Metafizika svakodnevice

Između Mostara, Sarajeva i Rima, slikar Nebojša Dimovski izgradio je poetiku tišine, melanholije i unutrašnje ranjivosti, koja se suprotstavlja hiperprodukciji i ubrzanom ritmu savremene umetnosti. Njegov novi ciklus “Sevdisanje slikom”, povod za ovaj razgovor, već je prikazan u Sarajevu, Zagrebu i Pragu, a potom se “seli” u Rim i Beč, nastavljajući svoj put kroz evropske izložbene prostore, dok istovremeno ostaje ukorenjen u ličnoj i emotivnoj geografiji autora.

Kako je za “Vreme” rekla Manuela Gandini, italijanska istoričarka umetnosti, kustoskinja, profesorka na Novoj akademiji lepih umetnosti u Milanu (NOBA), “naprasno, posmatrajući njegove slike, nađeš se u paralelnoj dimenziji, ne toliko drugačijoj od stvarne koliko neočekivanoj. Sve ono što ti je uobičajeno, dnevna soba, knjiga, komad nameštaja, trenutak dana, pojavljuje se u bojama, punoći i metafizičkim gestovima.” Zato se, dodaje ona, za njegove slike “može reći da pripadaju metafizici svakodnevice”.

U razgovoru za “Vreme”, Dimovski, koji je nedavno postao član Internacionalne akademije nauke i umjetnosti u Bosni i Hercegovini (IANUBIH), govori o nostalgiji, Mostaru, Sarajevu i potrebi da stvara na svom jeziku – jeziku koji doživljava kao sopstveni prostor izraza i pripadnosti.

“VREME”: U vremenu kada se tradicija često koristi kao dekor ili politički alat, vi sevdah vraćate na nivo intime. Da li je “Sevdisanje slikom” i svojevrsni otpor takvoj instrumentalizaciji kulture?

NEBOJŠA DIMOVSKI: Ne vidim sebe kao nekoga ko može da govori o velikim društvenim problemima. Kao što ste rekli, sevdahu sam pristupio na intimnom nivou, jer samo tako umem. Još kao mlad umetnik imao sam osećaj da se od umetnosti često pravi nešto više nego što ona jeste. Umetnost, po mom uverenju, mora biti iskrena, autentična i proživljena. Tek tada može da ima pravi efekat na publiku i možda, gotovo neprimetno, da podstakne šire društvene promene.

Vaš rad često polazi iz lične krize. Kako privatno iskustvo prevodite u širi, društveno relevantan kontekst?

Živimo u vremenu u kojem smo izgubili osećaj za prioritete i osnovne ljudske potrebe. U prostoru veštački stvorenih želja, oblikovanih surovim kapitalizmom, horizont onoga što nam je zaista potrebno postao je nejasan. Zaokupljeni smo sekundarnim stvarima i pritom zaboravljamo ono najosnovnije: potrebu da volimo i da budemo voljeni. Pokušavam da zamislim sebe kao dečaka i sebe na samrtnoj postelji. Te dve slike proističu iz istog izvora. Samo u tim trenucima postaje jasno šta je zaista važno.

Školovali ste se i u Rimu. Na koji je način to iskustvo uticalo na vaš odnos prema tradiciji i na odluku da sevdah interpretirate kroz savremeni slikarski jezik?

Školovanje u Rimu je iza mene, ali mi je ostalo kao važno iskustvo. Zahvalan sam mu, iako imam osećaj da se vremenom sve više vraćam jednostavnosti i sopstvenim korenima. Na akademiji u Rimu negovao se savremeniji pristup umetnosti, kao i potreba da se izražavate aktuelnim vizuelnim jezicima. U jednom trenutku napravio sam mali kompromis, ali sam imao osećaj da time bežim od sebe, jer svoje prve slikarske korake napravio sam ovde, na prostorima gde je tradicija i dalje snažno prisutna. Uvek sam verovao da umetnost ne sme da bude elitistička, niti da juri trend. Za mene je ona jednostavna i iskrena. Nije mi potrebno da budem drugačiji, niti da se dokazujem. Potrebno mi je da stvaram na svom “maternjem” jeziku.

Zašto ste se odlučili za monohromatski izraz u ciklusu inspirisanom muzikom koja je “obojena” emocijom, raskošna?

Monohromatski izraz je došao prirodno, gotovo instinktivno. U slučaju sevdaha otvorio mi je prostor nostalgije i melanholije, kao da gledamo stare fotografije i kroz njih pokušavamo da razumemo vreme koje je prošlo. Želeo sam da posmatrač, stojeći pred slikom, oseti lepotu ali istovremeno i blagu nelagodu u stomaku, tihu senku osećanja. Crnu žuč.

Dolazite iz Mostara. Koliko je taj grad, sa svojom složenom istorijom i snažnim simboličkim nabojem, prisutan u vašem radu danas?

