„Teroristi“ su, eto tako, tukli policiju i hteli krvoproliće. Sedam meseci maltretiraju narod! Koriste „agenturne trikove“ i to će biti poglavlje knjige o pobedi nad obojenom revolucijom koja je već doživela „debakl“!
Tako je nekako rekao predsednik Aleksandar Vučić, između najava deonice puta Pakovraće-Požega, letova Er Srbije do Indije i raporta o prinosima pšenice i kukuruza.
Ukratko, Vučić je pričao isto što priča svih baksuznih trinaest godina – napredak je nezadrživ i opšti, a tamo neki mrzitelji mogu možda da ga uspore, ali ne mogu da ga zaustave. Na kraju, Srbija pobeđuje!
Vučić je „znao da će da uđu u nasilje“. Čak je i vreme pogodio skoro u minut.
Ali, da vidimo šta je to nasilje i kada je počelo. Ne da li je na ovom ili onom mestu prvo neko kamenom pogodio policijski štit, ili su prvo sevnuli pendrek i suzavac.
Nego, kada je i kako nasilje stvarno počelo.
Večna vlast kao ideologija
Bilo je to pre trinaest i kusur godina, možda je bilo baš 21:42 u izbornoj noći kada je Vučić rešio da – ako ugrabi vlast, ako odigra na Dačićevu alavost i kad počisti Tomu Nikolića – vlast više nikad ne ispusti iz ruku. Šta košta da košta.
Od tada do danas to je jedina ideologija, jedini program i jedina vodilja. Nikad ne otići. Jer, bezobalna vlast hrani taj tip ličnosti, a džepovi su prepuni.
Kroz samo par godina, recimo dok je Vučić postao predsednik, ideja o večnoj vlasti toliko se bahato sprovodila da normalan odlazak sa vlasti i ne bi bio moguć. Bio bi to zapravo odlazak u Zabelu ili u egzil, u gepeku nekog automobila.
Zato se svaki komad vlasti, svaki oteti dinar i svaki greh brane – nasiljem. Hajde da vidimo kakvo je ono.
Svi putevi su zaprečeni
Trinaest godina naprednjački direktori dele radna mesta po partijskoj knjižici, ucenjuju, maltretiraju, korbačem teraju na mitinge, ostavljaju porodice bez hleba.
Trinaest godina paravojske režimskih novinara blate i klevetaju svakog ko misli svojom glavom, crtaju mete, uništavaju živote, kretenizuju društvo, dok generali tih paravojski postaju sve bogatiji.
Trinaest godina mafija drži svaki izgrađeni kvadrat i svaku metar asfalta, tender-dahije u talu sa režimom kradu od naroda čak i na konkursu za edukaciju dece i nastavnika posle masakra u „Ribnikaru“.
Trinaest godina ljudi umiru, dave se u poplavama, helikopteri padaju, snimci sa naplatnih rampi nestaju, nadstrešnice drobe kosti, a sve zbog nezajažljive želje nedostojnih da vladaju.
Trinaest godina – zar nije to nasilje nad nasiljima? – građani Srbije ne mogu slobodno da se informišu i biraju vlast. Sve ono što na papiru piše (papir je Ustav), ne vredi ništa. Svi putevi su zaprečeni.
Počela je samoodbrana
I otkako je pobuna studenata počela, nebrojeni ljudi su na pravdi Boga hapšeni i premlaćivani, porodice danima nisu znale gde su. Pred Skupštinom je nikla šatorska favela kojom se zapišava teritorija i ljudi sprečavaju da hodaju svojim gradom.
A na Vidovdan je policija krvnički tukla čak i pred kamerama, a kamoli po haustorima.
Ko uspe sve to da ignoriše pa da se malograđanski snebiva nad pokojom bačenom kamenicom i to zove „nasiljem“, taj ništa razumeo nije.
Studenti, građani, narod su u samoodbrani od opakog režima koji će postajati samo brutalniji. Svetiće se jednom po jednom, gde koga dohvati, jer Vučić ne može da oprosti nikome ko ga ne voli.
I nikome ko misli da njegova vlast ne sme biti večna.
Zato je svaki otpor, pa i očajnički, moralno opravdan. Štaviše – neophodan. Nema vrline u mirnom odlasku na klanje, u mirenju sa večnom vlašću i večnim nasiljem režima.
