Dva puta seks, jednom smrt

U domaće bioskope stigla su, gotovo istovremeno, dva američka filma u čijim se naslovima pominje reč “seks”: Želim seks Grega Arakija, erotska komedija sa primesama trilera, i Tinejdžerski seks i smrt u kampu Mijazma Džejn Šonbrun, drama protkana komedijom i hororom. Seks, međutim, nije jedina stvar koja povezuje ova dva naslova – oba su izrazito autorski projekti koji ne pripadaju holivudskim proizvodima sa pretenzijom na veliku gledanost, ali zato svakako jesu filmovi koje će poznavaoci znati da cene. I jedan i drugi veoma zanimljivi i zato što žanr koriste kao poligon i pokriće za nešto mnogo ličnije, uvrnutije i ambicioznije.

Prvi je komedija puna seksa o mladiću koji postaje seksualni rob slavne umetnice. Drugi je žanrovski melanž o mladoj rediteljki koja želi da u svom novom filmu angažuje glumicu koja je nekoliko decenija ranije glumila u prvom delu poznatog horor-serijala. Jedan se bavi ispraznim svetom umetnosti – ili, preciznije, “umetnosti” – i uvrnutim seksualnim igrama, dok je drugi “film o filmu”, u kome eros postepeno nadjačava tanatos, a kako odmiče, postaje intimna studija jedne seksualnosti. Između svega navedenog provlače se, naravno, seks i smrt, ali i opsesija, telo, trauma, identitet i pitanje gde prestaje fantazija a počinje stvarnost. Drugim rečima – pred nama je sasvim respektabilan bioskopski meni za one koji vole da im film ne bude serviran sa uputstvom za upotrebu.

SEKS I IGRE MOĆI

Želim seks je važan zato što se Greg Araki ovim radom posle punih dvanaest godina vraća dugometražnim ostvarenjima, što za ljubitelje i poznavaoce američkog nezavisnog filma predstavlja važan događaj. Provokator Araki je gotovo četiri decenije gradio jedan od najprepoznatljivijih autorskih rukopisa američke nezavisne kinematografije. Njegovi filmovi nikada nisu bili naročito zainteresovani za konvencije, pristojnost i očekivanja publike. Seks, droga, nasilje, otuđenost, pop kultura, tinejdžerska anksioznost i želja za bekstvom iz sveta koji deluje besmisleno odavno su deo njegovog filmskog univerzuma.

Araki je debitovao 1987. godine, a proslavio se, ili bar na sebe skrenuo pažnju nešto šire filmske javnosti, filmom Potpuno sje**ni (Totally F**ed Up, 1993), nakon čega je usledila veoma brutalna Dum generacija (1995), koja ga je proslavila i na našim prostorima. Potom je snimio čitav niz uvrnutih i izrazito ličnih filmova, među kojima se posebno izdvaja Tajanstvena koža (2004), njegovo remek-delo i sasvim sigurno najmoćniji film koji je do sada režirao, potresna drama o dvojici mladića koje je kao osmogodišnjake seksualno zlostavljao njihov bejzbol trener. Želim seks je film potpuno druge vrste. I ne smeta što je tako. Araki ovoga puta bira znatno lakši ton. Film je duhovit, razigran i divno “otkačen”. Ali ispod svega toga ipak postoji ozbiljna tema: šta se događa kada seksualni odnos istovremeno postane i igra moći.

Araki je smislio naslov koji je gotovo nemoguće ignorisati. Zvuči kao provokacija, ali i kao pop pesma Džordža Majkla. Araki razume da je seksualnost već odavno deo popkulture i da naslov može da funkcioniše istovremeno kao šala, mamac pa i komentar. U središtu priče je Eliot, mladi momak koji dobija priliku da radi za Eriku Trejsi, slavnu umetnicu i neumornu provokatorku. Za Eliota je to šansa koja se ne propušta. Ulazak u njen svet znači približavanje umetnosti, novcu, statusu i načinu života koji mu je do tada bio nedostupan. Ali Erika ga ne vidi samo kao mladog saradnika. Erika, koju igra sjajna Olivija Vajld, iskusna je, moćna i ostvarena žena u “najboljim godinama”. Eliot je, s druge strane, još uvek neko ko pokušava da pronađe svoje mesto u svetu oko sebe. I baš zato je njihov odnos toliko zanimljiv. Ona je njegova šefica, ali vrlo brzo postaje i neko ko kontroliše njegov seksualni i privatni život. Uvlači ga u sadomazohistički odnos, što njemu, željnom seksa i novih iskustava, u početku ne pada teško. Naprotiv – u tome pronalazi zadovoljstvo. Problem nastaje onda kada više nije sasvim jasno gde prestaje dobrovoljno potčinjavanje a počinje manipulacija.