Rođen sam u Mostaru. Vratio sam se Mostaru. Ipak, ne bih rekao da je taj grad presudno oblikovao moju ličnost. Zbog njegove kompleksne istorije život me je rano odveo na različite strane, tako da nikada nisam dugo ostajao na jednom mestu. Možda me je više od gradova definisala sama promena, to stalno kretanje i život u različitim kulturama koje nose različite filozofije življenja.

...

Izložba je predstavljena u Sarajevu. Kako razumete to što je “Sevdisanje” prvi put viđeno upravo u tom kontekstu i pred tom publikom?

Mislim da nije moglo drugačije. Govorimo o emociji, o duši, o sevdahu, a Sarajevo je grad koji to u sebi nosi. Osećam ga kao svoju drugu kuću, jer sam tu završio srednju umetničku školu i formirao svoj umetnički pogled na svet. To je grad posebne energije i ljudi koji umetnost žive, često u okolnostima u kojima je ona potisnuta na marginu. Reakcija publike bila je izuzetna i to je izložbi dalo snažan podsticaj za dalje predstavljanje na međunarodnoj sceni.

U međunarodnom kontekstu, u kome publika nema neposredno iskustvo sevdaha, šta zapravo “čitaju” u vašim slikama: emociju ili egzotiku?

Egzotika me nikada nije zanimala. Samo emocija. Verujem da umetnost mora biti univerzalna i da mora prevazilaziti jezičke i kulturne barijere. Uzeću kao primer Nighthawks Edwarda Hoppera. U jednom trenutku preneseni smo u drugi prostor i vreme, u noćni grad četrdesetih godina. Osećamo atmosferu, tišinu, blagu jezu, kao da smo i sami deo te scene. Upravo to mi je bila ideja i sa ovim slikama, da prenesu melanholiju, čežnju, ranjivost, ljubav.

U Vašim slikama emocija nikada nije direktno objašnjena, već ostaje zadržana u atmosferi i tišini. Da li danas živimo u vremenu koje se plaši tišine i sporog, unutrašnjeg doživljaja? Kako to razumete?

Apsolutno se slažem, živimo u vremenu u kojem je instant i površna gratifikacija postala model i ušla je u sve sfere našeg društva. Vest mora biti udarna, slika dekorativna, muzika dopadljiva. Kada se programski pravi društvo koje ne teži dubini, onda kvalitet postaje potpuno marginalizovan. Umetnost se počela prilagođavati publici, a publika je konstantno bombardovana kičem, tako da se stvara začarani krug. Bučni i prilagodljivi najčešće dobijaju prostor i počinju da diktiraju nove trendove. Ali ako verujemo istoriji, svemu tome jednom mora doći kraj, jer su i ovo samo ciklični periodi. Važno je da budemo istrajni, čak i kada deluje uzaludno.

U trenutku kada savremena kultura favorizuje brzinu, jasne poruke i neprestanu vidljivost, nije li intimnost u umetnosti subverzivan čin?

Svakako. Zamislite da je Andrej Tarkovski živeo i stvarao u današnjem vremenu. Možda bi mu Ivanovo detinjstvo bilo prvi i poslednji film, jer verovatno ne bi imao podršku producenata za dalje stvaranje, niti dovoljno publike koja bi bila spremna na tu vrstu sporog i intimnog doživljaja. Ali ipak mislim da bi nastavio da stvara, možda u nekoj drugoj formi, možda bi samo pravio fotografije jeftinim polaroid aparatom, jer umetnik ipak prvenstveno stvara iz unutrašnje potrebe i gotovo neopisive želje za stvaranjem. Naravno da je važno biti priznat i shvaćen, ali i bez toga umetnici ne mogu pobeći od svog dara-kletve.

Vaše slike često balansiraju između ličnog sećanja i kolektivnog osećanja nostalgije.

Danas je nostalgija u velikoj meri pokušaj traženja stabilnosti u ubrzanom svetu. Evolucijski proces u istoriji bio je u određenoj meri kompatibilan sa ljudskim bićem. Promene su se dešavale, ali su imale prirodniji tempo. Od početka industrijske revolucije taj proces se ubrzava, ali su ljudi i dalje imali dovoljno vremena da se prilagode promenama. Dolazimo do današnjih vremena, u kojima se promene odvijaju sve brže i u sve kraćim ciklusima, do mere u kojoj sam uveren da će doći do ozbiljnog pritiska na ceo sistem jer jednostavno nemamo vremena da se adaptiramo. Zato živimo u društvu koje ima pandemiju anksioznosti, depresije i drugih duševnih stanja.

Nostalgija je sećanje na bezbrižna vremena. Iako su naše generacije prošle kroz ratove i siromaštvo, ipak su to bili eksterni faktori. Održavali smo nekakvu stabilnost i viziju budućnosti. Bojim se da generacije koje odrastaju sa toliko unutrašnje nesigurnosti neće imati period kojem bi se kasnije mogle vratiti kroz nostalgiju.