Krenimo od nastanka, jer se tu sve i rešava.
Dakle, izvor cele priče je jedno promašeno slovo na zidu jedne gimnazije. Nije bilo ni teorije, ni doktrine, ni ideologa. Bio je sprej i ruka koja nije bila sigurna u pravopis.
Ako je to rasna teorija, onda je najjeftinija u istoriji, jer je koštala jednu bojicu.
Rasa se ne bira, ponašanje se bira
Sad ono ozbiljno, pošto se optužba mora shvatiti ozbiljno.
Rasna diskriminacija ima definiciju i ona nije stvar ukusa. Konvencija Ujedinjenih nacija vezuje je za rasu, boju kože, poreklo i nacionalnu ili etničku pripadnost. Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije govori o istom spisku, uz verovanje da nešto od toga daje pravo na prezir.
Partijska pripadnost na tom spisku ne stoji. Ne stoji ni način na koji je neko došao do radnog mesta. „Ćaci“ ne označava ni jedan narod, ni jedan kraj, ni jednu veru i ni jednu boju.
Ćaci označava ponašanje. Zato je tačan naziv za tu reč drugi i on postoji u nemačkom, kao i sve što nam ovde treba.
Der Kampfbegriff. Borbeni pojam. Reč skovana za političku borbu, koja protivnika opisuje kroz ono što radi. Nemci imaju i posebnu reč za uvredljivu reč, das Schimpfwort, pa ta dva pojma ne mešaju. Pogrdan naziv i rasna etiketa nisu isti predmet i ne rešavaju se istim propisom.
Istorijski kontekst političkih parodija
A sad istorija, jer se ovde pravimo da je ovo prvi put da je neko nekoga nazvao ružno.
U Atini petog veka pre nove ere Aristofan je vodećeg političara prikazivao kao prodavca kože i kao galamdžiju iz Paflagonije. Rimljani su imali doteran zanat uvrede, pa je Ciceron protivnike opisivao kao razbojnike, gladijatore i neprijatelje države, a njegovi protivnici su mu uzvraćali istom merom.
U engleskom građanskom ratu jedni su bili „okrugloglavci“ zbog frizure, drugi „kavaljeri“ zbog sumnje da liče na strane vojnike. U istom veku nastale su i reči vigovac i torijevac. Prva je dolazila od škotskih odmetnika, druga od irskih razbojnika. Obe su bile uvrede, i obe su posle postale imena dveju najuglednijih političkih tradicija u Evropi.
Amerikanci su od britanske porugne reči napravili Jenkija i pesmu koju i danas pevaju. Francuski revolucionari su preuzeli podsmeh na račun svojih pantalona i postali sankiloti. Jakobinci su ime dobili po manastiru u kojem su se sastajali, takođe iz podsmeha. Britanske borkinje za pravo glasa nazvane su sufražetkinjama u novinama, u umanjenici, da im se stavi do znanja da su manje ozbiljne, pa su tu reč uzele sebi i danas se po njoj pamte.
U naše vreme su tu pahuljice i oni koje je jedna američka kandidatkinja nazvala bednicima. Njeni protivnici su za dan i po naštampali majice.
Sad pogledajte šta se u svim tim slučajevima dogodilo, jer je to jedino pravilo koje u ovoj priči postoji.
Uvreda ostaje uvreda dok je označeni odbija. U trenutku kad je označeni prisvoji, ona postaje ime.
A šta su uradili naši.
Naštampali su majice sa natpisom da su ćaci. Nosili su ih ponosno, na skupovima i pred kamerama, a nosio ju je i prvi među njima, onaj koji sada prvi i protestuje. Prošle nedelje su se žene sa njihove strane javljale jedna za drugom da kažu da su „ćacike“ i da su na to ponosne.
Čovek ne može u ponedeljak sebi da nadene ime i da se njime ponosi, pa da u petak to isto ime proglasi za rasizam. Jedna od te dve izjave je neistinita, a nijednu od njih nismo napisali mi.
Sedam rečenica bez ijednog porekla
Pa da onda najzad i definišemo o čemu govorimo, pošto se do sada svi svađaju oko reči koju niko nije odredio.
Ćaci nije ko je neko. Ćaci je šta neko radi.
Ćaci je onaj koji se ovajdio o korumpirani režim, jer mu je članska knjižica donela ono što mu struka nije mogla.
Ćaci je onaj koji je sugrađaninu stavio do znanja šta ga čeka ako ne uđe u stranku, i onaj koji je pravio spisak ko je izašao na skup.
Ćaci je onaj koji je u ustanovu doveo sestru, kuma i komšiju, pa sad brani sistem koji ih hrani.
Ćaci je onaj koji je otkaz nekome potpisao zbog objave na mreži, pa rekao da je to bila odluka odozgo.
Ćaci je onaj koji noću piše komentare pod tuđim imenom i za to prima novac, pa ujutru govori o slobodi mišljenja.
Ćaci je onaj koji je sedeo u parku koji su čuvali ljudi sa motkama, pa se predstavljao kao student.
Ćaci je onaj koji svoju diplomu ne sme da pokaže, a tuđu je osporavao na televiziji.
Nijedna od tih sedam rečenica ne pominje ni poreklo, ni kraj, ni školu, ni platu. Svaka od njih pominje radnju.
I sad ono što moram da dodam, jer bez toga ovaj tekst ne bi vredeo ništa.
Rasu ne možeš da promeniš, ćaci ne moraš da budeš
Istorija je puna etiketa koje su prestale da budu satira. Novemberverbrecher u Vajmarskoj Nemačkoj, kulak u Sovjetskom Savezu, neprijatelj naroda u obe te zemlje, informbirovac kod nas. Iza svake od njih je došao zatvor.
Razlika je u tome ko reč drži u ruci. Kad uvredu izgovara onaj ko nema ništa osim glasa, to je satira. Kad je izgovara onaj ko ima policiju i tužilaštvo, to je najava.
Zato i za ovu reč važe granice i one nisu pregovaračke. Ćaci nije svaki član te stranke i nije svaki njihov glasač. Ćaci nije ni jedno selo, ni jedan grad, ni jedna profesija. Ta reč ne sme da posluži za pretnju, za uskraćivanje prava, za poređenje sa životinjama i za bilo kakvo dodirivanje čoveka.
Ko je tako upotrebi, taj je tu reč pokvario i o njemu govori isto ono što ona govori o drugima.
A na kraju, jedan dokaz posle kojeg rasprava o rasizmu više nema gde da se nastavi.
Iz rase se ne može izaći. Iz boje kože se ne može izaći. Iz porekla se ne može izaći, koliko god čovek to želeo.
Iz ćacija se izlazi za jedno popodne, bez ikakvih troškova. Dovoljno je prestati raditi ono što je gore nabrojano.
Nijedna „rasistička“ etiketa u istoriji nije imala tako jeftin izlaz. Vrata su otvorena od januara 2025. i niko kroz njih nije prošao.
To ne govori ništa o reči. To govori o onima koji se u njoj prepoznaju.
Autor je psiholog
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
