“VREME”: Šta su, po vašem mišljenju, osnovni koraci u državi i na lokalu koji bi omogućili da se smanji patnja životinja i da se uredi pitanje napuštenih i nezbrinutih životinja?
PROF. VANJA BAJOVIĆ: Problem napuštenih životinja bi mogao lako da se reši kada bi postojala politička volja. Razvoj svesti među građanima da kućni ljubimac nije stvar ili igračka već živo biće i član porodice je dugotrajan proces, koji bi morao da bude praćen strožim kaznama za napuštanje životinje i njihovom doslednom primenom. Da bi se uopšte ustanovilo ko je vlasnik životinje koji ju je napustio, neophodno je doslednije insistirati na obavezi i kontroli trajnog obeležavanja – čipovanja životinje. Da li je životinja čipovana ili ne, proverava se vrlo lako, prostim prislanjanjem čitača čipa na vrat životinje, ali mali broj veterinarskih inspektora otežava sprovođenje ove kontrole na terenu. Problem se vrlo lako može prevazići davanjem Komunalnoj miliciji većih ovlašćenja u ovoj oblasti, između ostalog i da proverava da li je životinja čipovana ili ne. Propisivanje kazni u fiksnom novčanom iznosu za onoga ko propusti da trajno obeleži svog psa bi omogućilo da se u ovim slučajevima izriču prekršajni nalozi koji bi doprineli ne samo doslednijem čipovanju pasa od strane vlasnika, već i znatnijem prilivu sredstava u državni budžet. Samim tim, ako bi se na ulici pronašao pas čiji nestanak nije prijavljen u zakonskom roku, po broju mikročipa bi se lako moglo utvrditi ko mu je vlasnik, odnosno lice koje ga je napustilo i koje treba da bude kažnjeno zbog toga.
Drugi problem su neregistrovani odgajivači i odgajivačnice koji ne ispunjavaju zakonske uslove da se bave ovom delatnošću niti na nju plaćaju bilo kakav porez, neretko sa životinjama postupaju nehumano, neprodate štence i “izrabljene” ženke koje više ne donose profit ostavljaju na ulici, stvarajući nove horde uličnih pasa.
Veterinarski inspektori vrlo lako mogu da pronađu i kazne neregistrovanog odgajivača, prema podacima javno dostupnim na Internet strani Kinološkog saveza, ali u praksi to ne čine, što daje prostora za sumnju da se radi o koruptivnoj povezanosti ovih aktera. Jasna računica pokazuje da Kinološki savez, kao neprofitna organizacija, samo na osnovu izdatih rodovnika profitira oko milion evra godišnje, pa propuštanje Uprave za veterinu da sankcioniše očigledne nezakonitosti i uslovi izdavanje rodovnika zvaničnom registracijom odgajivačnice jedino može da se objasni ogromnim novcem koji stoji u pozadini ovog “nečinjenja”.
Treći problem su jedinice lokalne samouprave koje ne ispunjavaju dužnosti na koje ih Zakon o veterinarstvu i Zakon o dobrobiti životinja obavezuju. Prema podacima Državne revizorske institucije, lokalne samouprave su u trogodišnjem periodu izdvojile preko pet miliona evra za obavljanje delatnosti zoohigijene. Ove delatnosti, između ostalog, podrazumevaju sterilisanje i čipovanje napuštenih pasa (CNR programi), hvatanje i smeštaj napuštenih životinja u prihvatilišta. Dobijena sredstva su više nego dovoljna za obavljanje ovih delatnosti, ali umesto da osnuju službe zoohigijene i prihvatilišta na svojoj teritoriji, na šta ih zakoni obavezuju, mnoge jedinice lokalne samouprave zaključuju lukrativne ugovore sa ozloglašenom Avenijom MB i drugim privatnim kompanijama i preduzetnicima za obavljanje ovih delatnosti. Kako je kompanijama i preduzetnicima cilj, logično, sticanje profita, problem napuštenih pasa se ne rešava već svesno i namerno prolongira – nesterilisanjem ženki, prebacivanjem pasa na drugu lokaciju u cilju novih “angažmana” i slično. Sa životinjama se postupa krajnje surovo do te mere, da su usled nedostatka hrane u pojedinim prihvatilištima zabeleženi i slučajevi kanibalizma. Nepotrebno je naglašavati da javna prihvatilišta dobijaju budžetska sredstva za hranu i ostale potrepštine, pa se i ovde nameće pitanje gde taj novac završava. Iako se na taj način pored krivičnog dela ubijanje i zlostavljanje životinja stiču obeležja i niza drugih koruptivnih krivičnih dela, institucije na to uopšte ne reaguju, smatrajući dobrobit životinja sporednom stvari u poređenju sa nizom drugih “gorućih” problema.
Da li smatrate da je dobrobit životinja pitanje za koje građani treba da se bore na način na koji se bore za sopstvena prava i pravdu? Može li to da postane tema na osnovu koje ćemo ocenjivati i političare ili smo kao društvo još daleko od toga?
