Odgovor je u solidarnosti

Gavrilo Andrić jedan je od najpopularnijih fotografa i aktivista na terenu i mrežama, sveprisutan na protestima, naročito ovim studentskim. Posle napada na njegove kolege, kojom prilikom su fotografi ostali bez opreme, pokušao je da organizuje fotografsku zajednicu i dijasporu kako bi pomogao kolegama, ali se, neočekivano, našao u nezavidnoj situaciji o kojoj javno govori. Drugi deo razgovora posvećen je dilemama koje fotografi imaju na terenu.

Vreme: Šta se dogodilo na dan lokalnih izbora, a šta posle toga?

Gavrilo Andrić: Imali smo izbore u deset opština, koji su bili očekivano dinamični. Incidenti su počeli prvo u Boru, onda napad na studentiknju Ivanu sa ETF-a, kojoj je ukraden fotoaparat i novinara Darka iz “Zoomera” u Bajinoj Bašti. Posle toga u Boru Zorica Popović, Aleksandar Kulić, Lazar Dinić i Ivan Bijelić dobijaju batine, kao i još neki ljudi iz mobilnih timova, ali ovima je ukradena oprema. Sve to je nedopsutivo. Dok sam bio u Kuli saznao sam da je grupi ljudi ukradena ili uništena oprema i odmah sam počeo da razgovaram sa kolegama koliko je bitno da pokažemo solidarnost, da skupimo novac, da se ljudi ne plaše da će ostati bez opreme, da se ne demotivišu. Režim nas sitnim provokacijama drži u strahu, nekad šamarom, nekad polupanim telefonom, nadaju se da će neko ostati sam, da neće moći da plati kaznu.

Sutradan sam krenuo u akciju, jer sam već znao za neke fondove koji se bave nadoknadom novinarske opreme. Napravili sam zajedničku grupu, prvo sa Bijelićem i Dinićem, tražio sam im spisak. Odmah sam uočio da je bilo nekih nepoklapanja u odnosu na prvi izveštaj, ali pripisao sam to povredama i stresu koji su doživeli. Zoricu sam dodao kasnije, njoj je ukraden aparat i polomljen telefon. Tako nešto se nikad nije dokazivalo, nego se kolegama uvek veruje na reč, što ima smisla, jer ako vam neko uzima ili lomi opremu vi nemate materijal.

I ranije se dešavalo da kolegama bude oštećena ili ukradena oprema, a fotografska zajednica bi sakupila novac kako bi ljudi mogli da nadoknade opremu…

Da, tako treba i da bude. Evropski fondovi su samo tražili potvrdu da se to desilo i spisak opreme. Dogovarao sam širu kampanju koja bi krenula za mesec dana, mada se momentum već bio izgubio. Za Ivana se brzo našlo rešenje. Za ostale je bila potrebna velika suma.

Krajem aprila dobijam informacije da postoji problem sa spiskom koji mi je Bijelić dao. Pristupio sam tome obazrivo. Glasovi stižu da on nije imao tu kameru kod sebe, pa sam pokušao da nađem dokaz. Saznajem da Zorica hoće da priča o tome, ali je situacija osetljiva. Znao sam da ona ima dokaze šta se desilo. Takođe navodi da joj je Ivan rekao da može da doda još stvari na spisak sem onoga što je imala tada, Nikon Z8 i objektiv 24-80 i da ja neću to proveravati. Mislila je da sam zajedno s njim u tome. Zato sam i želeo da istupim ovako jer mi je veoma opasno kad jedna osoba može da zagadi ceo aktivizam i mnoge ljude dovede u dilemu. Ona mi je dala dokaz da kamere i računari koje je Bijelić naveo u kasnijim spiskovima nisu predmet događaja. Bilo je vreme da ih suočim sa onim što znam, ali i da im ostavim prostor da mi daju svoju priču, pomislio sam da bi neko mogao da im preti, da moraju da dodaju opremu u vrednosti uvećanoj za 8 000 eura, ali umesto odgovora počinjem da dobijam besmislice. Pozivaju me na sastanke “Revolta” jer nastupaju u ime redakcije, zoomovi, razgovori, sve to sam odbio jer nisam hteo da učestvujem u tome i želeo sam da imam svu komunakciju napismeno. Oni nisu ni u jednom momentu negirali da su dopunili spisak, samo su to zvali nesporazumom.

