„Novi narativ“, teatrološka studija Marine Milivojević Mađarev ispituje kako dramski pisci, pišući o prošlosti, utiču na promenu njene percepcije u sadašnjosti, a time posredno i same sadašnjosti stvarajući nov narativ
Možemo li da govorimo o stradanju žene a da pritom potpuno isključimo muškarca osim kao nasilnika (koga pojedu svinje)? Ako insistiramo na tome da žene govore o ženskoj patnji ženama (u publici), dolazimo u situaciju da se problem nasilja nad ženama tiče samo jedne društvene “niše” tj. postaje tzv. manjinsko pitanje
Za razliku od prethodne dve predstave koje su nastale na osnovu dramskih dela inostranih nagrađenih autorki, predstava Simptomi u Ateljeu 212 je inspirisana romanom naše autorke. Rediteljka Iva Milošević je dramatizovala roman blogerke i spisateljice Milice Snive
Smatra se da je interesovanje za pozorište najveće u martu. Na primer u utorak, samo u jednom danu, biće dve premijere, prošle nedelje ih je samo u Beogradu bilo tri od kojih dve opet u istom danu…
Rešeni su svi imovinsko-pravni odnosi, završen je tender, izabran je izvođač radova, a pre nedelju dana je sve postalo pravosnažno jer je potpisan ugovor sa izvođačem, rekla je danas Maša Mihailović direktorka pozorišta „Boška Buhe“ koje devet godina čeka da počne rekonstrukcija zgrade
Kroz ovu predstavu reditelj i glumci provociraju publiku da razmišlja o tome šta je to pozorište, šta glumcima znači pozorište, šta publici znači pozorište i kakva je pozicija pozorišta u savremenom srpskom društvu. Predstava počinje i završava se pitanjem o odnosu publike i glumaca na sceni. Kako glumci, a kako publika doživljavaju konvenciju savremenog zapadnog pozorišta kao što je čuveni “četvrti zid”
“Mogućnost normalnog, dostojanstvenog života, pre svega za moje dete, dovoljan je razlog da se, makar u ovom trenutku, osećam bolje u Švedskoj. Zašto me nema više u Srbiji, nije pitanje za mene. Ima me tačno onoliko koliko sam potrebna srpskom pozorištu. I koliko je ono potrebno meni”
“Sudeći po sebi, na primer, da li znam ko je autor nekih mojih omiljenih pesama? E pa, nemam pojma. Na kraju krajeva, kad je dobra muzika, nije to ni mnogo bitno. Film i pesma su zajedno disali i desio se neplanirani uspeh. Nekako se to odigravalo samo od sebe. Ja sam poslednji ukapirao da se ona svugde izvodi. I drago mi je. Pesma je toliko veća od mene da i ja sad imam osećaj da je narodna”
Zbog dinamike radnog procesa ali i novca, većina beogradskih pozorišta u decembru ima dve premijere. Kod nekih su to i jedine nove predstave u ovoj sezoni
Kiran Lin: Incident na granici; režija Stefan Gajić; Jugoslovensko dramsko pozorište
“Uvek sam voleo digresije, čini mi se da smo zreli, pogotovo mlada generacija, bar za ovo da otvaraš puno prozora, dolaziš do neke šifre, tražiš tu dalje, pa se vraćaš u osnovnu pripovest. Pošto je život haotičan, postoji potreba za smirenjem koja bi dala (a odatle ta želja i u pozorištu) čisto pripovedanje. Čini mi se da su u porastu čistije forme – priča, povratak realizmu, sklanjamo mikrofone, gradimo, u stvari, scenografiju koja dočarava, zatvara, radi ono što nam radi film”
U Srbiji je, prvi put, održan godišnji skup svetskih pozorišta za decu i to je važna vest. Nazvan je “Prekretnica”, što odgovara i jednom od pitanja o kojima se razgovaralo – da li su današnjem detetu, posebno u Srbiji, uskraćena/zanemarena prava na kulturu i umetnost
