Autentičnost se ne pronalazi na internetu

Četvrt veka posle osnivanja, beogradski bend “Virvel” ostaje jedno od najpostojanijih imena domaće alternativne scene. Njihova muzika, koja se često svrstava u shoegaze, dreamy pop ili postrock, nikada nije jurila trendove niti računala na široku popularnost, ali je u međuvremenu stekla verne slušaoce i gotovo nepodeljeno poštovanje kritike. Za sve to vreme “Virvel” je svirao u desetinama klubova u Beogradu i regionu, objavio nekoliko albuma koje su uglavnom sami producirali i izdali, te istrajali na ideji da bend može da opstane i mimo muzičke industrije. Od ranih radova do albuma Žena sa bradom, patuljak, idiot i EP-ja Vreme posle, bend je strpljivo gradio prepoznatljiv zvuk. Povodom 25 godina rada “Virvel” će 4. aprila održati slavljenički koncert u “Zappa Barci”, sa pažljivo odabranim setom, novim pesmama i posebnim gostima. Uoči koncerta bend objavljuje i novu stvar “U vrtlogu”. “Svirali smo je već nekoliko puta na koncertima i sjajno je prošla, baš imamo velika očekivanja od nje”, kaže u intervjuu za “Vreme” Dejan Drobac (gitara), koji zajedno sa svojom suprugom Tijanom Drobac (vokal i bas gitara) i Zoranom Stojičićem (gitara), čini autorsku osovinu benda. “Pesma najavljuje EP koji bi trebalo da se pojavi ove godine, a i ostale stvari koje će izaći maltene su gotove. Spot za pesmu “U vrtlogu” radio je reditelj Peđa Ličina, koji je režirao i naš prethodni video za pesmu “Nemirna”.

“VREME”: Za 25 godina svirali ste u 27 prostora u Beogradu, “Zappa Barka” će biti 28. Vi, zapravo, ispisujete malu istoriju gradskih klubova. Kako je izgledao taj put?

DEJAN DROBAC: Prva svirka je bila u nekadašnjem “Filiju” u Resavskoj ulici, kada smo bili ubeđeni da će biti desetak ljudi. Na kraju smo jedva ušli u klub. Nije to bio veliki prostor, ali smo bili iznenađeni koliko je ljudi došlo jer još nismo imali nikakvo izdanje. Nismo mogli da se probijemo do bine, a imali smo, sve zajedno, pet pesama. Ali bilo je fantastično, ljudi su sjajno reagovali. Postoji na Jutjubu jedan užasno loš snimak te svirke. Posle smo svirali svuda. I u manjim i u većim prostorima i na mnogim festivalima, od Murske Sobote do Skoplja. Sledeće nedelje prvi put nastupamo u Pragu. Izračunali smo da od tih 27 mesta u Beogradu čak 15 više ne postoji. Po tome vidiš koliko ovde ne može ništa da opstane, to je tragedija. Time je uspeh od 25 godina našeg postojanja još veći.

Kako je sve počelo?

Već prvu probu smo nas troje, Tijana, Zoran i ja, snimali. Bez bubnja smo improvizovali. Bilo je jasno da imamo nešto. Družili smo se i kad god bismo imali slobodnog vremema – vežbali smo. Krenuli smo iz uživanja i radosti, bez ikakvih očekivanja. Imali smo sličan muzički ukus, bez ikakvih pretenzija. Od pesama koje smo napravili na prvoj probi nastalo je nekoliko budućih singlova. Sve je nekako kliknulo od starta, bilo je nenormalno dobro. Ipak, pitali smo se ko će to slušati. U to vreme smo svirali uglavnom instrumentalnu muziku, Tijanu smo naterali da peva nešto kasnije. I onda su te naše demo kasete krenule da kruže među ljudima i neki naši prijatelji, pre svih Ivan i Olja (Ognjenka Lakićević, prim. aut.), ohrabrili su nas da nastavimo. U stilu: “Morate da svirate”. Oni su zaslužni što smo odsvirali svoj prvi koncert. Nikada im to nismo rekli, i evo sada je prilika da to ispravimo.

Danas vas mnogi vezuju za shoegaze pravac – sanjivi gitarski zvuk sa distorzijom i prigušenim vokalom. Pretpostavljam da ne volite to svrstavanje?

Volim da citiram Kebru iz “Obojenog programa”: “Svaka definicija gubitak je slobode”. Ljudi vole da te tako strpaju, naročito kritika i organizatori festivala, promoteri razni… Lakše te prodaju. Vremenom smo i mi prihvatili ta pravila igre, ranije smo se bunili, a sada i sami stavimo – shoegaze. Naravno, ima kod nas elemenata koliko hoćeš, čuje se to, ali pogrešno je odrediti nas samo na taj način. Zato nam se pesme i danas toliko razlikuju, nema nikakvih pravila. Očigledno se to “etiketiranje” poklopilo sa trenutnim trendom u svetu, sad se shoegaze vratio na velika vrata. Bendovi koji nisu mogli da napune klub pre 35 godina, kao što su “Slowdive” ili “My Bloody Valentine”, sad pune arene. Potpuno neverovatno. Inače, kada smo počinjali, takva scena kod nas praktično nije ni postojala. Bilo je nekoliko bendova – na primer “Fonograf”, sa kojima smo imali prve svirke. Oni su bili klasičan postrock bend, dok smo mi imali više shoegaze i pop momenata, sa više pevanja i klasičnijom strukturom pesme.

foto: jova marjanov

Imate verne fanove, ali vaša publika nije mnogobrojna, vaša muzika nije komercijalna. Međutim, kritika vam je jako naklonjena i cenjeni ste u muzičkim krugovima. Da li ste zadovoljni načinom na koji ste prihvaćeni?