Uključila se i dijaspora?

Saznao sam da postoji i online kampanja koju je radila naša dijaspora. Bili su prepoznati kao mala ekipa koja izveštava sa terena, dijaspora je i ranije htela da ih podrži. I dijaspora je imala spisak opreme različit od onoga koji su oni meni dali. Razlikuju se i objektivi i tela, jako skupe kamere i neki mikrofoni. Bilo je jasno da se niko nije zbunio. Oni nastupaju tada i u medijima, sve sam to pogledao. Uvek su se pominjali samo telefoni i jednom Zoricin aparat. Ona se više ne pominje u njihovim nastupima, jer im je skrenula pažnju da postupaju nečasno. Govorim o obojici jer jedan je odabrao da to vodi, a drugi da o tome ćuti, što je saučesništvo. Manipulacija je bila jasna. Ljudi iz dijaspore u teškim uslovima pipaju ko je ovde dobra, a ko loša ekipa, i zato ova situacija i jeste opasna. Morala je da se pokaže odgovornost zajednice kako bi se svako ko hoće da donira osećao sigurnim- Na ovakve situacije ćemo reagovati. Dijaspori je to bilo bitno jer se probudilo nepoverenje, nisu znali kome verovati.

Kako je došlo do toga da je diajspora usmerila novac nekome drugom?

Insistirao sam da Bijelić i Dinić kontaktiraju dijasporu i objasne svoje postupke. Smatram da je to najbolji način da se problem saopšti i da je to najdostojanstvenije rešenje. Ali ni to nisu uradili. Izgubio sam poverenje i krenuo sve da proveravam. Postavilo se pitanje šta da se radi sa tim novcem jer su ga ljudi dali za tu namenu i on već stoji na računu. Pitanje je etičko. Nije bio moj posao da se mešam u to, ali Bijelić i Dinić su i dalje izbegavali da komuniciraju valjano, govore dijaspori kako ih stalno napadaju i izbegavaju odgovor na konkretna pitanja. Na kraju nude da taj novac ode na kampanju koju sam organizovao u početku, što sam odbio jer bih bio u konfliktu interesa. Oni čak nude da višak novca uplate “i za ostale”, ali višak “i za ostale” ne postoji, postoje samo “ostali”, Diniću je kroz jedan fond već bio nadoknađen telefon, a i Bijelić je, prema informacijama koje imam, dobio solidarnu pomoć od 1000 evra. Sav novac je morao da se preusmeri. Uhvaćeni su u laži i sada više ne mogu da se predstavljaju kao heroji. Dijaspora je prva izdala saopštenje da je polovina novca uplaćena “Krokodilu” za presude po antislap tužbama. Ostatak novca je i dalje bio planiran da se da redakciji “Revolta” koja je bila žrtva manipulacije.

U kakvoj su poziciji sada Zorica i Aleksandar, bivši članovi ekipe?

Bio je jedan lep momenat na protestu ispred Ustavnog suda zbog izbora u Zaječaru, Aleksandar je držao govor, naveo je taj slučaj i Zoricu koja je dobila aplauz. Njoj je bilo bitno da se ovo zna i bude jasno ljudima, da pravda bude na neki način zadovoljena. Rekla mi je da se posle dužeg vremena osećala ponovo svoja. Smatram da je ovo jedan od vidova zlostavljanja i bitno je da u tim momentima kao zajednica zaštitimo jedni druge.

U mom saopštenju na kraju stoji da treba da vratimo fokus na ljude koji pošteno rade svoj posao, jer većina su pošteni ljudi.

