Snovi malih naroda

Showcase hrvatskog teatra u organizaciji hrvatskog Internacionalnog teatarskog instituta (ITI) održava se od 2005. godine. Svake godine ITI poziva selektore međunarodnih festivala, pozorišne menadžere i prevodioce da se u nekoliko dana upoznaju sa savremenom hrvatskom dramom i hrvatskiom teatrom. Ove godine showcase se odvijao od 8. od 11. aprila. Događaj je bio i prošao, ali su predstave ostale u Zagrebu.

MATIJA

Predstavu Matija izvelo je sobno pozorište Arterarij, koje je u produkcijskom smislu slično Hartefakt kući u Beogradu. Osnov predstave je roman Matija novinara Draga Hedla, koji je doživeo više izdanja. Roman opisuje agoniju oca i majke koji pokušavaju da iz Amerike, sa prestižnog univerziteta Jejl, donesu telo svog sina samoubice i sahrane ga u rodnom Osijeku. Kroz porodičnu dramu roman i predstava govore o važnim temama savremenog sveta: odnos centra i periferije, kontrast između superuspešnog pojedincu i jada i bede usamljenog čoveka u velikom svetu, želja da se uspe i činjenica da naporan rad satire čoveka (sindrom burnout, pregorevanje na poslu), neizvesna i teška borba pojedinca sa ravnodušnom administracijom koja, pozivajući se na zakon, gazi osnovna prava običnog čoveka. Dramatizaciju romana su potpisali Drago Hedl i reditelj predstave Patrik Lazić. Radnju pratimo iz perspektive oca i majke, dok se sin uključuje kao “dobri duh”, posrednik između dvoje ljudi koje je nakon razvoda ponovo spojila zajednička tragedija. Radnja predstave je puna patosa (ima li išta strašnije od toga da dvoje starih roditelja sahrane svoje jedino dete?), ali postavka nije patetična. Scena je intimna, a dekor krajnje sveden – drama se odvija na pesku, koji ima višestruko značenje: to može biti pesak sa dečijeg igrališta na kome se igrao njihov sin kada su bili srećna porodica, može biti i metafora vremena koje curi kao pesak i površina na kojoj svi zapisi i tragovi lako nestaju, kao što događaji blede iz našeg sećanja. U Arterariju glumci su veoma blizu publike, a gluma je svedena. Oni uverljivo igraju osobe koje strašno pate, ali zbog sopstvenog vaspitanja i hladne i negostoljubive sredine u kojoj se nalaze moraju da ostanu suzdržani i dostojanstveni. Ta prisilna suzdržanost stvara dodatni dramski naboj i bliskost između publike i likova. Stoga, kada Doris Šarić Kukuljica u ulozi majke zaplače i publika počne da plače. Osećamo koliko je teško shvatiti i prihvatiti strašnu činjenicu gubitka deteta i uviđamo koliko različitih nivoa i nijansi ima ljudska patnja. Ono što je bilo posebno uzbudljivo i potresno jeste saznanje da mi iz regiona i pored svih promena i lomova i dalje delimo isti san. San malih naroda da će svojim predanim radom, talentom i inteligencijom oduševiti veliki svet. Ipak, mnogi od nas završe pod točkovima napretka velikog sveta koji traži učinak, učinak i još učinka. To je ono na šta nas upozorava predstava Matija.

foto: marko ercegović

ACID/KISELINA

Drama Tene Štivičić Acid/Kiselina, izvedena u ZKM-u, govori o tome kako je u čuvenoj svetskoj plesnoj trupi tokom snimanja dokumentarnog filma u čast jubileja otkriven skandal: vođa trupe i glavni koreograf godinama je maltretirao (mobingovao, je l’) saradnike i plesače. Istina je izašla na videlo posredstvom anonimne dojave i mi pratimo kako se tokom snimanja filma menjaju odnosi u trupi, a uprava pokušava da sanira štetu. Priče o mobingu obično gledamo iz perspektive žrtve, ali Kiselinu posebnom čini to što se maltretiranje prikazuje iz perspektive počinioca. Zahvaljujući tome razumemo zašto se mobing događa: nasilnik koji ima moć nema osećaj za svoju žrtvu i ne razume šta je on to loše uradio. Naprotiv! On je uveren da je sve činio ne zbog egoizma već u ime umetnosti i izvrsnosti. S druge strane, koreograf predstave Miloš Isailović, reditelj Antanas Obcarskas, glumci i plesači, u scenama plesa i proba pokazuju nam da vrhunski ples zaista zahteva disciplinu, posvećenost i žrtve. Telo plesača je sredstvo kroz koje se izražava ne samo plesač već i koreograf, a veza između njih je delikatna. Bol i iscrpljenost su deo procesa plesne predstave, ali mogu biti i posledica frustracije koreografa koji traži i ne pronalazi pravi umetnički izraz. Gde je granica između žrtve za umetnost i mobinga? Vrhunska umetnost ne traži od umetnika da žrtvuje delove tela ili ličnosti. S druge strane, tortura svake vrste, pa i mobing, upravo teži tome da ljudima oduzme delove ličnosti neophodne za normalno funkcionisanje ljudskog bića. I to je ono što zameraju Gabrijelu. On uništava svoje saradnike kao ljudska bića. Nasuprot tome, on se pravda time da samo traži izvrsnost. U razotkrivanju lica i naličja umetnosti važnu ulogu igra video. Lica glumaca snimljena u krupnom planu pomažu nam da otkrijemo raskorak između onoga što lik kaže, onoga što izrazom lica i gestom želi da pokaže i onog nesvesnog koje izbija ispod društvene maske. To je najočiglednije kod glumca Frana Maškovića, koji sa dobrom merom ironije i distance igra Gabrijela, vođu trupe i zlostavljača. Njegov Gabrijel na rečima propagira slobodu tela u plesu, ali ukočena poza dok govori o filozofiji plesa ukazuje na to da je on lično lažan, bezosećajan i prepotentan čovek. Sam kraj predstave donosi neočekivan zaokret – Gabrijela je prijavila njegova najbliža saradnica i supruga Sonja (Nataša Dangubić). Razlog je to što je ona sama frustrirana jer je Gabrijel njen ego, njenu ličnost i ženski deo njenog bića decenijama gušio u ime sopstvenog uspeha kao koreografa. Rezultat skandala je da ona preuzima kontrolu nad trupom. Ova predstava nas opominje da je egocentrizam u umetnosti toksičan kao kiselina – sve se razlaže u dodiru sa njim.

