Status Kosova ostaje centralno pitanje za Srbiju. U takvom kontekstu, dinamika evropskih integracija susednih država dobija poseban značaj. Brza integracija Crne Gore značila bi dodatno razdvajanje političkih tokova u regionu i smanjenje manevarskog prostora Beograda u odnosima sa Evropskom unijom
Crna Gora je već na autoputu ka Evropskoj uniji, ali u toj vožnji niko ne pritiska gas do kraja. Ne zato što put nije prohodan, već zato što brzina više nije samo tehničko pitanje, već stvar političkih kalkulacija i odluka. Na Balkanu se retko ko otvoreno protivi Evropi, ali je sa unutrašnjopolitičkog aspekta mnogo važniji tempo kojim se ka njoj ide. Upravo stoga je ponekad važnije od onog ko pritiska papučicu gasa, onaj koji drži nogu na kočnici i iz kojih razloga. Ulazak Crne Gore u EU nije samo stvar unutrašnjih promena ove države, već i događaj koji u velikoj meri menja sliku Zapadnog Balkana.
Dakle, ako se evropski put Crne Gore danas posmatra bez političke romantike, ključna dilema više nije da li će zemlja ući u Evropsku uniju, nego kada i pod kojim uslovima. Formalni planovi – zatvaranje pregovaračkih poglavlja do kraja 2026. i potencijalno članstvo oko 2028 – i dalje su aktuelni. Ali oni nisu tehnički rokovi, već politički ciljevi. A politika, za razliku od pregovaračkih hodograma, ne funkcioniše linearno.
RASTEGLJIVI KONSENZUS
Suštinski, u Crnoj Gori se evropski put ne osporava, ali se sve češće usporava, preusmerava ili razvlači. Ne neposrednim protivljenjem političkih aktera, već nizom naizgled nepovezanih poteza koji zajedno proizvode isti efekat – gubitak momentuma.
Široki konsenzus o EU integracijama po pravilu nestaje ili postaje daleko uži onog trenutka kada se sa polja političkih deklaracija pređe na polje konkretnih zahteva. Evropske integracije, naročito u završnoj fazi u kojoj se Crna Gora nalazi, suštinski više nisu pitanje usklađivanja zakona već preraspodele moći. To je okvir u kojem nastaju pravi problemi.To se najjasnije vidi u Poglavlju 23, koje se odnosi na pravosuđe i temeljna prava. Tu Evropska unija ne traži deklaracije već rezultate: nezavisno pravosuđe, efikasne presude u slučajevima visoke korupcije, kontrolu finansiranja političkih partija i stabilan institucionalni okvir. Svaka od tih tačaka direktno zadire u politički sistem.
Zato i ne čudi što su upravo u toj oblasti najvidljiviji zastoji. Višemesečne blokade i politička trgovina oko izbora sudija Ustavnog suda Crne Gore, sporovi oko njihovih mandata, pa i neretke situacije u kojima se pravne dileme rešavaju političkom dominacijom, a ne u institucijama koje bi o tome trebalo da odlučuju. Nije reč o izolovanim incidentima, već o obrascu koji pokazuje do koje mere je pravosuđe i dalje politički prostor.
Slična logika primenjuje se i na druge segmente ovog poglavlja. Zakon o finansiranju političkih subjekata i kampanja već godinama je predmet rasprave, ali bez suštinskog iskoraka. Kontrola novčanih tokova u politici ostaje ograničena, sankcije su slabe, a nadzor nedovoljno efikasan. Evropska komisija na to uporno upozorava, ali bez vidljivog političkog konsenzusa da se taj problem zaista reši.
Ni medijski prostor nije izuzet iz tog obrasca. Kontroverze oko upravljanja RTCG i regulatornih tela pokazuju koliko je kontrola javnog diskursa i dalje važna politička tema. U sistemu u kojem su mediji deo političke arene, a ne njen korektiv, evropski standardi postaju zahtev.
POLITIČKI KALENDAR I REFORMSKI PROCESI
Ako je Poglavlje 23 prostor u kojem politika brani sebe, onda je Poglavlje 24 prostor u kojem se prelamaju bezbednosni i geopolitički interesi. Tu ulaze pitanja vizne politike, migracija, borbe protiv organizovanog kriminala i funkcionisanja bezbednosnog sektora. Naizgled tehnička, ova pitanja su u crnogorskom kontekstu pre svega politička.
Neusklađenost viznog režima sa standardima EU, spor tempo reformi bezbednosnih institucija i povremene političke rasprave o ulozi i kontroli tih struktura ukazuju na činjenicu da država još nije u potpunosti zatvorila prostor za politički uticaj tamo gde EU očekuje institucionalnu autonomiju. Evropski partneri to ne posmatraju kao tehnički nedostatak, već kao indikator otpornosti sistema.
