Trougao bez nade

Za “Vreme” iz Valskog trougla

Još se u Valskom trouglu uzdižu moćni dimnjaci čeličana. Vazduh je još težak, među najzagađenijim na svetu. Ljudi su ovde, južno od južnoafričke metropole Johanesburga, decenijama računali da su teško disanje i teški rad u teškoj industriji cene koje se plaćaju za kakvu-takvu egzistenciju.

Bongani Mokoena (37), čije je pravo ime poznato redakciji, i dalje diše taj vazduh, ali više nije siguran zašto. “Raspitivao sam se kod nekoliko prijatelja iz metalske industrije”, kaže on, “i svi mi govore: čoveče, poslova više nema.”

Mokoena je primer kako u Južnoafričkoj Republici (JAR), zemlji epskih nejednakosti, nestaje i privid afričkog sna – skromnog napretka na društvenoj lestvici, nade probuđene padom aparthejda. Mokoena je najpre počeo da radi kod jednog proizvođača čelika kao pomoćni radnik. Kasnije je uspeo da, kako kaže, ostavi metlu iza sebe i postane operater na mašini sa platom od 2,75 evra na sat. Sa prekovremenim radom to je iznosilo između 425 i 530 evra mesečno.

Za one koji su tek završili srednju školu, Mokoena kaže: “Situacija je loša. Imaćete veliku sreću ako dobijete posao u maloprodaji”. Valski trougao postao je Bermudski trougao u kojem ne nestaju doslovno ljudi, ali nestaju radna mesta i egzistencije.

DIMNJAKA SVE MANJE

Velika reka Val, koju zbog zagađenja neki zovu Sivom rekom, lenjo se uvija kroz trokut između mesta kojima su nazive nadenuli potomci holandskih kolonista i vinovnici aparthejda. Mesta se zovu Vereniging, Fanderbajpark i Sebokeng. Ovde je tradicionalno smeštena teška industrija.

Ali, danas je ekonomija JAR u teškoj krizi. Umesto da bude obratno, ona se smanjuje, pojednostavljuje. Izvoze se sirovine umesto gotovih proizvoda, oslanja se samo još na usluge i poljoprivredu.

Gubitak radnih mesta je ogroman, naročito u metalskom sektoru i teškoj industriji. U poslednje dve decenije nestalo je oko 600.000 radnih mesta u proizvodnji, uključujući 61.000 samo u poslednjem kvartalu prošle godine.

Nigde se haotične posledice krize ne osećaju snažnije nego u Valskom trouglu, industrijskom srcu. Od pedesetih godina prošlog veka čeličane, topionice i elektrane Valskog trougla pokretale su privredu i obezbeđivale stabilna radna mesta. Štaviše, Valski trougao je igrao ključnu ulogu u borbi protiv rasističkog i totalitarnog režima aparthejda (vidi okvir). Danas se, međutim, industrija zatvara i siromaštvo raste. Neki kažu – sve to će kad-tad izazvati da zemlja pukne po šavovima, da bes običnih ljudi proključa.

KADA SE ČELIČANE ZATVARAJU

“Kada sam se pridružio industriji 2001. godine, moram reći da je stopa nezaposlenosti bila veoma niska”, seća se Kabelo Ramokathali iz Nacionalnog sindikata metalaca JAR koji sindikalni posao obavlja u Valskom trouglu. “Nikome nije bilo teško da pronađe posao. Ako date otkaz ili vas otpuste, novi posao ste mogli naći prekoputa.”

Krajem 2025. godine ArselorMital, globalni gigant u proizvodnji čelika, zatvorio je čeličanu u Verenigingu — izgubljeno je 3.500 radnih mesta — i najavio otpuštanja u čeličani u Fanderbajparku. Ti udarci dolaze povrh ionako ogromne stope nezaposlenosti u regionu koja iznosi 55 odsto.

Ramokathali je ogorčen na vladu, koaliciju koju predvodi Afrički nacionalni kongres (ANC). Nastao kao pokret za prava crnaca i kasnije borbu protiv aparthejda, ANC je na vlasti od 1994. godine i sada već okoštao u korupciji. “Jer dok oni gube vreme”, kaže sindikalac o vladi, “kada se konačno probude, ArselorMitala više neće biti. Brzina kojom se ArselorMital kreće zapravo je veća od sto kilometara na sat, dok se vlada kreće brzinom od deset kilometara na sat.”

DUGOVI

Vinsent Ndemande živi u Sebokengu, jednoj od tačaka Valskog trougla. Tokom aparthejda crncima nije bilo dozvoljeno da žive u gradovima, već su bili prisiljeni da budu u naseljima na urbanim marginama. Sebokeng je tako dignut ni iz čega 1965, kada je režim aparthejda naredio da se napravi dvadeset hiljada kuća. Danas ovde jedva da živi iko bele puti.

