Anatomija sitno-šibicarske velikodušnosti

...

Predsednik Srbije ima legalitet kad je reč o predsednikovanju ovom zemljom. Volja većine mu svakako daje i formalni legitimitet. Moguće je i da bi novi izbori ili konsultativni referendum taj legalitet potvrdili. U ovoj zemlji verovatno je samo mali broj bezumnika koji bi da vlast preuzimaju nasilnim putem, mimo regularnog demokratskog, tj. izbornog procesa. Pa kako je onda ova džentlmenska ponuda predsednika da se iz krize nastale studentskim protestom izađe kroz preispitavanje narodne naklonosti njemu, prvobitno kroz referendum o poverenju, a potom i kroz rekonstrukciju vlade ili nove izbore, naišla na tako mlak odjek među studentima?

Šta, bre, uopšte hoće ti studenti?

Za početak, zahtevi studenata su jasno i precizno formulisani. Upadljivo je da nijedan od njih ne sadrži nikakav zahtev upućen predsedniku, nijedan od njih ne poziva predsednika na bilo kakvu aktivnost, ne izražava nikakvo očekivanje od njega. Upravo suprotno – studentski zahtevi izražavaju implicitno očekivanje da omnipotentni, svudaprisutni predsednik naše republike ovaj put ne radi ništa, da se, drugim rečima, uzdrži od svog perpetualnog hiperčinjenja na poziciji koja mu to inače ne omogućuje – a da, za promenu, institucije države rade ono što bi se očekivalo da rade. Osnovni zahtev studenata je još precizniji i skromniji, traži se, zapravo, da jedna republička institucija – tužilaštvo – radi ono što bi trebalo da radi.

U stvari još je skromniji: traži se da tužilaštvo obavi svoj posao utvrđivanja odgovornosti i otvaranja dokumentacije u vezi sa jednim konkretnim događajem – rušenjem krova sveže rekonstruisane stanične zgrade u Novom Sadu, koje je uzrokovalo smrt 15 ljudi. Studenti ne traže smenu predsednika, nisu tražili pad vlade, ne traže smenu vlasti, ne traže utvrđivanje odgovornosti za brojne prethodne afere, kolosalne po razmerama, devastirajuće po posledicama, raspamećujuće po neutaživosti gargantuanskih apetita i ambicija glavnih protagonista, ponižavajuće za građane ove zemlje suočene sa nemoći da bahatu otimačinu i pirovanje moćnika zaustave, ne prozivaju vlast zbog brojnih olako izrečenih, izneverenih obećanja (u stilu “Obelodanićemo imena Ivanovićevih ubica za par dana”, “Završićemo metro do 2023”, “Neprijatno ćete se iznenaditi kad vam budem rekao šta se zapravo dešavalo u kafiću Panda”), ne traže odgovornost za nemilosrdno zasipanje građanstva lažnim ili poluistinitim statistikama koje šminkaju ružnoću jedne od najsiromašnijih i najneuspešnijih evropskih država, ne podsećaju na razularenu, gebelsovsku ratnohušačku propagandu i razbijanje nezavisnih medija krajem 90-ih kao političku zaostavštinu mladog radikala Vučića kojom je popločavao putanju Miloševićeve politike srpskog sunovrata, ne pominju ni sveprisutnu relativizaciju i preporuku te politike na režimskim medijima, verovatno kao zalihe istorijski osvedočeno konstruktivnih ideja za budućnost Srbije.