Uz to, postoje i druga poglavlja koja, iako manje politički vidljiva, mogu postati problem ako politički kontekst oslabi administrativni kapacitet. Poglavlje 27, koje se odnosi na životnu sredinu, već sada zaostaje u realizaciji obaveza. Njegova specifičnost je u tome što zavisi od lokalnih samouprava koje će upravo u periodu pred objedinjene izbore 2027. biti dodatno opterećene političkom borbom. U takvom ambijentu, tehnički zahtevne reforme lako padaju u drugi plan.
Slično važi i za oblast javnih nabavki. Iako je formalno zatvorena, svaka politička odluka koja odstupa od evropskih standarda transparentnosti može ponovo otvoriti pitanje poverenja. U predizbornom kontekstu, kada rastu pritisci za brze investicije i vidljive projekte, rizik od takvih poteza postaje veći.
Sve to se dešava u trenutku kada politički kalendar počinje da preuzima kontrolu nad reformskim procesom. Objedinjeni izbori 2027. godine već sada oblikuju političko ponašanje. Evropske integracije su dugoročne, složene i često apstraktne, dok su identitetske teme neposredne, emocionalne i mobilizujuće.
Iskustvo prethodnih godina pokazuje da političke krize u Crnoj Gori retko nastaju zbog ekonomije ili evropskih poglavlja. Mnogo češće su vezane za pitanja identiteta, istorije ili odnosa prema, recimo, Srpskoj pravoslavnoj crkvi ili verskim zajednicama uopšte. Od Temeljnog ugovora koji je doveo do pada vlade Dritana Abazovića do povremenih političkih uslovljavanja vezanih za rezolucije i identitetske teme – obrazac je jasan: politička energija se usmerava na pitanja koja donose političke poene, ali ne i evropski napredak.
U takvom ambijentu, interes dela političkih aktera postaje logičan. Nije reč o protivljenju evropskom putu, već o njegovoj kontroli. Reforme su prihvatljive dok ne ugrožavaju postojeće odnose moći. Evropski kurs je poželjan dok ne zahteva previše političkog odricanja. Sve preko toga ulazi u zonu rizika.
“SRPSKI SVET” I EVROPSKI PUT
Ova unutrašnja dinamika dobija dodatnu dimenziju kada se posmatra iz regionalnog ugla. Vrlo često je u političkom diskursu Crne Gore prisutna tvrdnja da Srbija preko svojih “političkih satelita” pokušava da uspori evropski put Podgorice. Uloga Srbije i politike Aleksandra Vučića, pre svega onoga što je definisano kao “srpski svet”, ne može se svesti na pojednostavljene ocene, ali određeni interesi su teško osporivi.
Status Kosova ostaje centralno pitanje za Srbiju. U takvom kontekstu, dinamika evropskih integracija susednih država dobija poseban značaj. Brza integracija Crne Gore značila bi dodatno razdvajanje političkih tokova u regionu i smanjenje manevarskog prostora Beograda u odnosima sa Evropskom unijom.
Istovremeno, Crna Gora je prostor u kojem Srbija ima dubok politički, medijski i društveni uticaj. Ulaskom u EU taj prostor bi se institucionalno suzio, a uticaj spolja postao teže održiv. To ne znači nužno aktivnu opstrukciju, ali znači racionalan interes da se proces ne odvija prebrzo.
Uz to, politika Aleksandra Vučića u velikoj meri počiva na poziciji regionalnog faktora stabilnosti. Ta pozicija ima težinu samo ako stabilnost nije potpuna i samim tim zahteva stalno političko upravljanje. Brza i uspešna integracija Crne Gore u Evropsku uniju smanjila bi potrebu za takvom ulogom.
U tom smislu, interesi domaćih političkih aktera i regionalne politike nisu identični, ali se preklapaju. Jedni žele sporije reforme kako bi sačuvali unutrašnju kontrolu, drugi žele sporiji tempo kako bi sačuvali regionalni uticaj i pregovaračku poziciju. Nije potrebna formalna koordinacija da bi rezultat bio isti. Dovoljno je da politički sistem kontinuirano proizvodi teme koje nisu evropske.
INVESTICIJE I POLITIČKI PROFIT
Struktura investicija u Crnoj Gori retko se posmatra kao političko pitanje, ali u kontekstu evropskih integracija ona to nesumnjivo postaje – ne zbog same veličine kapitala, već zbog načina na koji se prepliću ekonomija, pravila i uticaj.