Vinsent je kuvar, ali njegov posao nije stalan. “Mnogo ljudi sada radi skraćene smene”, kaže on. “Ranije ste mogli da izdržavate porodicu i vraćate dugove. Sada ljudi uzimaju kredite i na kraju meseca su još dublje u dugovima.” Zastaje, pa dodaje: “Ti dugovi… čoveče, moram da kažem da je pakleno teško prehraniti porodicu kad ste otac ili majka. Ponekad počnemo da gledamo jedni na druge kao na loše ljude, kao na neprijatelje naše dece.”

Otpadne vode teku niz utabane ili asfaltirane ulice u Sebokengu. Od propadanja infrastrukture pate i oni koji nisu osuđeni na sirotinjske četvrti i još nekako drže nos iznad vode. I Fanderbajpark i Vereniging nalaze se u očajnom stanju zbog višedecenijskog kolapsa lokalne samouprave.

Fatema Patel radi kao farmaceutkinja u glavnoj ulici poslovne četvrti Vereniginga. Ulicama, sa rupama u kojima bi mogao ostati bez točka automobila, valja se smeće. Nakon zatvaranja čeličane, otpušteni radnici ostali su bez dodatnog zdravstvenog osiguranja. Time je i prihod apoteke u kojoj radi Patel pao za dvadeset odsto za samo mesec dana.

Otpušteni radnici će, kaže nam Patel, završiti u javnom zdravstvenom sistemu “koji je na ivici kolapsa. Svakog dana nam dolaze pacijenti iz javnog zdravstva u potrazi za lekovima koji jednostavno nisu dostupni na recept u državnom sistemu.”

foto: natali bertrams

VIRUS I DROGA

Neki od tih lekova su antiretrovirusni lekovi protiv HIV-a koji se moraju kupiti za keš. Opaka zaraza i sida su u JAR nešto poput narodne bolesti – od šezdeset miliona stanovnika, čak osam miliona je zaraženo HIV-om. Tako nešto ne postoji nigde drugde na svetu.

Lekovi, sa kojima se može živeti dugo i normalno, staju 350 južnoafričkih randa mesečno (oko 18 evra). Ali, desetak miliona ljudi u zemlji opstaje sa 370 randa socijalne pomoći mesečno – sa tom crkavicom stavljeni su pred odluku da ostanu ili gladni ili da ih virus polako ubije.

Od siromašnih naselja do bogatih predgrađa, stanovnici Valskog trougla pate i od epidemije droge u svojim kvartovima. Naročito je pogan njaope – tako zovu jeftinu mešavinu heroina, kanabisa i kućnih hemikalija. U njaope se stavlja čak i otrov za pacove. Društveno tkivo se raspada.

Selina Marilitsi radila je kao čistačica u topionici mangana, koja je proizvodila legure za čeličnu industriju. Topionica je zatvorena 2020. i od tada nije imala posao. Ovo nije svet u kojem čistačice postaju programerke. Iako se život sveo na puko preživljavanje, Selinina najveća briga su njena dva sina, obojica školarci.

“Ne želimo drogu”, kaže ona. “Droga ubija našu decu. Želimo da naša deca idu u školu, steknu obrazovanje i rade kako bi pomogla svojim roditeljima.”

Fatema Patel je u apoteci prestala da prodaje lekove sa kodeinom bez recepta. Kodein, opijat koji može da ublaži bol ili kašalj, takođe je postao droga sirotinje. Tinejdžeri su često dolazili da kupe ove lekove, često uz izgovor da im je mlađi brat bolestan.

SOCIJALIZAM I PRIVATIZACIJA

Velika nada u bolji život, stigla sa Nelsonom Mandelom i padom aparthejda 1994. godine, nije se pretočila u nešto opipljivo za radničku klasu. Naročito dok je predsednik bio Tabo Mbeki (1999–2007), politika ranijih boraca protiv aparthejda svela se na privatizaciju industrijske baze. Država je još posedovala oko 300 kompanija. Sve priče o “tranziciji” slične su jedna drugoj – vlasti, mislilo se, treba samo da obezbede dobar okvir i infrastrukturu, tržište će odraditi ostalo. Sa proizvodima će se ići među svetsku konkurenciju.

ArselorMital, danas u luksemburškom vlasništvu, 2004. je kupio ranije državnu Južnoafričku industrijsku korporaciju za gvožđe i čelik (ISCOR).

“ArselorMitalu je danas glavni cilj da maksimizuje profit”, kaže sindikalac Kabelo Ramokathali. “Zato su se udaljili od cilja koji je imao ISCOR. Jer ISCOR-u osnovna namera nije nužno bio profit, već da obezbedi stabilnost… ArselorMital ne mari za to kakvu korist će imati zajednica ili ekonomija Vala.”

Kao jedini način da se spase primarna čelična industrija njegov metalski sindikat sada vidi ponovnu nacionalizaciju. Vladajući ANC je u svoje vreme napravio veliku opkladu: ako privatizacija teške industrije uspe, procvetaće i njeni dobavljači i stvoriće se nova radna mesta. Opklada je izgubljena kako su rasle cene električne energije. Prema podacima jedne lobističke organizacije koja povezuje tešku industriju u JAR i zalaže se za jeftiniju struju, električna energija je još 2008. bila relativno jeftina, svega jedan evrocent po kilovat-satu. Danas je osam puta skuplja.

