požari, suše i ekstremni pad vodostaja – ali nezavisno od nesposobnih vlasti i neizbežnih političkih promena, bez njihove realne krivice, samo prirodno okruženje u kome živimo više nije isto.

Nisu neophodni proroci Mojsije i Amos da tvrdoglavom faraonu najave skakavce i krvavi Nil, nije čak nužno imati okvirne regionalne prognoze i izveštaje Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC), da i sami osetimo kako sada sa klimom previše toga nije u redu. Biblijski makot je počeo. Klimatske promene se događaju.

Otkako je sedamdesetih godina 20. veka naučna javnost uvidela, a sa decenijama i dokazala, da je čovek svojim uticajem, a pre svega bespoštednim spaljivanjem fosilnih goriva i zbog toga emisijom ugljen-dioksida, promenio procese u atmosferi, znamo da dolazi globalno zagrevanje sa svim svojim posledicama. Jalovi politički pokušaji da se nešto učini, uz sveopštu neuspešnu kampanju, za sada su doveli do Pariskog sporazuma koji je postavio cilj da se emisija CO₂ smanji tako da srednja globalna temperatura do kraja 21. veka ne poraste za više od 1,5 stepeni u odnosu na predindustrijski period jer, smatra se, više od toga bi za savremenu civilizaciju bilo nemoguće da podnese. Međutim, aktuelni IPCC podaci govore da je srednja globalna temperatura površine Zemlje već porasla između 1,2 i 1,3 stepena, dok su se kopnene površine zagrejale znatno više. Ovi apstraktni brojevi pokazuju se širom Evrope kao vrlo konkretan niz opakih i nerešivih nevolja.

foto: darko vojinović / ap photo

NUKLEARNI VODOSTAJ

Zbog niskog vodostaja, ironijom ovog leta, posledice su značajno osetila i dva sektora koji su tradicionalno najodgovorniji za emisiju CO₂ – transport i energetika. Plovni putevi u Evropi su gotovo zatvoreni pa nafta i ugalj ne stižu na odredišta, dok nizak vodostaj strašno pogađa hidroelektrane. Pored hidrokapaciteta, pogođena je i nuklearna industrija. Jedna od nuklearki u našem okruženju, Pakš na Dunavu u Mađarskoj, bila je prinuđena da prošle nedelje zatvori četiri VVER reaktora koji obezbeđuju oko 40 odsto proizvodnje struje našeg severnog suseda. Dunavska voda je, kao i kod većine reaktora (a ovde je reč o tipu reaktora sa vodom pod pritiskom), neophodna za sisteme hlađenja, bez kojih reaktori ne mogu funkcionisati. Ispostavilo se da je nivo Dunava pao čak 1,2 metra niže od takozvanog “stogodišnjeg minimuma”, za koje je elektrana projektovana. Isključenje Pakša sa mreže je bilo neizbežno. Kako su nuklearke pravljene i održavaju se da izdrže najrazličitije rizike (kada je u Ukrajini minirana brana i oteklo veštačko jezero Kahovka, na reaktorima elektrane Zaporožje nije došlo do incidenta), ceo slučaj ne predstavlja nuklearni hazard, ali proizvodnje struje nema.

foto: darko vojinović / ap photo

Slična je situacija i sa reaktorima u elektrani Černavoda u Rumuniji. Dva aktivna reaktora sa teškom vodom ove elektrane nalaze se takođe na Dunavu, u delu toka koji nije daleko od ušća u Crno more, gde je zabeležen vodostaj dva metra ispod nivoa, kao i toliko nizak protok da nikad ranije nije viđen. Zbog toga, reaktor 1 ove elektrane je odmah isključen, ali kako ona obezbeđuje 10 odsto rumunske struje, a energetska kriza u regiji zbog vodostaja nije mala, rumunske vlasti su vodile odsutnu borbu da izbegnu isključivanje reaktora 2. Zbog toga je rumunska vojska minirala stenu Paržoaja na toku Dunava kako bi se Dunav usmerio i vodostaj kod elektrane podigao za nekoliko centimetara – operacija nije bila jednostavna i vojska je to uspela iz drugog pokušaja. U nastavku intervencija nalik na akcioni film, Rumuni su potapali barže sa kamenom kako bi stvorili veštačku branu u rukavcu Bala i dodatno podigli vodostaj.