ŽRTVOVANJE PIONA

Ne, studenti ne traže ništa od toga. Čini se da od ovih sadašnjih studentskih zahteva u istoriji građanskih pobuna u Srbiji nije bilo skromnijih. U čemu je onda problem da se na njih adekvatno odgovori? Pod adekvatnim odgovorom bi se očekivalo ne da predsednik prikazuje niz registratora – koji bi valjda trebalo da nas uvere da je sa izgradnjom stanice sve bilo u najboljem redu – već da tužilaštvo otvori istragu koja će temeljno ispitati i tehničke i finansijske aspekte vezane za rekonstrukciju nastrešnice. Pretpostavljam da dokazivanje umešanosti najviših predstavnika trenutne političke vlasti u Srbiji u malverzacije oko rekonstrukcije stanice nije lako, da je potrebna opsežna i temeljna priprema tužilaštva, da su potreba sredstva, dodatna ekspertiza, formiranje parlamentarne komisije, traženje savetodavne i finansijske pomoći EU i na kraju, ali ne manje važno, potpuna transparentnost rada tužilaštva, dakle – do sada neviđen, u praksi možda teško ostvariv, ali neophodan – uvid javnosti u svaku etapu tog procesa. Dokazivanje korupcije je uvek bilo teško, zahtevalo je velika sredstva, pripremu i ojačanje tužilaštva, koje je jedino u stanju da temeljnu istragu sprovede. To nigde i nikada nije išlo lako, pa neće ni sada. Da bi rumunska tužiteljka Laura Kovesi mogla da se obračuna sa korupcijom nakon silnih pretnji, bilo je neophodno da joj se obezbediti i opremi lična garda.

No, za one koji su radili po dobroj volji i zakonu, ne bi bio problem da takvu vanrednu podršku naporima tužilaštva omogući. Umesto da – kao čovek nedužan u ovoj stvari – predloži inventivne tehničke preporuke i svaku potrebnu podršku realizaciji ovog studentskog zahteva, predsednik umesto toga najpre predlaže konsultativni referendum o tome koliko mu narod veruje, uz – kako se nagoveštava – obilje nedostajućih dokumenata, ili što je još strašnije, dostavljenih, ali krivotvorenih. Na kraju sledi i “žrtvovanje piona” – u ovom slučaju grupe poslušnika okupljenih u ono što se zvalo Vlada Republike Srbije. Istina, predsednik je amnestirao i grupu optuženih (pa i nekih neoptuženih) aktivista, neki od pripadnika Sturmabteilung krila stranke – koji su tukli studente – su uhapšeni, obećao je i veće izdvajanje za obrazovanje.

LICE KORUPCIJE

Razlog za ove predsednikove naizgled velikodušne ponude i poteze, umesto odgovora na daleko skromniji zahtev, je taj što bi jedan temeljno sproveden proces provere odgovornosti za smrt 15 ljudi otvorio vrata svakako ne miomirisne rajske bašte u kojoj smerno obitavaju svetačke SNS figure – već Augijevih štala onoga što je Vučićeva verzija Srbije danas – u vremenu i prostoru izgubljena, marginalna polusatrapija zakržljalih institucija, konfuzni društveni projekt sveobuhvatnog i sistematskog uterivanja građana u lojalnost i služenje svemoćnom vlastodršcu, njegovim trabantima, njihovim interesima i njihovoj zakrivljenoj slici sveta, sačinjenoj od banalnih i neukusnih stereotipa i predrasuda o sebi i svetu. Temeljno provedena istraga bi nas najverovatnije najpre suočila sa nezajažljivim licem korupcije, bahatom gramzivošću i ravnodušnoću vlasti prema dobrobiti i životu običnih ljudi. Ona bi mogla još i dalje da nas odvede, do neke drugačije istine od one koja nam se nudi, kako o drugima, tako i o sebi samima. Našli bismo se, možda, neprijatno blizu samog srca tame, i suočili se sa stranputicama koje su ka njemu vodile.

U predvorju srca tame najverovatnije ne bismo zatekli mnogo više od malog, nesigurnog i ne previše zanimljivog dečaka, bez nekih naročitih darova, ali previše gladnog pažnje, uvažavanja i priznanja da bi propustio priliku da slabo kontrolisanu političku moć zloupotrebi i stvarnost upodobi ostvarenju svojih potreba. Naravno, zatekli bismo i mnoštvo drugih, sličnih njemu, po pravilu i gorih. U samom središtu srca tame je ipak nešto drugo, ne ti suštinski beznačajni, promenljivi, manje ili više štetočinski oportunisti, koji dolaze i prolaze, i koji će nastaviti da se vrzmaju po njegovom predvorju, privučeni mogućnostima koje se tu nude.

