Zupčanik u represivnom mehanizmu

Gogoljeva pripovetka Šinjel prati sudbinu činovnika Akakija Akakijeviča, koji opsesivno i sasvim posvećeno obavlja svoj posao – uredno i precizno prepisuje dokumenta u uredu neimenovanog načelništva birokratske carske Rusije. Mera njegove životne situacije jeste njegov olinjali šinjel. Okosnicu Gogoljeve priče čine borba Akakija Akakijeviča da stekne novi šinjel, te gubitak šinjela, očajnička borba da šinjel povrati, smrt usled smrzavanja bez šinjela i fantastični povratak glavnog junaka kao opasnog duha koji otima šinjele činovnicima.

foto: subotica.info

Inspirisani Gogoljevom pripovetkom, reditelj Kokan Mladenović i dramaturškinja Kornelija Goli napravili su savremenu društveno angažovanu predstavu o činovniku koji “samo radi svoj posao”. Ovo nije ni mesto ni vreme da se bavimo pitanjem šta je ta čuvena rečenica “samo sam radio svoj posao” značila u trenutku kada je izgovorena, kako ju je analizirala Hana Arent i kako se kasnije operisalo diskursom nastalim oko nje. Važno je samo reći da su danas, u pobunjenom delu društva, pitanja koja stoje iza ove rečenice veoma aktuelna. Međutim, gledana kroz prizmu iskaza “samo sam radio svoj posao”, Gogoljeva pripovetka dobija drugačija značenja od izvornog. U predstavi se kroz metaforu šinjela prepoznaje savremeni problem zamenjivanja ličnog identiteta profesionalnom ili društvenom pozicijom i pristajanje pojedinca da učestvuje u zloupotrebi sistema samo da bi sačuvao svoje radno mesto. To jeste problem o kome se kod nas dosta pisalo i govorilo i reditelj je odlučio da nam svoj pozorišni prikaz tog problema podastre koristeći Gogoljev Šinjel i dodajući u podnaslov predstave rečenicu: nema neutralnih i ćutanje je izvršenje. Veliki značaj u predstavi dobio je prvi deo priče, u kojem ima realno malo dramskih događaja, ali je zato veoma pogodan za utvrđivanje osnovne teze predstave o namernom umanjivanju humane supstancije među službenicima, kako bi postali poslušni deo sistema preko svake razumne mere. Da bi naglasio važnost ideje da društvena funkcija depersonalizuje čoveka, reditelj je iskoristio elemente pozorišta lutaka. Lutka može predstavljati neslobodnog čoveka – vezanog koncima obaveza i ucena. Tako su, na primer, značajne ličnost kojima se obraća Akakije Akakijević prikazane kroz odela bez glava. Činovnik koji bi da se penje po “klizavim” stepenicama uspeha prikazan je kao papirni lutak koji raste. Čin i titula na šinjelu zamenjuju identitet čoveka u represivnom sistemu, u kojem ponavljanje forme postaje zamena za suštinu.

foto: subotica.info

Kokan Mladenović je nastojao da Šinjel (nema neutralnih i ćutanje je izvršenje) pre svega bude scenski atraktivno pozorište, i to kako na planu značenja tako i na vizuelnom planu. Zato se njegov Akakije Akakijević ne bavi prepisivanjem, već uništavanjem važnih i kompromitujućih dokumenata. Sa značenjske strane to pojačava aktuelizaciju predstave – uništavanje važnih dokumenata, kao i borba za obznanjivanje onih koji nisu uništeni, intenzivno je prisutna kod nas i savremenoj publici sigurno deluje intrigirajuće. U vizuelnom smislu, ova ideja je takođe atraktivna. Na sceni imamo gomilu aparata za seckanje (scenografija Marija Kalabić). Mašinsko seckanje dokumenata pred očima gledalaca scenski je potentan znak. Kada su mašine stavljene u red i kada ritmički izbacuju isečene bele papire formata A4, stvara se slika koja u svesti gledalaca ostaje dugo u sećanju. Osim toga, gomile konfeta i seckanog belog papira zgodne su za likovnost scene, ali i za koreografisani mizanscen, jer omogućavaju glumcima da se igraju gomilama papira i da od njih prave lutke i druge scenske elemente. Pored navedenih sekača papira, glavni vizuelni elementi su metalni stolovi od kojih glumci, kao od kakvih “lego” kockica, sastavljaju različite scenske elemente. Boje u predstavi su isto tako jasne i nedvosmislene – crna, crvena i bela. Glumci Pozorišta “Deže Kostolanji” (Adam Ađaš, David Buboš, Anabela Hodik, Boris Kučov, Adrea Verebeš) veoma su spremni i fizički i glasovno. Dobro pevaju i izvode ne baš laku koreografiju (koreograf Andreja Kulešević). Muzika kompozitorke Irene Popović Dragović naglašava ritam predstave. Sve skupa, ovo je predstava koja će vam se mnogo više svideti zbog pojedinih efektnih delova nego zbog celine. Problem je u tome što je prvi deo ipak spor te puno više animacije i atrakcije ostaje u drugom delu predstave – kada Akakije Akakijević ostane bez šinjela. Nije jasno zašto su reditelj i dramaturškinja odbacili treći deo priče – nakon smrti glavnog junaka, kada on kao duh presreće činovnike koji mu nisu hteli pomoći i otima im šinjele. U samoj priči ovaj fantastični obrt dramaturški je odlično postavljen i daje Gogoljevoj pripovetki začudnu i komičku svežinu. To bi se moglo baš zgodno iskoristiti u predstavi koja bi da bude angažovana i budi svest o važnosti društveno odgovornog ponašanja.

Predstava Šinjel prikazana je u okviru projekta “Kritičarski karavan” Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa, koji je nastao je 2014. uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, a radi ostvarivanja relevantne i kontinuirane kritičke analize i evaluacije pozorišnih predstava rađenih u unutrašnjosti Srbije. Zahvaljujući ovom projektu, mnoga pozorišta van Beograda i Novog Sada dobila su priliku da se o njihovim predstavama piše profesionalno i stručno. Ministarstvo kulture je prestalo da finansira ovaj projekat 2024. godine. Udruženje pozorišnih kritičara nastaviće da realizuje projekat sopstvenim sredstvima dokle god to bude moguće. Na taj način Udruženje pruža aktivnu podršku očuvanju slobodne i nezavisne kulture u zemlji.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!