Zanimljivo je da je scenario Grega Arakija i Karli Skiortino prvobitno imao potpuno drugačiju postavku. Uloge su bile zamenjene: šef je bio stariji muškarac, a njegova seksualna meta mlada pripravnica. Autori su zamenili polove glavnih likova i na taj način filmu dali dodatni sloj. Jer ovoga puta je žena ona koja ima novac, status i kontrolu, dok je muškarac onaj koji mora biti spreman da se potčini – i isprva to čini s velikim zadovoljstvom. Araki, međutim, nije zainteresovan za jednostavnu zamenu uloga. Njegova igra je kudikamo složenija i subverzivnija. On ne želi samo da pokaže kako izgleda kada se poznata formula obrne. Zanima ga šta se dešava kada svi učesnici u igri na prvi pogled dobiju ono što su želeli – a onda shvate da možda nisu bili spremni za cenu koju će morati da plate.

U tome leži i humorna nit filma. Araki ne pristupa seksualnosti sa težinom autora koji želi da održi predavanje. On se igra. Ponekad je vulgaran, ponekad apsurdan, ponekad namerno kičast. Postoje i potpuno nadrealni, gotovo crtanofilmski trenuci, poput fantazije u kojoj Eliotova devojka Minerva (glumi je muzičarka i sve uspešnija glumica Čarli XCX) odlaže medicinske knjige i zadiže majicu, otkrivajući ogromne animirane grudi koje kao da pripadaju svetu Zemekisovog filma Ko je smestio Zeki Rodžeru?. To su tipični arakijevski trenuci: stvarnost se iznenada savije pod pritiskom mašte, a ozbiljna psihološka situacija pretvara se u vizuelnu šalu. I upravo zbog toga Želim seks nikada ne postaje težak film, iako se bavi ozbiljnom temom.

Kuper Hofman je izvanredan. Araki u početku nije bio siguran da je Hofman pravi izbor za Eliota, između ostalog zato što mu je u sećanju još uvek bila sveža njegova uloga u Pici od sladića. Ali nakon snimljene audicije i probe sa Olivijom Vajld, reditelj je promenio mišljenje. Hemija između njih bila je odlična. Hofman je, naravno, sin pokojnog Filipa Simura Hofmana, dok je Mejson Guding, koji se takođe pojavljuje u filmu, sin oskarovca Kjube Gudinga Džuniora (Guding je poznat iz serijala Vrisak, ali i iz niza televizijskih i filmskih projekata). U filmu se pojavljuju i Džoni Noksvil, Čejs Sui Vonders, David Digs i pomenuta Čarli XCX, koja je svoje scene snimila za samo jedan dan. I svi su na visini zadatka. Araki je snimao brzo i energično – čitav film nastao je za svega sedamnaest dana. Ispostavilo se da je to bilo sasvim dovoljno: iskusni autor je tačno znao šta želi, a dobra i raspoložena glumačka postava pomogla mu je da ostvari svoj naum i snimi film koji je sve samo ne konvencionalan.

Kada se sve sabere i oduzme, Želim seks isporučuje upravo ono što bi od Arakija trebalo očekivati: provokaciju punu svežine i dinamike, film koji kao da je režirao neko dvostruko mlađi. Ima još kreativnosti u šezdesetšestogodišnjem Arakiju, ima još ljubavi prema filmu – i to je nešto što i te kako treba ceniti i poštovati.

foto: promo

FILM O FILMU

Tinejdžerski seks i smrt u kampu Mijazma u režiji Džejn Šonbrun gledalački je zahtevan, ali strpljive i radoznale izdašno nagrađuje. Šonbrun je poznata kao rediteljka koja ne pravi filmove koji se lako “otključavaju”, ali to nije slabost njenog rada – naprotiv, ona je od toga stvorila svoju posebnost. Njeno prethodno ostvarenje Video sam televizijski sjaj snažno ju je preporučilo ljubiteljima savremenog autorskog horora. Novi film se naslanja na prethodni uspeh, ali je komunikativniji i razigraniji. Doduše, to ne znači da je pred nama tipičan žanrovski uradak. Naprotiv.