foto: darko vojinović / ap photo

Posmatrač ove neobične borbe mogao je prethodnih dana da sazna ponešto i o uzrocima, ali možda nije dovoljno naglašeno kako se iza svih uzroka krije onaj osnovni – klimatske promene. Sa stanovišta fizike klimatskog sistema, i povećano isparavanje zbog toplotnog talasa i smanjenje snegova na Alpima, koji presudno utiču na vodostaj i koji su na neki način vodotoranj Evrope, imaju zajednički koren u porastu srednje globalne temperature. Ako posmatramo ulaznu stranu vodenog bilansa – sneg – radovi u časopisu “Nature” iz 2021. i 2022. godine su pokazali da zbog klimatskih promena dolazi do opadanja površine snežnog pokrivača za oko jedan odsto po deceniji, ali i do skraćenja snežnog perioda tokom godine za čak 22 dana. Zbog viših temperatura, voda iz atmosfere više pada kao kiša nego kao sneg, pa je smanjena prirodna rezerva vode koja napaja reke u letnjim mesecima. Sa druge strane, na izlaznoj strani, duži i učestaliji toplotni talasi podstiču isparavanje i gubitak vode u rekama kakvo smo videli na Dunavu i celom njegovom slivu ovog avgusta.

PAKLENI TALAS

Nije nikakva novost da su i učestalost i intenzitet toplotnih talasa drastično porasli u odnosu na sredinu 20. veka. Mehanizam nastanka takvih dugotrajnih toplotnih talasa, kakav se tokom ovog avgusta spustio i nad Srbijom, najčešće se objašnjava pojavom takozvane “toplotne kupole”. U gornjim slojevima atmosfere dolazi do slabljenja takozvane mlazne struje i sistem visokog pritiska počinje da se ponaša kao “poklopac”: vazduh pod njim je sabijen pa se dodatno zagreva, potiskuje oblake i greje se neometano pod Suncem. Ovi fenomeni nisu ništa neprirodno, ali su njihova učestalost i trajanje zbog klimatskih promena dramatično povećani.

Prema podacima IPCC, ali i Svetske meteorološke organizacije (WMO), ekstremno topli događaji koji su se pre industrijske revolucije javljali jednom u 50 godina, danas se javljaju gotovo pet puta češće. Podaci Američke agencije za zaštitu životne sredine (EPA) pokazuju da su gradovi tokom šezdesetih godina 20. veka beležili u proseku dva toplotna talasa godišnje, dok taj prosek danas iznosi više od šest talasa godišnje. Dodatno, sama sezona visokih temperatura produžena je za više od 40 dana u odnosu na ranije decenije. Često slušamo o lokalnim toplotnim rekordima, a sa sadašnjim toplotnim talasima, oni u našem delu Evrope redovno prelaze 40 stepeni sa apsolutnim evropskim rekordom od 48,8 stepeni Celzijusa izmerenim na Siciliji 2021. godine. U delovima Severne Amerike, Severne Afrike i Bliskog istoka letnje temperature tokom toplotnih talasa prelaze i preko granice od 50 stepeni.

Pri ovakvim vremenskim ekstremima, ljudi, nažalost, stradaju. Nezahvalno je govoriti o broju mrtvih, ali prema obimnim analizama objavljenim u časopisu “Nature Medicine” (ISGlobal) za prethodne godine, toplotni talasi u Evropi uzrokovali su više od 67.800 smrtnih slučajeva u letu 2022, oko 50.800 u letu 2023, i više od 62.700 smrtnih slučajeva u letu 2024. godine.

Pored direktnog gubitka ljudskih života, ekonomski gubici mere se stotinama milijardi dolara godišnje. U Evropi tokom samo jedne godine (2022) direktna materijalna šteta povezana sa toplotnim talasima i sušom procenjena je na preko 40 milijardi evra. Ekonomija na toploti strada usled pada produktivnosti, prinosa u poljoprivredi, preopterećenja i kvarova na elektroenergetskim mrežama i, na kraju, zbog štete od šumskih požara.

foto: tanjug / ministarstvo odbrane

PEŠČARA U PLAMENU

Istraživanje iz časopisa “Science”, koje je kombinovalo klimatski model i ponašanje vegetacije, a koje su sproveli francuski naučnici Žoel Gujo, paleoklimatolog iz Evropskog centra za geonauku, i Volfang Karamer, naučni direktor Mediteranskog instituta za biodiverzitet i ekologiju, pokazuje da će se šume do kraja veka seliti na sever, a da će Sredozemlje polako postajati pustinja. Uzrok za to je ustaljeno, povećano isparavanje sa rastom temperature, isušivanje tla i učestalije i intenzivnije suše. To će neizbežno biti praćeno još učestalijim požarima.