Uvek čovek misli da može bolje, ali muzika kojom se mi bavimo nije komercijalna. Ako ovde dođu “Yo la Tengo” iz Amerike, koji su bliski našem doživljaju muzike, i ne napune Amerikanu u Domu omladine, u ovolikom gradu, šta onda možeš da očekuješ. Nikada nismo bili razočarani. S druge strane, zadovoljni smo što stalno imamo novu publiku. Tačno možeš da primetiš kako se obnavlja na svakih nekoliko godina. Evo, sad imamo klince, nama je pedeset odsto publike od 20 i nešto godina. To retko koji bend ima. Pevaju pesme sa našeg prvog albuma, kada se još nisu ni rodili. To je najveći uspeh koji možeš da zamisliš. Mi inače imamo jaku socijalnu politiku prema ceni karte, za studente i đake. Pomažemo socijalno ugrožene grupacije. Tako bi i trebalo da se radi ako hoćeš da neguješ svoju publiku.

Vaše ozvučenje je uvek jako dobro, vidi se da vam je to važno. Puno ulažete u muziku, master vam već neko vreme radi Džejms Plotkin, cenjeni profesionalac iz Amerike.

To je u našem slučaju već fanatizam. Nije bilo razloga da, u tom segmentu, ne zvučimo i ne izgledamo kao bilo koji bend iz Amerike ili Engleske. Uvek ćemo sačekati trenutak da to što radimo bude maksimalno, zato ne žurimo sa izdanjima. Ali i to sa kim radimo, umetnici koji nam pomažu, od studija do dizajna, uvek su sjajni profesionalci i entuzijasti u svom poslu. Nikada nismo radili s nekim ko je otaljavao. Pogotovo sa zvukom nikada nismo pravili kalkulacije, od instrumenta do razglasa. U svakom klubu za 150 ljudi imamo zvuk kao da smo na Bi-bi-siju i to je fantastično. Malo smo i mi teški za koncerte, jer uvek insistiramo na svoj opremi, vodimo svog tonca… To sve strašno diže cenu. Kako zvučimo u Beogradu, tako moramo da zvučimo svuda. Toga se držimo. Možda to insistiranje ne doprinosi popularnosti, ali niikada niko nije rekao da smo svirali loš koncert.

Kako je pre 25 godina izgledala scena kod nas, a kako izgleda danas?

Možda je tada bilo autentičnije, bilo je različitijih bendova. Sada mi je sve nekako slično, dosta se taktizira. Kada smo mi počinjali, očekivanja su bila manja, svi su želeli samo da sviraju, nije se mislilo o biznisu. Sada su se neke pare i pojavile, imaš festivale, malo više klubova. Možeš bolje da naplatiš kartu nego ranije. Klinci danas mnogo dobro sviraju, dostupnije je sve. Ali kreativnost i autentičnost su već nešto drugo. To se ne nalazi na internetu, moraš u sebi da kopaš.

Kao pojedinci politički ste angažovani i prisutni na protestima. Koliko je danas moguće razdvojiti muziku i politiku u Srbiji?

Ne možeš ništa da razdvojiš od politike u Srbiji. Samo što nas nikada nije zanimalo neko direktno delovanje kroz muziku, uvek smo mislili da je sam način na koji se bavimo muzikom politički stav. Sve je politika. Zoran i ja smo se upoznali na studentskim protestima 1996. I evo već 30 godina smo na istoj toj ulici. Tu smo gde smo i nadamo se boljem. Pribojavam se, ali mora čovek da veruje u promene.

Sve sami radite, pa sami i izdajete svoju muziku (Rapanelli Records), distribuirate, producirate, pravite majice i dizajnirate… Koliko je to izbor, a koliko nužnost u ovdašnjim uslovima?

To je izbor. U životu moraš da napraviš milion kompromisa, i poslovnih i porodičnih, i onda je super da imaš nešto gde to ne moraš da uradiš. Jedini način da budeš nezavisan jeste da sam sve imaš pod kontrolom, da ne zagadiš i taj deo svoga bivstvovanja. Kada radiš nešto što treba da bude čisto, onda ćeš i zaleći za to, i podneti svaku muku. Ali onda ti jedna osoba pošalje poruku u kojoj ti kaže kako sama živi sa ćerkom i kako joj je alarm na telefonu naša pesma. I kako se njih dve tako bude svako jutro, tako im počinje dan i zahvaljuje nam se. Ili ti neko kaže da mu je tvoja muzika spasila život u teškom periodu života. I takve poruke dobijaš s vremena na vreme, i na kraju je to jedino važno. Mnogo znači i mnogo je lepo.