Ne smemo da prećutkujemo sopstvene greške. Moramo da pokažemo da nismo isti kao oni koji su bliski režimu. Zato sam istupio javno, iako su me mnogi odgovarali od toga. Imao sam odgovornost jer znam sve detalje. Bilo mi je jasno da sve što ja znam zna i režim, te da će to da upotrebi u bolnom momentu. Da sam ćutao bio bih saučesnik. Postalo mi je jasno da kada imaš veći uticaj, imaš i veću odgovornost
Naša prva adresa je zgrada iz pedesetih godina – verovatno neokrečena od tada. Gospođa u penziji: “Mi smo aktivisti za studentsku listu. – Izvinite, ja vas ne podržavam.” Entuzijazam blago opada. Ulazimo u sledeću zgradu. Građena je kasnih sedamdesetih, fasada je od betona i crvene cigle, osam spratova, bez lifta. “Oooo, pa gde ste vi meni, znam sve, vidimo se na glasanju”
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Provela sam mnogo sati pored mame u bolnici, smenjivali su se negovatelji, diskretni i suptilni; pričali su ako mi se pričalo, teme sam birala ja, odgovarali su na moja pitanja, ćutali su kada sam ja ćutala. Jednu od njih sam upitala kako izdržava posao u kome neko svaki dan umire. “Smrt je deo života, naš posao je da taj proces učinimo lakšim. Iz te pomoći dobijamo snagu”, rekla je nežno