U središtu srca tame još je manje nečega spektakularnog i zastrašujućeg nego u njegovom predvorju. U srcu tame je odsustvo efikasnih mehanizama kontrole vlasti i brze smenjivosti onih koji su vlast zloupotrebili. Ti mehanizmi su sledeći: delatni, živi, demokratski proces (svakodnevna praksa kontrole i ograničenja moći privilegovanih i politički moćnih pojedinaca i grupa; neprestana provera i optimizacija institucija sistema, parlamentarnih i vanparlamentarnih mehanizama – kao što su zviždači, nevladine organizacije, ombudsmani i sl. – sa ciljem zaštite i osnaživanja marginalnih grupa i povećanja ravnopravnosti svih učesnika u političkom procesu), vladavina prava i jačanje institucija pravne države, otvorenost i transparentnost procesa odlučivanja ma gde se on dešavao, osnaživanje kritičkog mišljenja, jačanje respekta za racionalnu argumentaciju (umesto one zasnovane na emocijama, mitskom i magijskom mišljenju i kultu ličnosti), osnaživanje pozicije građanina, kao aktivnog, ravnopravnog, solidarnog i kompetentnog učesnika u političkom procesu (a ne pasivnog, zastrašenog i bespomoćnog podanika, koji je navikao da prepoznaje spasitelje u onima koji ga tlače, da se pred njima uvija i da im služi), i kao temelj svega prethodnog, sloboda govora. Ne čini se nešto naročito kad se popiše, ali to je sadržaj onoga što razlikuje društva srećna i prosperitetna od onih siromašnih i nesrećnih, i čije je skorašnje istorijsko uspostavljanje podrazumevalo vekove prethodnih lutanja, zabluda, neizrecivih patnji i žrtvi.

OGLEDALO FUNKCIONISANJA DRŽAVE

Zato je utvrđivanje odgovornosti za pogibeljno rušenje nastrešnice toliko važno za budućnost ovog društva i za sve one koji u njegovu budućnost veruju. Zato Vučić (polu)ispunjava druge zahteve studenata, žrtvuje manje važne figure, nudi referendum i izbore, jer bi upoznavanje javnosti sa detaljima okolnosti pada nastrešnice najverovantije dovelo – o nepojamnog li užasa – i do gubitka vlasti i, moguće je, trajno skidanje sa usahle sise majčice Srbije. Zato je važno taj proces sprečiti, ili makar oslabiti, razvodniti, ili zamutiti na način da se povezanost viših ešalona vlasti sa tim događajima sasvim istanji i izgubi, ili pak preusmeriti pažnju javnosti na druge događaje – referendum ili nove izbore – pa da se izgubi interesovanje za slučaj, kao što se izgubilo za brojne prethodne afere. Okolnosti koje su dovele do pada nastrešnice predstavljaju mikroskript, ogledalo funkcionisanja naše države u celini, a osvetljavanje tih okolnosti bilo bi najverovatnije pogubno ne samo po aktuelnu vlast, nego i za sve one buduće demagoge koji bi da se okoriste vršeći javne funkcije. Zato rasvetljavanje pada nastrešnice predstavlja najdirektniji udar u srce tame i ključni korak u oporavku društva.

Dobar je osećaj vraćanje vere u to da se Augijeve štale možda mogu očistiti za naših života, ma kako zapuštene i smrdljive bile. Veličanstveni i inspirativni studentski pokret je Herakle naše priče, spiritus movens, nadamo se, velikog čišćenja. No s obzirom na stepen zapuštenosti naših Augijevih štala, teško je da će ih Herakle sam očistiti bez pomoći svih nas.

Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu