Nezavisna scena je žilavija nego što se čini

Željko Maksimović već neko vreme istrajava na nezavisnoj umetničkoj sceni na ovim prostorima, a da, zapravo, nismo načisto šta znači nezavisna scena, u odnosu na šta je ona nezavisna, kakva je razlika između nezavisnog i alternativnog pozorišta, šta znači glavni tok (mejnstrim), kakve su perspektive nezavisnog teatra… To su neka od pitanja na koja Maksimović odgovara. Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti, okušao se i na glavnoj i na “sporednoj” teatarskoj sceni, pored pozorišta učestvuje i u performasima, vozi bicikl i prevodi s engleskog.

VREME: Vi pripadate nezavisnoj pozorišnoj sceni u Srbiji. Kakva je razlika između nezavisne i alternativne scene?

ŽELJKO MAKSIMOVIĆ: Kada govorimo o nezavisnoj sceni, govorimo o načinu finansiranja. Da uprostim: nezavisna je ona scena koju država i državne institucijene ne finansiraju kontinuirano, nego nalazi drugačije načine da dođe do sredstava, kod nas uglavnom kroz međunarodne fondove i slično. U organizaciono-pravnom smislu ona funkcioniše kroz udruženja, nevladin sektor, što znači da nema ljudstvo i logistiku koju glavni tok ima. Alternativna scena se, s druge strane, odnosi se na tematsku alternativu mejnstrimu, odnosno nekakvom institucionalnom narativu, ali ne mora biti nezavisna.

Stiče se utisak da se u mnogim elementima te dve scene poklapaju?

Apsolutno. Mislim da je to i do naše tradicije, verovatno još iz vremena socijalizma. Mislim na način finasiranja. Ali to je i evropski model. U kapitalističkim zemljama u igri je tržište, što podrazumeva mnogo više privatnog novca, ali u mnogim zemljama oni koji ulažu u nezavisnu scenu dobijaju poreske olakšice. Nezavisna i alternativna scena preklapaju se utoliko što nisu deo institucionalnog aranžmana, nisu deo institucionalnog pozorišta, gradskog ili nacionalnog. Problemi se, međutim, rađaju kada pogledamo ko učestvuje na nezavisnoj sceni, a ko pripada mejnstrimu, odnosno alternativi. Kod nas nezavisna scena podrazumeva da na njoj u velikoj meri učestvuju akteri koji su zaposleni u institucijama, moje kolege glumci, na primer, koji su vrlo često zaposleni u pozorištima.

Šta podrazumevate pod mejnstrimom, glavnim tokom?

Kada je o glumcima reč to su oni koji su postali popularni kroz TV i filmske sadržaje. A onda naprave nezavisnu predstavu, odnosno predstavu koja nije u okviru institucije, nego se igra u nekom pozorištu bez ansambla, ili se putuje, predstave se postavljaju u prostorima koji nisu namenjeni pozorištu i tako dalje. Koleginica i ja vodimo organizaciju “eho animato” koja se bavi pre svega alternativnim sadržajima, dakle eksperimentalni pristupi, ili drugačije forme koje nisu previše popularne. Ima organizacija koje se bave plesom, cirkusom, raznoraznim drugim performativnim formama i koje ne mogu nikad da ostvare toliku popularnost jer su prosto marginalizovane.

Hoćete reći da utakmica nije baš ravnopravna?

Pa da, konkurencija smo jedni drugima, ali ta konkurencija nije ravnopravna zato što neko ko je popularan, a verovatno, samim tim, i donekle privilegovan, lakše dolazi do sredstava na nacionalnim konkursima. O organizacijama bliskim režimu da i ne govorimo. To znači da određeni broj ljudi zauzima nesrazmerno veliki prostor i na institucionalnoj i na nezavisnoj sceni. Ali nazavisna scena mnogo je otpornija, mnogo je žilavija nego što bi se to, na prvi pogled, moglo učiniti. Preživela ja ta scena i devedesete godine prošlog veka, održala se u međuvremenu, a i danas, pod žestokim pritiskom, opstaje. Recimo, nedavno smo snimili film u kojem su svi, bez ostatka, radili bez honorara jer ih, naprosto, zanima tema i veruju da to ima nekakvog smisla. Valja dodati da je atmosfera bila sjajna.

foto: marija janković

Kazali ste da je određeni vid pozorišnog izraza nepopularan i marginalizovan. Šta znači, u ovom kontekstu, marginalizovan?

