Ima li pobunjeno društvo razlog za defetizam

Koji je ključni pojam koji obeležava preduge godine naprednjačko-vučićevske vladavine? Izbor je veliki, mogu se ravnopravno koristiti i ozbiljni termini i oni sa leksičke margine. Recimo: autokratija, korupcija, kleptomanija, nasilje, razaranje institucija, antiintelektualizam, urbicid, kulturocid, vladavina laži, džiberizam, huljokratija, šibicarenje, šalabajzerizam… Svaki od njih stotinama puta je iskorišćen ili u ozbiljnim analizama političke zbilje ili je svoju nadmoć ostvarivao na društvenim mrežama. Možda se nedovoljno koristi termin koji bi mogao da objedini dobar deo naprednjačke javne politike, praktično sve Vučićeve nastupe i naprednjačke masovke, poput one održane u subotu u Beogradskoj areni. A to je – pseudodogađaj! On označava dramatičan i “televizičan” event koji nema nikakav drugi smisao osim da bude medijski zabeležen, propagandno iskorišćen, produkujući tempirane utiske na tzv. ciljne grupe. Naprednjačka politika je oduvek bila politika utisaka. Odavno je izbrisana granica između istine i laži, medijskim “kaćušama” su tretirane sive ćelije dobrog dela građana – koji žive u paralelnoj stvarnosti nametnutih utisaka.

Stručnjaci bi rekli da su pravi događaji masovni i dugotrajni protesti studenata i građana u poslednjih godinu i po, a da su na njih naprednjaci odgovorili jedino kako znaju i mogu – produkcijom pseudodogađaja. Kada je trebalo da se pokaže da studenti rade po nalogu “zlih Hrvata”, nahvatani su neki hrvatski građani i proterani iz Srbije. Kada je trebalo pokazati da su buntovnici teroristi – uhapšeni su novosadski aktivisti. Kada je trebalo da se pokaže da su demonstrani nasilnici, paljena je Gradska kuća u Novom Sadu. Kada treba da se stvori utisak da narod i dalje podržava Vučića, organizuju se masovni skupovi na koje se dovlači kuso i repato. Troše se ogromni novci, naši naravno.

Može se glat reći da su izbori koji se održavaju u deset lokalnih samouprava sledeće nedelje – najskuplji lokalni izbori u istoriji svetskog višestranačja. One dnevnice koje su isplaćene učesnicima predizbornog beogradskog mitinga – samo su kap u okeanu. Upregli su naprednjaci sve svoje resurse da bi pobedili na tim izborima, ne bi li održali utisak nepobedivosti. Represija koju svakodnevno sprovode ima pre svega za cilj da stvori percepciju režimske moći i odlučnosti. Bitka se, kako stvari stoje, vodi pre svega na psihološkom planu. Ključno je pitanje da li će utiske koje produkuju naprednjaci uspeti da nametnu većini građana. Da li će uspeti u onome što su nakanili – da im oduzmu svaku nadu da su političke promene moguće. Praktično, izgubili su sve ratove, ali možda mogu da dobiju onaj najvažniji – psihološki.

U totalnom ratu za produkciju utisaka u tri smene režim koristi i svetsku krizu koja mu je legla ko budali šamar. Njoj se pridodaje prastara priča o sveopštoj ugroženosti srpstva kojeg kane napasti raketama sa svih strana sveta. I iznutra. Želi se postići efekat “okupljanja pod zastavom” ili “okupljanja oko vođe”. Naime, u kriznim situacijama ljudi tupe oštricu kritike prema vlastima, što je odavno poznato u propagandistici. Elem, ovo je priča o političkom nasilju, defetizmu i upotrebi ugroženosti.

ZNAK SNAGE ILI SLABOSTI?

foto: instagram/kreni-promeni

Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić kaže za “Vreme” da demonstracija sile i nekažnjivosti, odnosno principa “sve nam je dozvoljeno u očuvanju vlasti i nećemo se ustručavati da to i primenimo” – ima za cilj da zastraši sve one koji ne podržavaju režim i da onemogući (beskrajnim sudskim procesima, ucenama, pritiscima, pretnjama, finansijskim iscrpljivanjem, fizičkim i psihičkim ugrožavanjem…) one koji se aktivno suprotstavljaju uzurpaciji pravnog sistema, institucija i javnih resursa.

