O nesposobnosti da se bude s ljudima

Posle romanâ Boldvin i Smrtni ishod atletskih povreda (za koji je dobila nagradu “Zlatni suncokret” i širu čitalačku publiku), Milica Vučković ispisuje roman o junaku-paradoksu, junaku koji se gadio svakoga koga je voleo, junaku koji je suštinski nesposoban da bude sa ljudima. Neko bi rekao da uvodna rečenica ovog teksta potvrđuje mišljenje izdavača da je reč o delu o usamljenosti. Ipak, junak Milice Vučković prevashodno je depresivan, anksiozan i uglavnom bez nade, a vreme mu teče neuporedivo sporije nego drugima.

Nekoliko uvodnih poglavlja romana sugeriše da ćemo pratiti tri uporedna toka radnje. Prvi, u kome su glavni junaci Nenad, Marija i njihov sin Petar, nagoveštava da će ovaj roman nešto reći o zapostavljenoj deci ovog sveta. U drugom ćemo videti kako izgleda svakodnevica dečaka Tea, i to iz njegove perspektive, a u kulminaciji i događaj koji će odrediti njegov život. Treći, koji posle tridesetak stranica postaje dominatan, prikazuje nam kako izgleda život Benija, dobrog vozača, strastvenog pušača, vegetarijanca, menadžera u korporaciji koja se bavi distribucijom hrane za kućne ljubimce. Reči korporacija i menadžer ovde su upotrebljene namerno. Svaka Benijeva misao, svaki postupak, svaka odluka ukazuju nam na to da je samo jednim slojem ovog romana Milica Vučković želela da nešto kaže o korporativnoj kulturi koja odavno jede svoju decu. Paradoksalno, Benija se takva atmosfera gotovo uopšte ne tiče, već samo povremeno potcrtava njegovo opšte osećanje nepripadnosti. On ne pripada svojoj partnerki Emili, koja stalno (i besmisleno) iznova izmišlja svoj identitet. Ne pripada ni svojoj majci, koju uz velike muke i pripreme zove jednom nedeljno kako bi vodili small talk, svima poznatu, izuzetno napornu formu razgovora u kojoj se zapravo ne govori ništa. Ako Beni pripada nekome, onda su to njegovi obožavani kućni ljubimci, akvarijumske ribice o kojima se predano brine. Njemu je do ribica stalo koliko i Toniju Sopranu do onih pataka u dvorištu njegove kuće na početku serije. Patke su povod za napad anksioznosti koji Tonija odvede na prvu psihoterapeutsku seansu, ali i, kako se na početku čini, redak trenutak za ispoljavanje višeg raspona emocija. Tu dolazimo do junaka Milice Vučković, a unekoliko i do provokativnog naslova njenog novog romana. Mogu li životinje zauzeti ono mesto koje je ranije uvek pripadalo čoveku? Da li nam je, u sveopštom nedostatku bliskosti, lakše da se zbližimo sa životinjama nego sa ljudima? Zašto? Da li bliskost i briga za životinju mogu zameniti bliskost i brigu za drugog čoveka? Tragamo za odgovorima na ta pitanja dok pratimo Benijeve dogodovštine sa Emili i prijateljima, avanture po različitim delovima kontinenta i sastanke sa kolegama koji s velikom ozbiljnošću raspravljaju o specijalnoj hrani za pse, teletini sa bundevom, borovnicom i zrnevljem kinoe za pse. Ponekad je, ako je potrebno, i degustiraju. S druge strane, Beni pripada i svom automobilu, i to u onim prilikama u kojima nema saputnika u njemu. Pamte se trenuci u kojima sa uzbuđenjem, kao po nekakvom davno utvrđenom pravilu, na suvozačko sedište spušta kafe i čokoladice kojima se osvežava na putovanjima. Tada se Beni oseća kao svoj na svome. Sudbina će urediti da, ipak, baš u tom autu, tokom zajedničkog službenog putovanja, Beni i njegova nova koleginica Marija, udovica prerano preminulog, ambicioznog lekara Nenada, razviju bliskost. Beni čak i sebi priznaje da gaji izvesna osećanja prema Mariji, osećanja nalik na ona koja ima prema svojim biljkama. Briga za biljke glavna je tema igrokaza ovog romana, takozvanih Benijevih razgovora sa majkom, koji će imati povlašćeno mesto u pripovedanju Milice Vučković.

Čitaocima romana Roditelji kućnih ljubimaca data je mogućnost da iznutra posmatraju Benijevu ličnost, koju čine evidentne seksualne devijacije, nesanica i teška nikotinska zavisnost. Taj svet je oslikan bogatim opisima svetlećih benzinskih pumpi, bezličnih hotelskih soba, kratkih poznanstava sa ljudima koje usput upoznaje i koje nam Milica Vučković neretko predstavlja kroz opise šaka. Kao da možemo osetiti jačinu neonskog osvetljenja i ustajalog vazduha u hotelskim sobama kada Beni proživljava agoniju nesanice i pokušava da smiri pokrete svojih nogu. Milica Vučković, inače akademska slikarka, ume da slika i u književnosti. Verovatno je najbolja u oslikavanju mikropokreta svojih junaka, koji su gotovo uvek indikativni za njihov karakter i njihovo stanje svesti. Naposletku, čitalac romana Roditelji kućnih ljubimaca može postaviti pitanje zašto Mariji nije data još neka dimenzija ili, jednostavno, više prostora u romanu. Jer i ona, kao i Beni, zna da je najteže od svega suočiti se sa sobom i kazati istinu. Iznova i iznova nam roman Roditelji kućnih ljubimaca pokazuje kroz šta je čovek u stanju da prođe samo kako bi to izbegao.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!