Važno je da ukazujemo na greške s naše strane…

Meni novinarstvo nije profesija konstantno moram da se edukujem. Glavna razlika između nas i režima u tome je mi imamo stav da odgovornost ne bira stranu. Režimi zameramo što lopovi iz njihovih redova bivaju zaštićeni. I to je normalizovano. Zbog toga mi ne smemo da prećutkujemo naše greške. Moramo da pokažemo da nismo isti. Zato sam istupio javno, iako su me mnogi odgovarali od toga. Imao sam odgovornost jer znam sve detalje. Bilo mi je jasno da sve što ja znam zna i režim, te da će to da upotrebi u bolnom momentu. Da sam ćutao bio bih saučesnik. Postalo mi je jasno da kada imaš veći uticaj, imaš i veću odgovornost. I na mrežama je tako. Oni koji imaju veliki broj pratilaca imaju i veliki uticaj u javnosti.

Od početka studentskih protesta pojavila se velika grupa mladih ljudi na terenu sa fotoaparatima. Pojavili su se studenti koji možda ne poznaju dovoljno profesionalne novinarske kodekse, ponekad i učestvuju u događajima, a slikaju ih u press prslucima. Vi poznajete mnoge od njih. Kako ide njihovo obučavanje o etičkim kodeksima novinarstva?

Uz gusle, od usta do usta. Spremni su da poštuju kodekse. Fotografi žele izazove. Nije stvar samo u tome da napraviš sliku koja može lako da ispadne super, pogotovo danas. Ali hajde da razmislimo šta se fotografiše i kako se tome pristupa, kako se komunicira sa ljudima koji će biti na toj fotografiji, to je sve izazov. Taj proces je mnogima zanimljiv. Bitno je edukovati ih i mislim da nedostaje sistemske edukacije, udruženja i organizacije bi tu mogle biti od koristi. Niko nije očekivao da će se pojaviti više stotina ljudi, te sistem nije bio spreman za to, nema masovnih obuka, na kraju krajeva toliko se toga i dešava, ali verujem u sporu edukaciju koji će proizvesti kvalitet.

Dosta nas se suočilo sa jednom dilemom tokom ovih protesta: da li tokom nasilja slikati lica učesnika, ili ne? Imali smo situacije da su neki ljudi uhapšeni jer su viđeni na fotografijama, ali imamo i situacije gde su objavljene slike ljudi u civilu, napadača koji su kasnije prepoznati kao pripadnici policije. Dokazi se prave na obe strane. Koji je tvoj stav povodom toga?

To pitanje ima dva vrlo bitna ugla. Pre svega ova država ima jeziv nadzor, bez obzira da li je neko fotografisan oni znaju vrlo dobro ko je ko. Neki ljudi su mi objašnjavali do koje mere je to precizno. Policija zna svaku osobu koja je viknula nešto, a kamoli onu koja je nešto ozbiljnje uradila. Imaju izuzetno kvalitetan video nadzor: od kamera po gradu, do prodavnica i kladionica. Policajce u civilu, koje prepoznajem, vidim kako idu sa telefončićima i snimaju sve nas okolo. Bkio sam u situaciji da mi kod Pravnog fakulteta policajac prilazi telefonom i snima nas, svako lice. U idealnom svetu to bi trebalo da mi olakša posao, da nemam problem šta ću da slikam, ali nije nešto opšteprihvaćeno kao činjenica, tako da se ljudi često plaše fotografisanja, a tu je i publika. Naučio sam, na teži način, da to više ne radim, izbegavam da moja fotografija bude dokaz nekog guranja kontejnera ili slično. To ne znači da ne grešim. Najviše volim da ne moram da zamagljujem slike, da odaberem takav ugao, i to je deo izazova. Takođe i ljudi koji dolaze na proteste moraju da znaju da ne postoji način da ne budu na fotkama. Svako nešto snima, ne samo fotoreporteri.

Prepoznaješ li ko je ko na terenu? Hajde da pričamo i o poslednjem protestu na Slaviji.

Izbegavam da pričam o ubačenim elementima. Ponekad se okrenem oko sebe i vidim ko je tu. Ekipa ubačenih elemenata se jako dobro zna i zna šta radi.