“Naravno, ovaj metod nije nikakav izum aktuelnog autokratskog režima u Srbiji, on je karakterističan i prepoznatljiv stil očuvanja vlasti po svaku cenu, viđen u mnogim autokratijama i diktaturama otkako je sveta i veka”, kaže Đurić Bosnić.

Dragan Popadić, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u razgovoru za “Vreme” kaže da represija režima, koja podrazumeva nasilje, pretnje, uvrede, zloupotrebu policije, otkaze politički nepoćudnima i tako dalje – dokazuje, najpre, da je vladajuća garnitura na sve spremna i da nema ni moralnih ni zakonskih granica koje bi je obuzdale.

“Da li je represija znak snage ili slabosti? Rekao bih da je znak slabosti i sve teže situacije u kojoj se vlast nalazi. Nijedna vlast neće, ako ne mora, ograditi sebe Ćacilendom nastanjenim kriminalcima, niti studente zvati ‘talibanima’ i ‘ustašama’. Represija jeste najuočljivija, ali nije jedina koja govori o stanju u kojem se vlast nalazi. O moralnom i intelektualnom posrnuću govore i izjave preko kojih smo olako prešli, u kojima se teorijama zavere objašnjava ubistvo šesnaestoro ljudi a za pad nadstrešnice optužuju se opozicija, studenti i strani faktor”, kaže Popadić.

Vladimir Mihić, profesor psihologije na Univerzitetu u Novom Sadu koji se i sam nalazi na udaru režima zbog podrške studentima, kaže da je očigledno da se vlast opredelila za opciju otvorenog rata protiv građana.

“Rekao bih da je kod njih prisutna jedna vrsta nerealnog optimizma – uverenje da je trenutak zreo za osvetu onima koji su u poslednjih godinu i po dana bili na ulicama i suprotstavljali se režimu. U ovom trenutku im to delimično i polazi za rukom jer smo, čini se, donekle popustili kada je reč o solidarnosti i otporu. Ipak, verujem da je to samo privremeno i da će vlast uskoro shvatiti da to što su ljudi trenutno tiši i manje prisutni na ulicama ne znači da su promenili stavove niti da su odustali od borbe”, kaže on. Po Mihiću, naprednjačka vlast od početka masovnih protesta nije imala drugu opciju, ukoliko je želela da opstane, osim da pribegne represiji i sili prema građanima.

“Nažalost, pronašli su dovoljno poslušnih i lojalnih ljudi spremnih da sprovode represiju. Kada neko odbije naređenje, jednostavno ga zamene i nastavljaju sa njom. Čini se da ulazimo u opasan period koji može potrajati mesecima. Problem je u tome što represija u jednom trenutku može preći granicu, što nosi rizik da neko ozbiljno strada, posebno u atmosferi u kojoj se prećutno ohrabruju oni koji bi da ‘uzmu pravdu u svoje ruke’”, kaže Mihić u razgovoru za “Vreme”.

PRIMER IZ UDŽBENIKA

Zoran Pavlović, profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže nam da strategija koju vlast primenjuje da bi se održala, a koja podrazumeva podsticanje unutrašnjih sukoba i širenje osećaja beznadežnosti nije izuzetak, već gotovo “udžbenički” primer upravljanja kolektivnom akcijom.

“Kod ‘svojih’ treba razviti sliku da se kod onih drugih radi o nekakvim opasnim ‘talibanima’, što legitimiše bilo koji oblik represije prema njima. Potom, ‘talibane’ treba nahuškati jedne na druge, tako da njihova međusobna saradnja postane malo verovatna. Ne treba ni da podsećamo na onu ovde hronično primenjivu uzrečicu ‘zavadi, pa vladaj’. Istovremeno, stalno ponavljanje poruke da su ‘protesti propali’ (iz režimskih ustiju), tj. da ‘nema nade’ (iz antirežimskih) proizvodi nešto što liči na naučenu bespomoćnost: ljudi počinju da veruju da njihov angažman (više) nema efekta, pa se povlače i time zapravo potvrđuju upravo ono u šta su počeli da sumnjaju: odustaju jer misle da su u manjini, te tako na kraju i postanu manjina. Ovo je posebno važno jer su protesti u Srbiji već prošli fazu masovne mobilizacije. U takvim situacijama, režimi često prelaze sa otvorene represije na neku vrstu psihološke demobilizacije”, kaže Pavlović u razgovoru za “Vreme”.