Ako uprostimo stvar, možemo reći da loše finansiranje dovodi do smanjenja produktivnosti. Kako će nezavisni umetnik da pravi predstave ako nema od čega da živi? Većina nezavisnih umetnika ima druge poslove od kojih živi – ili makar preživljava – te umetnost postaje maltene kao neki hobi.

Nije li alternativa zapravo uvek na margini dok ne postane glavni tok? Zar nije, storijski gledano, uvek tako bilo?

Jeste, upravo sam to hteo da kažem u vezi s vidljivišću. Ako bi alternativna scena postala vidljivijom kroz medije, na koji god način, popularnost bi sigurno porasla, ali pitanje je do koje mere. Ona verovatno teško da bi ušla u mejnstrim, i, u suštini, mislim da je retko kome od aktera na alternativnoj sceni potrebno da bude mejnstrim, ako pod time podrazumevamo popularnost, gostovanja u emisijama o modi, lajfstajlu, čemu već. No, težnja za većom vidljivošću proističe upravo iz tog egzistencijalnog momenta: od čega živeti?

Kako stvari stoje u Evropi?

Evo sad imamo primer Irske. Godinu dana je prošlo od kako su usvojili zakon o minimalnom dohotku za umetnike. Iznos je oko 300 evra nedeljno…

… u Irskoj je to džeparac…

… dobro, jeste, ali to je, znači, 1200 evra mesečno kao neka zagarantovana cifra koju umetnici dobijaju svakog meseca, što razumem da je za Irsku malo, ali opet ne znam koji bi bio odnos vrednosti ovde. Pretpostavljam da je proračunato da to može da pokrije neke osnovne potrebe. Bilo je dosta kritika tog modela. Međutim, sad su prve analize pokazale da se njima na svaki evro vratilo, ne znam, evro i 62 centa, na primer. Mi smo, naravno, daleko od takvog tretmana.

S jedne strane pozorišta su puna. S druge strane često čujemo da je pozorišna scena konzervativna.

U umetnosti kriterijumi nisu jasno definisani i merljivi. Ipak, rekao bih da jeste konzervativna u poređenju s evropskim tendencijama, ili čak pozorištima na drugim kontinentima. Mislim da je to povezano sa onim o čemu smo govorili na početku, s finansiranjem i vidljivošću. Pomenuo sam da akteri koji su zaposleni ili koji su u mejnstrimu učestvuju i na nezavisnoj sceni. To je problematično utoliko što se s jednog na drugo prenosi ista vrsta, kako bih rekao… senzibiliteta. U nekom idealnom poretku alternativna scena bila bi dobra refleksija mejnstrimu. I na neki način bi mogla da mejnstrimu, ili institucionalnom okviru, ponudi drugačije perspektive. Ali kod nas je alternativna scena temeljno uništena.

Na koji načim majnstrim scena utiče na nezavisnu? Kada jedan glumac počne da igra na obe scene?

Imamo, recimo, glumce koji su zaposleni i imamo nas koji smo samostalni umetnici. Dakle, mi imamo status samostalnih umetnika, članovi smo Udruženju dramskih umetnosti. Ima glumaca koji su samo članovi Udruženja, ali nemaju status samostalnih umetnika. Ima glumaca koji su sad već samostalni preduzetnici, odnosno imaju agencije preko kojih dobijaju honorare i preko kojih u stvari produciraju nezavisne sadržaje. Eto samo nekoliko pozicija koje su pravno raznorodne i kompleksne, ali koje na nekom nivou reflektuju i odnos prema, kako bih rekao, umetničkom pristupu. Postoje privatne produkcije s popularnim sadržajem. Nemam ništa protiv njih. I sam sam radio predstave koje su bile popularne, s malo scenografije koju možemo da spakujemo, s idejom da dođemo do nekog novca. Naravno, zarada raste u skladu sa popularnošću ili vidljivošću aktera.