Radnja se vrti oko Kris Vilijams, rediteljke u usponu i svojevrsnog alter ega same Šonbrun, koja je od studija dobila zeleno svetlo da snimi nastavak popularnog slešera. Kris želi da za svoj film angažuje Bili Presli, glumicu iz prvog dela, sada sredovečnu ženu sa adresom kampu u kojem je sniman film što ju je proslavio. (Kris igra Hana Ajnbajnder, komičarka koja je postala poznata zahvaljujući seriji Komičarke, dok Bili igra Džilijan Anderson, čuvena Dejna Skali iz Dosijea X). Ono što počinje kao profesionalna poseta pretvara se u nešto mnogo ličnije. Fascinacija prelazi u opsesiju, a granica između umetničkog projekta i privatne želje postaje sve tanja. I tu Šonbrun počinje da pravi svoj film.

Naslov Tinejdžerski seks i smrt u kampu Mijazma zvuči kao da su producenti pobrojali reči koje će privući publiku. Ali autorka ume odlično da se poigra očekivanjima i da ih izneveri na najlepši mogući način. Ona se koristi jezikom eksploatacionog filma i upotrebljava ga da bi napravila delo koje je mnogo više zainteresovano za identitet, telo, traumu, seksualnost, nostalgiju i filmsku industriju nego za puko ubijanje tinejdžera.

Jedan od najzanimljivijih slojeva filma upravo je njegovo razmišljanje o prirodi slešera, horor-podžanra u čijem su središtu smrt i seks. Džon Karpenter je maniju započeo klasikom Noć veštica, nakon čega su sledili brojni imitatori i “pretendenti na presto”, među kojima i serijali Petak 13. i Košmarni kamp (Sleepaway Camp) – direktna nadahnuća za Kamp Mijazmu. Džejn Šonbrun dobro zna pravila slešera. Momci i devojke piju, provode se i vode ljubav, a onda, jedno po jedno (ili ponekad u paru, tokom seksualnog čina), umiru na krvave i nepredvidive načine sve dok na kraju, takav je običaj, ne ostane živa samo jedna devojka – gotovo uvek devica – koja se suprotstavlja ubici. Tinejdžerski seks i smrt u kampu Mijazma svakako jeste dekonstrukcija žanra, s tim da rediteljka ne oseća prezir prema filmovima koje vivisecira – naprotiv, ona je njima opčinjena.

Ubica iz kampa Mijazma poznat je po nadimku Mala smrt i dobio je ime po francuskom izrazu la petite mort, eufemizmu za orgazam. To nije slučajno jer seks i smrt nisu tek tako pobrojani u naslovu. Šonbrun u svom filmu govori o telu, kao i o telesnim tečnostima koje su pogonsko gorivo svakog slešera. U tome je sadržana jedna od osnovnih ideja filma. Seks i smrt nisu potpuno suprostavljene sile, jer nas obe podsećaju da smo tela, da imamo želje, da krvarimo, da starimo, da umiremo. I da se, koliko god pokušavali da to sakrijemo iza kulture, identiteta, umetnosti ili društvenih pravila, na kraju ipak ne možemo sasvim odvojiti od sopstvenog mesa (neka se javi Dejvid Kronenberg!).

Tinejdžerski seks i smrt u kampu Mijazma pripada dugoj tradiciji filmova o filmu. Ali ovde metapristup nije samo intelektualna igra. Šonbrun se pita šta znači snimati film u trenutku kada je gotovo svaki film već nekakav rimejk, nastavak ili reciklaža prethodnog proizvoda. Kris je prvi Kamp Mijazmu gledala kao dete, na VHS kaseti. Za nju je taj film postao nešto mnogo značajnije od puke žanrovske zabave. On je imao inicijacijsku funkciju i ona ga povezuje sa sopstvenim kvir buđenjem. Sada, kada je odrasla, Kris je dobila zadatak da vaskrsne “zombi IP”, koji je u međuvremenu postao problematičan zbog svoje mizoginije i transfobije. Kako pomiriti nepomirljivo? Odbaciti problematične ideje prethodnih filmova, a zadržati ono što je publici bilo privlačno? Otvoreno i bez uvijanja progovoriti o traumi, a istovremeno prodati kartu za još jedan eksploatacijski slešer? I da li je uopšte moguće napraviti “ispravan” rimejk nečega što je u samoj osnovi bilo problematično?

Tinejdžerski seks i smrt u kampu Mijazma film je koji gledaoce nagrađuje srazmerno njihovoj strpljivosti. Možda će za potpuno razumevanje biti potrebno još jedno gledanje. Možda i dva. Ali već pri prvoj poseti kampu Mijazma jasno je da se ispod svih šala, krvoliptanja, seksa i žanrovskih igrica krije priča o nečemu veoma intimnom: o tajnom prostoru koji nosimo u sebi i koji ponekad možemo da otključamo tek kada nam u tome pomogne nešto potpuno neočekivano.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!