Pavlović još kaže da je veoma važno razumeti da nada, u političkom smislu, nije samo lično osećanje, već kolektivni resurs. Ona se ne javlja spontano, već nastaje kroz iskustvo zajedničkog delovanja i vidljive pomake, makar oni bili mali.

“Zato je ključ otpora ovakvim strategijama u očuvanju minimalnog zajedničkog okvira i fokusa – oko tema koje mogu da (ponovo) povežu različite i heterogene aktere – kao i u stalnom ‘materijalizovanju’ napretka, kroz konkretne, opipljive rezultate. Treba li podsećati i nabrajati do kakvih je sve promena došlo zahvaljujući pobuni u društvu? Kada ljudi vide da nešto jeste moguće promeniti, čak i u ograničenom obimu, to razbija spiralu cinizma. Zato se režim toliko uspinje da osvoji apsolutnu većinu u svakom zaseoku u Srbiji i da uvek i svugde pobedi predsednik svih građana i građanki Srbije, koji je, jelte, garant državnog jedinstva i smeši se s bilborda u svakom sokaku. Međusobna podrška unutar antirežimskog bloka dodatno je važna, ona bi trebalo da razveje – možemo slobodno reći – iluziju da je neko sam u svom uverenju da je drugačiji svet moguć. Nikada ne bi trebalo da sumnjamo u to da mala grupa posvećenih, promišljenih građana može da promeni svet; samo to se, u stvari, oduvek i događalo”, kaže Pavlović.

foto: ana paunković / tanjug

NEUTRALISANJE DEFETISTIČKIH PASAŽA

Popadić veruje da odsustvo nade i energije verovatno postoji kod onih preteranih optimista koji su verovali da će erupcija nezadovoljstva i protesta sama po sebi dovesti do smene vlasti. Takva očekivanja trebalo bi da su i prošle godine izgledala nerealna. Režim koji kontroliše ama baš svaku lokalnu samoupravu i sve institucije u državi ne može se tek tako promeniti.

“Nikada ne bismo smeli zaboraviti kakav je bio sled događaja. Protesti su izbili zbog još jedne nespremnosti institucija da otkriju istinu i nađu krivce, ovog puta odgovorne za smrt šesnaestoro ljudi pod nadstrešnicom i za represiju nad građanima i studentima koja je odmah zatim usledila. Zahtevi za oslobađanjem zarobljenih institucija mobilisali su, okupili i homogenizovali građane. Pozivi su bili upućeni samim institucijama, a ne onima koji su ih zarobili (‘nisi nadležan’). Pokazalo se, međutim, da se institucije mogu osloboditi i raditi po zakonu tek kada dođe do smene vlasti”, kaže on.

Dodaje da je sam prelazak sa zahteva za slobodnim institucijama na zahtev za vanrednim izborima, koliko god razumljiv, doveo do značajnih promena.

“Najpre, datum moguće pobede pomeren je u ne tako skorašnju budućnost. Oslabljen je pritisak na institucije, od kojih su neke već počele da pokazuju izvesne znake ozdravljenja. Što je još važnije, dok je raniji zahtev ujedinjavao građane, pa su sve druge razlike među njima bledele kao nebitne, zahtev za izborima i priprema za njih su logikom stvari kad-tad morali dovesti do toga da izađu na videlo znatne razlike u političkim stavovima, pa i u interesima različitih grupa među građanima, studentima i strankama. Okretanje ka izborima kao cilju dalo je i priliku vlastima da aktivira sav svoj uvežbani repertoar stvaranja sukoba i zamućivanja vode. Ukratko, situacija jeste zamršena, ali je daleko od defetizma”, kaže on.