Danas značajan deo investicija dolazi iz zemalja koje nisu deo Evropske unije, među kojima je posebno vidljiva Turska, ali i iz Srbije, koja u crnogorskoj ekonomiji ima specifičnu poziciju. Te investicije su uglavnom u sektorima koji brzo daju rezultate – poput nekretnina, turizma i trgovine – ali i medija, i često funkcionišu u prostoru koji je istovremeno tržišni i politički.
Ulaskom Crne Gore u EU prostor za političke aranžmane, privilegovane investitore ili neformalne dogovore bio bi značajno sužen. Investicije iz Srbije, koje danas često imaju prednost, izgubile bi taj specifični status. Činjenica je da su investicije iz Srbije u tom smislu posebno osetljive, jer se često prepliću sa širim društvenim i političkim vezama. One nisu samo ekonomska kategorija, već i kanal uticaja.
Ulaskom u Evropsku uniju taj prostor bi se suzio ne zato što bi takav uticaj bio zabranjen, već zato što bi bio strože regulisan. Transparentnost vlasništva, kontrola tržišta i jedinstvena pravila poslovanja otežavaju pretvaranje ekonomskog uticaja u politički. Zato se pitanje investicija u ovom kontekstu ne svodi na to odakle kapital dolazi, već na to kako utiče na političke odluke. Upravo zbog toga način na koji se ove investicije politički brane i uklapaju u postojeći sistem ima realnu intenciju da uspori evropske procese u Crnoj Gori, bez obzira na to kako je kapital politički obojen.
PRISTUPNI MOMENTUM
Zato se pred Crnom Gorom u naredne dve godine ne postavlja samo pitanje reformi, već i pitanje prioriteta. Hoće li evropska agenda ostati centralna ili će biti potisnuta u drugi plan, zavisiće pre svega od unutrašnjih političkih odluka.
U ovoj fazi pregovora ključni resurs više nije politička podrška, koja nesporno postoji, već vreme. Crna Gora je najdalje odmakla u regionu, ali upravo zato nema prostora za zastoje. Ako izgubi momentum, neće izgubiti evropsku perspektivu, ali može izgubiti šansu da u Evropsku uniju uđe u trenutku kada je Unija spremna za proširenje.
A takvi trenuci ne dolaze često.
Ako se istraga koristi kao političko sredstvo, ako se zaključci iznose pre nego što su činjenice utvrđene i ako se institucije stavljaju u službu narativa, pitanje je šta je sledeće. Ne radi se više samo o tome šta se desilo u Rektoratu ili na Filozofskom fakultetu. Pitanje je šta čeka društvo, šta mu sledi iz ovakvih obrazaca i koliko dugo to može da funkcioniše. Ali, vidimo i da ima ko da se suprotstavi svemu tome
Dok čekamo da se REM probudi, mediji svesno, bez ikakvog straha od sankcija, krše zakone i Kodeks novinara. To podrazumeva guranje narativa da su “blokaderi” krivi za sve loše u društvu, nekritičko prenošenje poruka da “su na kraju i ubili devojku”, kao i da policija ima pravo da studente “bije i da ih ubije”
Da li je moguć poraz Viktora Orbana i, ako se desi, hoće li ga on prihvatiti? Šta mađarski premijer nudi biračima, a šta oni traže? Zašto je prema anktama u prednosti njegov rival njegov Piter Mađar? Zbog čega je pod Fidesom procvetala sistemska korupcija, a razorene vladavina prava i autonimija univerziteta? Na koji način su ova stranka i njen lider na izborima radili sveo ono šta u Srbiji radi SNS, izuzev premlaćivanja građana? I kakve veze sa svime ovim ima predsednik Srbije
Erik Beket Viver smatra da, ako opozicija pobedi, prvo što će uslediti biće veliki prelet: “Hiljade i hiljade njih će menjati stranu, tvrditi da nikad nisu bili za Fides.” Zatim očekuje da mnogo ljudi na nižim pozicijama počne da govori šta se zaista dešavalo. “Svašta će isplivati, ne bih se iznenadio ni da se pojave informacije o političkim ubistvima.” A Ako Orban ipak pobedi? “Osveta, osveta, osveta. Odlazak iz EU. I zatim, poslednji privid vladavine prava biće odbačen”
Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Ivica Dačić se vratio iz bolnice sa fanfarama, dok Branko Ružić poručuje da SPS treba sačuvati od dobrovoljne eutanazije
Pobeda Tise Petera Mađara prevazilazi granice malene Mađarske. Ona se preliva i na susednu Srbiju kao noćna mora za Aleksandra Vučića i motivacija za sve one koji žele da mu vide leđa
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