KAMOV, POTRES

Predstava Kamov, potres, autorski projekat reditelja Darija Harjačeka, nastala je u koprodukciji pozorišta De facto i &TD i inspirisana je književnošću Janka Polića Kamova (1886–1910). Reditelj je postavio Kamove lakrdije o opijanju, nemanju/imanju para, uspehu/neuspehu, odnosu prema smrti. Svaka od njih je prikaz jedne situacije iz građanskog života i frustracije umetnika usled nemogućnosti da se u datoj situaciji iskaže autentična emocija. Reditelj i izvođači su jak emotivni naboj Kamovljevog teksta izrazili kroz neoekspresionistički cirkus-kabare. Izvođači sviraju underground muziku pevaju, govore rečitative, plešu, maskiraju se i izvode akrobacije. Čitava predstava se igra na starim izlizanim tepisima, koji mogu imati višestruko značenje. S jedne strane, oni nas asociraju na građanštinu koja voli da podove svojih stanova zastire tepisima. S druge strane, tepisi nalik na persijske asociraju na istraživačke predstave Pitera Bruka, koje su izvođene upravo na ovakvim tepisima. Kamov, potres uzbudljiva je predstava o kojoj se ne može puno napisati, ali se čulima može snažno doživeti. Ona pleni energijom karakterističnom za pobunjeničku kulturu, a izvodi se u prostoru &TD teatra, koji je dugi niz godina bio mesto pobune modernog hrvatskog teatra. Zato što želi da traga za novim, ali istovremeno ima duboke korene u avangardi, predstava Kamov, potres primer je nečega što bismo vrlo slobodno mogli nazvati postavangardom i stoga je prava posveta delu ovog prerano preminulog hrvatskog moderniste.

foto: nina đurđević

SIGURNA KUĆA

Autorski projekat Anice Tomić Sigurna kuća izveden je u Gradskom dramskom kazalištu “Gavella”. Sigurna kuća govori o femicidu i nasilju u porodici iz perspektive žene koja je žrtva kućnog nasilnika, ali i sistema koji ne uspeva da sagleda sve specifičnosti problema i da joj na pravi način pomogne. Predstava počinje uopštenim osvrtom na femicid u savremenom svetu, a zatim pratimo sudbinu žene i njenog zlostavljača. Jako dobro je prikazano kako žrtva pada u zamku zlostavljača. Žrtva ne primećuje da je suprug zlostavljač igrom toplo-hladno postepeno izoluje od svih koji bi joj mogli pomoći. Istovremeno, sredina ima stereotipnu predstavu o tome kako izgleda zlostavljanje, povlači se i pogrešno reaguje na vapaje žrtve. Ti vapaji u realnom životu vrlo su verovatno neartikulisani, ali Anica Tomić i njeni glumci su napravili izuzetno sugestivne scene u kojima se, s jedne strane, predstavlja snažan lični doživljaj patnje i užasa žrtve nasilja, a s druge se prikazuje objektivno nesnalaženje žrtve i njene zajednice. Predstava sa završava neočekivanim, ali logičnim zaokretom – žrtva nasilja u samoodbrani ubija nasilnika i biva odvedena pred sud kao zločinka. Zločin je kompleksna stvar i čitavo društvo ima udela u njemu.

Pored navedenih predstava, na showcaseu su prikazane još predstave Sin, majka i otac, sjede za stolom i šute ZKM-a i This is my truth, tell me yours Jasne Žmak, o kojima sam pisala u prethodnim tekstovima u “Vremenu”, posvećenim showcaseu ZKM-a (“Vreme” br. 1787) i Bitef festivalu 2024. godine (“Vreme” br. 1761). Tekstove o predstavama Genijalna prijateljica i Zakopana čuda ostavićemo za neku drugu priliku.

Forma showcasea je sama po sebi dobro osmišljena i nije nepoznata. Međutim, suština uspeha ove manifestacije nije u njenoj formi, već u izboru selektorke Željke Turčinović. Selektorka je gostima iz inostranstva omogućila da u nekoliko dana upoznaju hrvatsko pozorište u različitim produkcijskim uslovima i na taj način predstavi vrednosti savremene hrvatske kulture. Na showcase dolaze i pozorišni kritičari van Hrvatske, kako bi izabrane predstave dobile i stručnu recepciju u evropskom kontekstu. Pored glavnog programa showcase ima i prateći program, koji takođe doprinosi jačanju veza između hrvatske drame i pozorišta i drugih pozorišnih kultura na principima reciprociteta. Tako je ove godine promovisana knjiga prevoda savremenih hrvatskih drama na slovački i, uzvratno, knjiga savremenih slovačkih drama na hrvatski. U projektu je učestvovala teatrološkinja Vladislava Fekete, a showcase su podržali Ministarstvo za kulturu Hrvatske, Grad Zagreb i Zaklada Kultura Nova. Tako to biva kada se različiti akteri u kulturi međusobno prepoznaju i podržavaju.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!