“Ako me pitaš o pozorištu u Srbiji važno mi je, gledano iz Londona, da se održava Ne:bitef”, kaže za “Vreme” pozorišni kritičar Igor Burić, koji odnedavno živi na relaciji London–Novi Sad. Burić je jedan od najprepoznatljivijih i najrelevantnijih glasova domaće pozorišne kritike, ali je poslednjih godina njegov odnos prema umetnosti postao mnogo neposredniji, pošto je sa pozicije kritičara prešao i na scenu. Intervju s Burićem svojevrsno je ispunjenje želje Teofila Pančića da razgovoramo samo o muzici. Igor Burić ima ozbiljnu muzičku karijeru u bendu Moram pitati Igora. Bend će nastupiti u Subotici uoči izlaska ovog intervjua. Između kritičarske stolice i bine dogodio se povratak muzici, ali i sebi, tačnije zaboravljenom delu bića.
“VREME”: Tvoj povratak muzici vezan je za festival “Dezire sentral stejšn” u Subotici i radionicu koju je držala kompozitorka Irena Popović?
Zoran Injac, basista, i ja smo počeli da sviramo kao tinejdžeri, pravili smo album dnevno (smeh). To je bila kućna garažna produkcija u kojoj smo svakodnevno snimali desetine pesama. Važno je dodati da sam se i tada, na neki način, raspadao. Počeo je rat u Bosni, moji su se doselili ovde – mama, brat i ja. Tata je ostao u ratu. Selili smo se svakih petnaest dana. Sa Zoranom sam, u njegovoj sobi, našao nekakvo utočište, a muzika je prosto kuljala iz mene. E sad, kako je to povezano s tvojim pitanjem? Kad me je, da tako kažem, pronašla na “Dezireu”, Irena Popović se iznenadila. Ja nisam, ali u vreme kada sam učestvovao u njenoj radionici na “Dezireu”, prolazio sam kroz ogromu životnu i bračnu krizu, koja mi je omogućila da pronađem utočište u muzici i kreativnosti. To su možda dve ključne tačke mog života: rat i razvod. U oba slučaja muzika je imala veliki terapijski uticaj. Pošto sam sa Irenom predstavio rad, neću zaboraviti komentar Kokana Mladenovića, u njegovom stilu, rekao je: “Pa ti si i talentovan” (smeh). Do tada me je znao samo u ulozi pozorišnog kritičara koji pljuje glumce, kako to voli da kaže Zoli Molnar (smeh).
Muzika je, dakle, bila spasonosna za tebe?
Apsolutno. Nama je Milena Marković dala svoju pesmu “Biće kiše”, u našoj izvedbi naziv je “Strašna tuga”, elem, uvek se setim njenih reči: Ako tvoja poezija ne krvari, čemu onda? I nisam se plašio da se ogolim i otvorim. Evo, prozivali su me i na koncertu u CK 13, u nekim pesmama se pominje moje ime. Naravno, to više nisam ja, to je bilo čije ime.
I Slobodan Tišma vas je podržao, rekao je da ste najbolji bend koji je u poslednjih dvadeset godina čuo u Novom Sadu.
To nam apsolutno laska. Mislim da mnogi vape za onim što je nekad bilo identitet Novog Sada, a to su, da budem skroman, kvalitetni bendovi i muzika koja je autentična. A kad ti posle koncerta priđe Sloba Tišma, mogu noge da ti se odseku (smeh). Na koncertu u CK 13 ukrstili smo gitare sa bendom “Vizelj”, a oni su moji idoli i superheroji. Energija i zanos koji smo, kao njihovi gosti, osetili i na sceni i u publici bili su zaista neverovatni. Kad god sam uzimao gitaru, zamišljao sam da sviram na nekom velikom koncertu (smeh), a za mene je koncert sa “Vizeljom” koji sluša Sloba Tišma – čak i da je samo on bio publika – ostvarenje snova.
Govori se da muzika danas nije toliko instrumentalna, da nema više toliko zajedništva. Muzika se pravi na kompjuteru. A kod vas ima zajedništva. Šta se, u tom kontekstu, promenilo?
Bend Moram pitati Igora zaista je kao porodica. Među nama ima i rodbinskih odnosa. Na stranu sve to, razmišljao sam koliko se muzika transformisala. Zaista to što pominješ određuje današnju muzičku scenu. Pokušao sam da sagledam gde smo mi u svemu tome. Istina je da mi jesmo spona između muzike dvadesetog i dvadeset prvog veka, hteli to ili ne, jer živimo u obe epohe. Za mene je pravljenje muzike isto što i odlazak u rudnik, ali je i ono što Dina (Đilas, klavijaturistkinja i vokal – prim. aut.) oseća kao terapijski prostor. Dakle, taj rudnik nekad može biti i na Mesecu, u nekom prelepom eteričnom ambijentu. A nekada ume biti zahtevno – petoro nas je – valja pomiriti naše želje, potrebe, očekivanja… Naš bend je, s jedne strane, poput radne organizacije, s druge je kao porodica. A tu su i koncerti. Tu je taj eterični, laki, neopterećeni momenat u kome vlada samo lepota. Naš dizajner zvuka Miša Romić umeo je da kaže kako smo Zoran i ja kao Džon i Pol (smeh), ali istina je da svako doprinosi svojom kreativnošću.
Živeli ste u analognom dobu, sada živite u ovom. To deluje kao privilegija.
Kad razmišljam o težinama i krivinama tokom života, volim da pomislim kako je to jedna uzbudljiva i luda vožnja. Tako i ovo sa analognim i digitalnim dobom. Istina je da smo Zoran i ja, oživljavajući bend i našu priču iz srednjoškolskog doba, koristili tehnologiju. Bilo je vreme korone, razvodio sam se… I, kao, ‘ajmo opet da sviramo. Polako smo počeli da se grupišemo. Miša Romić nas je pitao zašto to ne snimimo. Nas je bilo maltene sramota (smeh), a evo vidimo da je imalo smisla pokazati to ljudima. I drago mi je. Kako bih rekao: ne boli.