Đurić Bosnić podseća da je proizvođenjem beskrajnog niza sukoba unutar opozicionog polja i širenjem defetizma režim i tokom prethodnih 14 godina uspevao da uguši proteste, doduše i srećom – samo privremeno. Protestni ciklusi su se, srazmerno nezadovoljstvu građana, ponavljali i obnavljali.

“I ovde je reč o već viđenoj tehnici dezorijentacije, obeshrabrivanja i sluđivanja građana, do te mere da im primisao o odustajanju od borbe za slobodnu državu, ukoliko je nemoguće da se vladajuća hidra promeni, deluje kao racionalan izbor. Za režim, to jeste poželjna i projektovana reakcija. Upravo zbog toga svi akteri autentičnog opozicionog polja u Srbiji – studentski pokret, stranke parlamentarne opozicije, građanski pokreti – morali bi najpre da usvoje sporazum o međusobnom nenapadanju, a potom, ili istovremeno, da svojim javnim delovanjem usmerenim ka građanima, neutrališu defetističke pasaže, kreirane u režimskoj režiji. Oni koji to ne učine biće suočeni sa reakcijom javnosti, u vidu osude zbog nedostatka odgovornosti, upravo prema javnom interesu”, kaže ona.

KRITIKA KAO NAPAD NA DRŽAVU

Mihić nam kaže da je i potenciranje svetske krize i ugroženosti Srbije prastari propagandni mehanizam – u trenucima krize vlast, posebno autoritarna ili totalitarna, pokušava da homogenizuje građane ili barem vlastito biračko telo. Najlakši način za to jeste aktiviranje utiska ugroženosti. Ako opasnost nije realna, ona se jednostavno konstruiše.

“Tokom prethodnih 14 godina bili smo izloženi snažnoj propagandnoj mašineriji u kojoj se ‘neprijatelj’ samo menjao, u zavisnosti od toga šta je vlasti u datom trenutku odgovaralo. Cilj je isti: skretanje pažnje sa stvarnih problema u društvu i stvaranje utiska da postoji potreba da se svi ujedinimo oko lidera koji će nas ‘odbraniti’ od spoljašnje pretnje. U takvom narativu svako kritikovanje vlasti predstavlja se kao napad na državu. Kritičari se etiketiraju kao izdajnici, državni neprijatelji ili ‘antisrbi’. Međutim, teško je zamisliti antisrpskiju politiku od one koja se vodi poslednjih godina u Srbiji. Čvrsto verujem da što ova vlast duže traje, to je Srbija bliža krahu – kako u demografskom, tako i u ekonomskom i institucionalnom smislu”, kaže Mihić.

Sa njim se slaže i profesor Popadić. Režim se neprestano služi arsenalom dobro poznatih propagandnih tehnika.

“U vremenima narastajuće nesigurnosti, svaka PR agencija bi im prodala isti recept: neprestano pričajte kako predstoji velika kriza, ali kako, srećom, postoje snažne institucije i vešt i mudar kormilar, cenjen na svim stranama sveta – samo ih ne menjajte i s njima ćete uploviti u mirne vode. Ova priča bez sumnje daje snagu pristalicama vlasti i pridobija izvestan procenat neodlučnih. Lično smatram da je pravo stanje upravo suprotno. Društvo u kojem postoji raspad sistema, a institucije su podređene interesima ljudi na vlasti, društvo koje nema jasnu spoljnu politiku ni pouzdane saveznike, u kojem se kao vođa pojavljuje čovek sa nikakvim autoritetom u svetu i koji na momente deluje prilično neuravnoteženo – takvo društvo će u vremenima krize pokazati sve svoje nedostatke. Ako se nešto bitno ne promeni, možemo sa zebnjom gledati na svoju budućnost”, tvrdi on.