Nestanci struje ovde više ne iznenađuju nikog. U poslednjih dvadesetak godina jedva da je išta ulagano u državnu elektroenergetsku kompaniju Eskom. Zašto ulagati u nešto što će ionako biti privatizovano? Eskom na kraju nije privatizovan, ali je korupcija proždrala čitavu instituciju. Slična sudbina zadesila je i državnu železničku kompaniju Transnet, pa se železnička mreža urušila.

Industrijska baza koja nije bila oblikovana prema kapitalističkim principima ne može da se takmiči sa Kinom pod takvim uslovima. ArselorMital, nekada najveći proizvođač čelika na svetu, sa pogonima od Kanade do Argentine, od Španije do Ukrajine, danas kaska za kineskom konkurencijom. U Kini se proizvodi više od polovine svetskog čelika. Valski trougao mu, u borbi titana, dođe kao jedva primetna kolateralna šteta.

ZANEMARIVANJE I KAJANJE

Od 1996. do 2000. Junus Čamda bio je načelnik Valskog trougla. Nakon toga ostao je u politici i državnoj administraciji. Potom je 2016. zamoljen da preuzme funkciju opštinskog menadžera na osam meseci. Otišao je posle tri meseca. “Pokušavate da vodite čistu vlast, ali kada shvatite da ne možete da utičete ni na šta, onda je vreme da od toga dignete ruke”, kaže nam Čamda.

Još od 2000. mogao je da vidi kako se pomalja katastrofa u Valu. “Iz aviona se moglo videti da ekonomija ide u propast. I to brzo. Iz meseca u mesec, svi znaci ogromne nezaposlenosti bili su tu.” Pokušavao je da ubedi nacionalnu vladu da interveniše. “Svi se slažu sa vama. Niko ne kaže: ‘Ne, ne mislimo da je to važno.’ Svi potvrđuju vaše podatke. Ali to se nikada nije pretvorilo u neke velike investicije.”

“Šteta je”, kaže on, “što u vreme kada sam bio načelnik nismo videli te znakove upozorenja, jer bih sigurno intervenisao i pokrenuo razgovor sa predsednikom Nelsonom Mandelom kako bismo ozbiljno razmotrili ulaganja u ovaj region.”

Na pitanje da li je napustio vladajuću partiju, odgovara: “Pa, jednostavno nisam obnovio članstvo.”

IZDAJA

Valski trougao izgradio je ekonomiju i borio se protiv aparthejda. Zauzvrat, vladajući Afrički nacionalni kongres gurnuo je Val u otpuštanja i siromaštvo. Ljudi su besni.

“Osećam se iznevereno. Znam šta su obećali”, kaže radnik Bongani Mokoena ispred železničke stanice koja je nekada radila. “I znam šta i dalje obećavaju — a ništa od toga se ne dešava. I zastrašujuće je jer imam decu u ovoj propaloj zemlji.”

Sindikalac Kabelo Ramokathali predviđa da će u nekom trenutku izbiti pobuna. “Ljudi će reći da je dosta, dole sa vladom”, kaže on tokom razgovora na koji je došao u majici svog sindikata – crno-sivoj, sa stisnutim crvenim pesnicama radničke klase. “Ne znam kako će to uraditi. Ali vidi se kako se to polako, ali sigurno približava.”

Sve za “narod”

Kada je Nacionalna partija došla na vlast 1948. godine i uvela aparthejd, sa sobom je donela ideologiju iz tridesetih godina prošlog veka. Od 1966. do 1978. premijer Južne Afrike bio je Džon Vorster. On je još 1941. rekao: “Zalažemo se za hrišćanski nacionalizam koji je saveznik nacionalsocijalizma. Ako želite, ovaj antidemokratski princip možete nazvati diktaturom. U Italiji se to zove fašizam; u Nemačkoj nacionalsocijalizam, a u Južnoj Africi hrišćanski nacionalizam.”

Ekonomska komponenta tog sistema bio je takozvani folk-socijalizam, koji je sprovođen i u Južnoj Africi i u nacističkoj Nemačkoj. Osnovna premisa bila je da država čitavu ekonomiju podredi uzdizanju “naroda” — odnosno Bura, mahom holandskih potomaka u JAR, ili Arijevaca u Nemačkoj. U tom cilju sve je dozvoljeno — zaštitne carine, eksploatacija onih koji ne pripadaju tom “narodu”, jeftina energija i visoke subvencije kako bi industrija služila totalitarnim društvenim ciljevima države.

Narodnjački socijalizam nije bio ni komunizam ni kapitalizam; smatran je kontrarevolucijom protiv oba sistema. Etjen Ruso, osnivač i generalni direktor državne petrohemijske kompanije Sasol, opisao je industrijski etos 1948. godine kao “veštačku ekonomiju i državnu zaštitu”.

Rad na ovom tekstu podržali su Fondacija “Henri Nksumalo” i Pulicerov centar

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!