Lav Kovač, koji je snimio i producirao vaš album, kaže da je sarađivati sa tobom čista pesma.
Jako sam bio srećan kad se Lav pridružio bendu. Prvi put sam osetio neverovatnu podršku, energiju i snagu. Jedno je kada, oslanjajući se na sopstvene snage, pokušavaš nešto s ljudima koji su, u muzičkom smislu, manje ili više tu gde i ti. Drugo je kada dođe neko kome je muzika život i ko je veliki umetnik. Uz to, Lav je, kao džezer, promenio gomilu sastava, što mu daje veliku fleksibilnost. On je vrlo stabilan u komunikaciji sa najrazličitijim ljudima, njihovim pristupima i pogledima na muziku. Album smo snimili najpre kroz proces proba, pa u studiju, on je to isproducirao i rekao da smo ga iznenadili brzinom kojom smo uspeli da odsviramo ono što smo zamislili. Spržili smo to za nekoliko dana! Često vežbanjem i srčanošću nadomestimo to što nismo profesionalni muzičari. U tome je i razlika između džeza i rokenrola, jer jedno je kad si profesionalni muzičar… To je kao kad igraš fudbal ispred zgrade, a ne na Vembliju. Mnogo je siroviji, življi, energičniji ispred zgrade, ima više grešaka, nije prefinjen ni matematički precizan. Međutim, to mu daje ono bez čega ne bi bilo fudbala. I muzičari kažu da muzičar koji se posveti perfekcionizmu mora da uštine sam sebe na polju kreativnosti. Mnogo je primera u kojima su neki ne naročito talentovani muzičari ostvarili karijere kakve profesionalci nisu mogli ni da zamisle. To se oseti u klasičnoj muzici. Često o tome pričam sa sinom, koji je pijanista. Vežbajući Šopena, Baha, čovek izgubi žicu za sopstveno stvaranje. On to zna savršeno da odsvira, ali mi često kaže: ne znam ništa da iskomponujem, sve je već komponovano. A što manje znaš o muzici, tebi je prostor za komponovanje veći. Često kad radim, ljudi kažu: pa ovo je ovaj ili onaj već odsvirao… Pa šta ima veze? Biraj ti svoje. Nisi bukvalno hteo da to tako zvuči, tako se desi, da liči na nešto. Jer harmonija je harmonija.
Često govoriš o spontanosti i stvaranju. Jedna vrsta stvaranja je horizontalna, bez hijerarhije. Dina Đilas kaže da je poput terapije. U kojoj meri današnji stil života omogućava slobodu? Ima li slobode u bendu?
Vidim dva pitanja, jedno je horizontala u kojoj je teško boraviti. U društvenoj stvarnosti danas se pokušava uspostaviti horizontalna hijerarhija. Vertikalna često dovodi do zloupotreba. A to ima veze sa prostorom slobode koji pominješ. Mi pokušavamo da damo glas svakom, ali što se više daje glasova, to teže ide, potrebno je više vremena i živaca, ali vredi težiti tome, jer je bend srećniji.
A težiti slobodi i stvaranju kao terapijskom prostoru, sigurnom, u kome se oseća pripadnost, neopterećenost očekivanjima – to funkcioniše, muzika sama po sebi navodi naše duše da vibriraju. Teško je o tome pričati onome ko to nije doživeo. Ko jeste, znaće o čemu govorim.
Transcendencija.
Tako je. A sloboda je važna jer smo danas pritisnuti imperativima usled kojih su nam životi sve teži. Mi u bendu muzikom se ne bavimo da bismo nešto postigli, nego smo se dobro zabavljali, toliko dobro da je bilo šteta to ne podeliti. Ispostavilo se da ljudi najbolje reaguju na pesme koje su naša interna zajebancija (smeh). To pokazuje da je prostor slobode neopterećen, produktivan i efikasan kada je u pitanju komunikacija.
Kako razumeš ovo što se dešava u zemlji?
Kao većina u mojoj generaciji, od ubistva Đinđića bio sam razočaran i nedavno sam se prvi put pokrenuo. Sad sam stariji i nije mi bilo lako, ali vidim lepotu putovanja i perspektivu koja ranije nije bila evidentna. Ponovo sam se setio zahteva studenata iz šezdesetosme: budimo realni, tražimo nemoguće (smeh).
Završio si studije filozofije, zatim se bavio pozorišnom kritikom, završio si master psihoterapije i sada si na sceni. Kakav je osećaj izložiti se na takav način?
Ispostavilo se da je to povezano s mojom prirodom, koju sam bio malo zaboravio. Ima to u filozofiji, zaboravljanje bića. Naime, kroz život sam, u jednom trenutku razmišljao da upišem akademiju umetnosti i, umesto da pišem o glumcima, sam počnem da glumim. Međutim, dok sam kopao po sećanju, iskrslo je da imam i muzički umetnički deo bića, koji može da igra na sceni. A gluma nikad nije uverljiva ako nije istinita. Bilo mi je važno da se vratim sebi i scena me jeste zaokružila u smislu identiteta. E sad, mi dok živimo, mislimo da je sve to jako važno. Uvek se setim Teofila, koji je bio jako otvoren i neopterećen sopstvenom veličinom. To mi je uvek bilo nekako plemenito. Dajemo sebi previše značaja, a treba da smo opušteniji, da radimo ono što radimo, ne radi očekivanja nego tako da izgleda lako. E tad si bliži onom što je priroda i svemir. A to je već metafizika.
Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!