PREGORELOST DRUŠTVA

I profesor Pavlović ima sličan stav. Kaže da se strategija “okupljanja pod vođine ‘skute’ u kriznim vremenima oslanja na jednostavan ali snažan psihološki mehanizam: kada ljudi osećaju pretnju, spremniji su da traže sigurnost, čak i po cenu smanjene kritičnosti. U Srbiji se ovaj efekat dodatno pojačava narativima o stalnoj spoljašnjoj ugroženosti i idejom da je zemlja na ivici konflikta, što kod dela građana može proizvesti osećaj da je svaka unutrašnja kritika potencijalno opasna.

“U aktuelnom kontekstu vidimo nekoliko važnih obrazaca: vlast optužuje protivnike za saradnju sa ‘spoljašnjim neprijateljima’, kontramitinzi, kao i generalni narativ, prepuni su nacionalnih simbola, a protesti se delegitimišu kao destabilizacija države. Za sve ovo postoji posebno plodno tle u društvima koja imaju iskustvo nestabilnosti i kriza, kao i u kontekstu dugotrajne neizvesnosti. Kada institucije ne ulivaju poverenje, ljudi se lakše vezuju za ličnosti i centralizovanu moć jer ona deluje kao izvor reda i predvidljivosti. U tom smislu, narativ ‘nije idealno, ali je bezbedno’ ili ‘nije idealno, ali opasno je menjati’ može biti psihološki vrlo ubedljiv. Naš režim je doktorirao kako ‘zavadi, pa vladaj’ logiku, tako i jednu manje prepoznatu a psihološki veoma ‘utemeljenu’: ‘uplaši, pa uteši’”, kaže Pavlović.

On ističe da ta strategija ne deluje jednako na sve, ali da je dovoljna da mobiliše ili pasivizuje značajan deo populacije.

“Proći će svakako kod onih o kojima režim najviše i brine i kojima se jedino i obraća: ‘njegovima’, tvrdom jezgru koje čini tridesetak odsto biračkog tela. Njene posledice su, međutim, prilično jasne. Društvo se dodatno polarizuje, protivnici vlasti se ne doživljavaju samo kao politički oponenti već kao pretnja, a prostor za racionalnu raspravu se sužava; protivnik se ne doživljava kao neko ko greši, već kao neko ko ugrožava opstanak zajednice. Na individualnom nivou to može dovesti ili do povlačenja i anksioznosti, ili do radikalizacije stavova i ponašanja. Kada se jednom uspostavi takva logika, mnogo je teže vratiti se u okvir normalnog demokratskog nadmetanja, jer nestaje pretpostavka da druga strana ima legitimno mesto u političkom prostoru” dodaje on.

Po njemu, kombinacija smanjene vere u mogućnost promena i straha od same promene proizvodi, paradoksalno, stabilnost sistema čak i u uslovima duboke krize – što je, iz ugla političke psihologije, jedan od najefikasnijih obrazaca održavanja vlasti.

“Ali reč je o stabilnosti koja se ne zasniva na poverenju ili legitimnosti, već na paralizi kolektivne imaginacije i simptom je raspada zajednice i ‘pregorelosti’ društva. Takva stabilnost može se razumeti kao forma političke entropije – tačka u kojoj zajednica prestaje da postoji kao politički subjekt, u kojem kolektivni akter promenu ne može ne samo da proizvede nego ni da zamisli”, zaključuje on.

VEČITA UGROŽENOST

Đurić Bosnić podseća da su poruke o večitoj ugroženosti spolja i iznutra građanima poznate iz osamdesetih i devedestih godina. Tada su, kaže, imale tragičan epilog.

“Danas se one kod većine građana prepoznaju kao stari trik koji služi homogenizaciji vladajuće opcije i populističkom, pseudoodbrambenom transu. U priče o ugroženosti danas veruje samo deo najindoktriniranijih pristalica režima. Ovo ne znači da upravo režim ne bi pokušavao da provocira konfliktne situacije, te bi zbog te mogućnosti trebalo biti oprezan. Oprez bi se morao manifestovati u odlučnom prekidu sa nastavljanjem i zanovljavanjem ideoloških matrica o ugroženosti. Ovo je polje odgovornosti ne samo opozicionih aktera nego i većine građana kojima je cilj da zemlju oslobode uzurpacije u ovom, drugom autokratskom ciklusu”, zaključuje ona.