A ovog leta požari bukte širom Evrope. U Srbiji je situacija retko dramatična. Samo u jednom danu, prošle nedelje, zabeleženo je 178 požara širom zemlje. Ovog meseca goreli su delovi Ibarske klisure, istok i zapad Srbije, ali najveću pažnju izazvao je retko snažan požar koji je zahvatio Deliblatsku peščaru.

Državni mediji su danima umanjivali ozbiljnost situacije. Čak je izveštavano o požaru u delu opštine Kovin, da se Peščara i ne pomene. MUP je uz stalne snimke helikoptera saopštavao kakva je situacija (uvek bolja), dok se lokalni krizni štabovi nisu ni oglašavali sve dok široj javnosti nisu postale očigledne razmere uništenja specijalnog rezervata prirode. Snimci vatre, vesti da je evakuisano naselje Šumarak, a potom niz oprečnih vesti o borbi u ovom naselju i Dubovcu da se spasu kuće meštana stizali su tokom avgusta iz dana u dan. Javnost se uznemirila kad su se na mrežama pojavili prizori zapaljenih paviljona u kultnom dečjem odmaralištu Čardak, gde su se godinama, uz đake, okupljali astronomi amateri, slikari, bibliotekari, sportska, kulturna društva i naravno, šetači i ljubitelji prirode.

foto: Amir hamzagić / Tanjug

Lokalni mediji javljali su kako vatrogasci, radnici Vojvodinašuma i meštani vode svakodnevnu bitku sa požarom koji danima traje, ali i da su bez opreme, hrane i vode. Na te su vesti studenti širom zemlje organizovali prikupljanje donacija i zemlju je zahvatio talas solidarnosti. Za režim su se okolnosti pretvorile u politički problem i neizbežno se otvorilo pitanje odgovornosti za operaciju gašenja, ali i održavanja ovog prirodnog dobra.

Ovo nije najveći požar u Peščari – sudeći po podacima iz rada M. Milenković, S. Munćan i V. Babić, bilo ih je oko 270, od kojih je najstrašniji bio požar iz 1996. kad je opožareno 3600 hektara, a veliki požari su se dogodili 1973, 1990. i 2007. Peščara je jedinstven spomenik prirode u Evropi, jedno ostrvo peska usred lesnih poljoprivrednih površina sa obiljem živih vrsta, od divljih svinja, srndaća, jelena (nekada i vuka), preko ogromnog broja vrsta ptica, do raznih retkih, zaštićenih vrsta. Vegetacija je neverovatna – oko dve trećine Peščare je pod šumom kroz koju vode zaista fantastične šetačke staze. U rezervatu je popisano oko 900 vrsta biljaka, od kojih su mnoge relikti. Peščara je inače veštački pošumljena – odlukom ugarskih vlasti pošumljavanje je započelo 1818. godine i traje do danas, ali su požari stalna pretnja. U jednoj fazi pošumljavanja, dominantno je sađen beli i crni bor, a manje lišćara, što se danas smatra nezgodnim jer pogoduje širenju požara.

U Peščari se sustiču sve dileme života u svetu sa klimatskim promenama – ovaj slučaj za koji su ljudi Pančeva i okoline emotivno vezani najbolje pokazuje kako se, sa znanjem da opasnost vreba, odbraniti od stihije, kako se pripremiti i kako postupati. Kao sveska na kvadratiće, Peščara je ispresecana protivpožarnim putevima, prosecima, kako bi se požari držali pod kontrolom, ali stalno ćete čuti kako se, osim magistralnih proseka, ostali nedovoljno održavaju. Za lokalno stanovništvo u južnom Banatu popularni Pesak nije samo izletište, nego jedan od ključnih životnih toponima. Ne možete voleti Pančevo a da ne volite Peščaru, to neobično mesto, pustinju koju je čovek pošumio da bude divlja i prirodna, a koja se često pali i žestoko gori zbog uništavanja prirode i nemara nekih ljudi, da bi je, zatim, drugi ljudi srčano branili i neumorno iznova pošumljavali. Kao čovekova planeta u malom.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.