Opravdana je konstatacija da je pitanje dobrobiti životinja korelativno povezano sa ekonomskim standardom određene države – što su društva bogatija i uređenija, više se pažnje posvećuje ovoj temi, dok se u siromašnijim i ruralnijim zajednicama ona obično svodi na konstataciju da su “ljudi važniji od životinja”, bez uzročno-posledičnog razumevanja ove veze da briga za životinje zapravo predstavlja brigu za one slabije i nemoćnije i razvoj empatije određenog društva.
Ali mislim da pojedinim ključnim akterima zapravo rešavanje ovog problema i nije u interesu, jer se u pozadini kriju visoko profitabilne koruptivne delatnosti, nauštrb onih koji o tome ne mogu da svedoče – životinja i njihove dobrobiti.
Da li smatrate da ubistvo psa Done i medijski izveštaji o psima na protestima mogu da pomognu da ova tema postane važno pitanje?
Ubistvo Done je tragičan događaj koji je s razlogom izazvao snažne emocije i osudu javnosti, jer su kamere to zabeležile, ali malo ko je pomislio na to da je to svakodnevna pojava i da stotine pasa dnevno strada na isti način. Psi po prihvatilištima i azilima stradaju u još gorim mukama, jer je njihova smrt spora, dugogodišnja i bolna, umiru od gladi, žeđi i bolesti, sporo i polako… Zato su mnoga prihvatilišta i zatvorena za javnost, da se ne bi obelodanili ti logori smrti na koje se troše budžetska sredstva. Medijska pažnja usmerena na pse na protestima pokazuje koliko životinje mogu postati simboli određenih društvenih dešavanja i sukoba. Njihova sudbina izaziva empatiju, ali i postavlja ozbiljna pitanja o odgovornosti institucija i pojedinaca u zaštiti ovih najplemenitijih bića.
Ako ova tema pokrene širu diskusiju o pravima životinja, odgovornom vlasništvu, radu veterinarskih i komunalnih službi, kao i o neophodnosti sistemske zaštite životinja, onda bi iz jedne tragedije moglo proizaći nešto konstruktivno. Međutim, ključno je da ona ne ostane samo u domenu trenutne medijske pažnje, već da vodi ka konkretnim promenama u zakonodavstvu, praksi i svesti građana.
Istraga ubistva u restoranu „27“ na Senjaku uz eventualnu umešanost Veselina Milića odavno je kontaminirana i teško da će biti pravde. To za novi broj „Vremena“ kaže tužilac Radovan Lazić
Iz saopštenja tužilaštva stiče se utisak da se uloga bivšeg šefa beogradske policije u čitavom događaju kontinuirano umanjuje. Da li je to zaista rezultat do sada sprovedenih dokaznih radnji i novih saznanja prikupljenih tokom istrage ili je reč o relativizaciji njegove uloge iz nekog drugog razloga, teško je utvrditi. Ipak, imajući u vidu sve čudne i neuobičajene poteze Visokog javnog tužilaštva u Beogradu, sasvim je opravdano sumnjati da se radi o relativizaciji odgovornosti i da neko sa veoma visokog položaja pokušava da zaštiti Milića
Nemanja Nenadić naglašava da su vršioci dužnosti spremni da, zarad očuvanja svog nezakonitog statusa, čine još veće kompromise nego što bi činili oni koji su postavljeni, pa makar to bilo i po principu partijske podobnosti, na pun mandat. Ili, kako je objasnila Ana Brnabić 2019. godine “v.d.” status zapravo motiviše ljude da rade još bolje
U razgovoru za “Vreme” predstavnici nekoliko opozicionih partija govore o studentskom pokretu. Jedni ga bezrezervno podržavaju i odustaju od isticanja svojih kandidata na izborima, drugi se spremaju da za učešće na izborima u nekom koalicionom formatu, treći su negde između i još važu. Za buduće analize, neka se zna ko je bio na kom stanovištu u junu 2026. godine, pošto će još promena sigurno biti
Šta, zapravo, u procesu pridruživanja EU hoće, a šta neće od Srbije i obratno? Gde je danas Srbija u onome što hoće i neće od EU, te šta je suština fingiranja ovdašnjeg režima – za nedeljnik “Vreme” govori dr Vladimir Međak, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji i bivši glavni pravnik u pregovaračkom timu Vlade za pregovore o pristupanju EU
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Što treba znati o Vučićevoj najavi ostavke? Zašto neće sesti u fotelju koju mu greje Macut? I zbog čega mora da spoji predsedničke i parlamentarne izbore
Intervju: Radovan Lazić, tužilac
Kako je kontaminiran slučaj Veselina Milića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
U Srbiji se godišnje rodi oko 50.000 rasnih štenaca i nebrojeno mešanaca na ulici. Kakva je sudbina većine pasa i zašto je država i na ovom testu čovečnosti prošla sa čistom jedinicom