Kao 5. 9. 2024. u Novom Sadu kada je krenuo napad na Gradsku kuću?

Kada imamo ogromnu masu ljudi, mnoge koji dolaze u Novi Sad ili Beograda, i statistički gledano neko će da baci flašicu ili šta god i to je mesto na kome će se dogoditi sukob. U tako naelektisanoj situaciji dovoljna je jedna mala varnica da opravdano besan narod kanališe ispolji svoj bes. Poznajem neke od tih ljudi i znam da su samo iskreno besni. Sigurno ću ih uvrediti ako pričam o ubačenim elementima, jer to je ono što oni mogu u tom momentu da urade, i ja to stvarno razumem. S druge strane, neko će iskoristi taj bes da potpali prvu varnicu. Ono što sam primetio bila je blagonaklonost policije tog dana, koja inače nije preterano blagonaklona. Količina fotoreportera je bila ogromna. A ja sam mogao da prođem kroz kordon u oba smera, to se inače ne dešava. Ličilo je na filmski set. Kamenje je letelo, a policija nije iskoristila ni biber sprej. Policija je bila u odlično opremljena, ništa nije moglo da im se desi, možda neka modrica. S obzirom da je taj protest privukao međunarodnu pažnju sa svojih 200 000 ljudi, bilo je savršeno jasno da je slika nasilja trebalo da bude poslednja slika koja ode ne samo u svet, nego i kod nas. Imao sam dilemu šta da radim sa tim slikama, nisam želeo da to bude poslednje što ljudi upamte sa takvog protesta. Mnogi fotografi su imali tu dilemu, i čekali su kada će ih pustiti.

Studenti se bore i za vas

Vreme: Šta se desilo u subotu 27. juna 2026. kada ste bili privedeni?

Andrić: Dve koleginice i ja smo dokumentovali širenje transparenta pored Brankovog mosta, na kome je pisalo “Studenti se bore i za vas”. Bili smo na mostu, u grupi ljudi koji su išli na miting. Ceo događaj protekao je mirno. Dok smo bili na pauzi dobili smo informaciju da je u zgradi gde se nalazi transparent u toku incident. Krenuli smo gore i čim smo izašli iz lifta naleteli smo na nepoznatog čoveka koji nas je napao. Posle nekoliko minuta uspevamo da opustimo situaciju, vrlo mirnim metodama. To je jedino što je trebalo da uradimo, jer da je bilo ko od nas reagovao agresivnije ostavio bi prostora za kasnija tumačenja.

Izašli smo ispred zgrade nas troje i prišla su nam dva policajca u civilu koja su nam zatražila dokumenta. Čim su počeli postupanje verujem da je sve bilo po protokolu. Pregledali su nam rančeve sa foto opremom. Provera identiteta je dugo trajala, objašnjavali smo šta se desilo. Na naša pitanja zašto nas proveravaju nismo dobili jasne odgovore.

Šta se dogodilo kada su vas priveli?

Došla je marica posle sat vremena otprilike, to se vidi na nekim snimcima. Odvezeni smo u PU Savski venac, gde smo proveli oko dva sata. Nije nam uzeta izjava, nije bilo pomena da li se za nešto teretimo i pušteni smo. Mislim da smo izbegli da od ovoga napravimo vest koja odvlači pažnju sa pametne poruke koja je tog dana dokumentovana. Ovo je sve deo borbe i to viđamo svaki dan. Konstruktivne poruke su ređe.

Verujem da ovaj sistem opstaje na taj način što drži tampon zonu između sebe i pobunjenog naroda. Tu zonu čini grupa ucenjenog naroda koji pravi neku vrstu živog zida. Ljudi koji su pobunjeni energiju rasipaju rasipaju u realnim i fiktivnim verbalnim sukobima sa tom grupacijom. Verujem da je poruka koja je istaknuta pravi način da se ta podela suzbije. Ona poziva na mir i zajedništvo i pomaže da se fokusiramo na bitne teme.