Ali to i nije nekakva alternativa…

Da, na delu su neke vrlo klasične teatarske forme, utilitarniji pristup ili zarad novca, ili zarad neke popularnosti. Alternativna scena bi, dakle, trebalo da ponudi nove forme, nove pristupe, nove tehnologije u krajnjoj liniji. Moja organizacija je, recimo, počela da se bavi upotrebom digitalnih alata, lajv strima, kombinacijom živog, strimovanog i unapred snimljenog pozorišta. Sa manjim ili većim uspehom, naravno, ali događa nam se da neki od naših performansa, ili predstava, dođu do publike koja možda jeste mala, ali za nas značajna. Pa onda dobijamo pozive da se vratimo, ili radimo nešto slično. To što mi radimo možda nema potencijal da postane dominantna forma pozorišne igre, bar ne sada, ali imamo svoju publiku.

U kojim prostorima pravite predstave?

Jednom sam radio predstavu u noćnom klubu. Ispostavilo da su naša publika bili klaberi, ljudi koji inače tu izlaze i koji ne idu često u institucionalno pozorište.

Živimo u problematičnom istorijskom trenutku, što se, nesumnjivo, odražava i na pozorište…

Čini mi kako se u problematičnim istorijskim periodima kultura oduvek, generalno, tretirala kao nužno zlo, ili eventualno propagandni alat. Ako akteri sa institucionalne scene učestvuju na nezavisnoj, to polako dovodi do određene vrste monopolizacije tržišta. Zapravo, to je stvarna monopolizacija, jer imamo iste ljude svugde. Često se dešava da moje kolege kažu da ih smara to što rade u svojim matičnim pozorištima u kojima su zaposleni, jer dosta često rade s istim rediteljima. Dešava se da dolaze neke nove generacije, ali ja nisam siguran koliko se u stvari neka konkretna smena generacija desila.

Ali šta je problem ako pozorište angažuje proverene režisere?

Da, ali šta znači provereni reditelj, provereni glumac i kako se kvalitet u tim oblastima meri? To je užasno problematično i mislim da to već zalazi u sferu nekakvog marketinga. Ukoliko dovoljno veliki broj ljudi kaže za tebe ili mene da smo super, dobra je šansa da to bude opšteprihvaćeno. Ali pozorišta i, generalno, kulturne institucije koje su državne, nacionalne, gradske, kako god, mislim da one ne mogu i ne smeju imati samo, kako bih rekao, ulogu nekog ko održava određeni status, pa makar njega zvali kvalitetom. One moraju da imaju i neku vrstu edukativne uloge. Dakle, pozorišta se kod nas ne bave dovoljno edukacijom publike, razvojem publike. Ako postoji određena publika koja bi otišla da gleda predstavu u klubu ili gde god, a neće da dođe u gradski teatar, znači da je to opet propuštena šansa, čak i u tržišnom smislu, iako i dalje mislim da, po našem modelu, pozorišta uopšte ne treba da se podvrgnu tržišnoj logici, jer ih finansira država. Mislim, nema tu šta pozorište da se bori za prodaju karata, naročito ako to ne donosi prevelik novac. Zbog čega onda nema više raznovrsnosti?

Pratite nemačku pozorišnu scenu. Tamo veliki broj pozorišta finansira upravo država.

U tim pozorištima umetnički direktori, koji imaju ograničene mandate, funkcionišu kao kustosi. U mnogim pozorištima to i jeste kustoska pozicija više nego pozorišna, jer mnoge forme sad već zalaze i u druge sfere umetnosti i mešaju se sa njima. Tako da oni imaju autonomiju da naprave program kakav žele. I tu, mislim, dolazi do raznih reakcija i skandala. Takođe, tu postoji i kritika koja sve vrlo pomno prati. Ja sam radio u Pragu, recimo, koji je manja sredina i koja nije toliko eksperimentalna, recimo. Ali i jeste zato što u Pragu ima, ne znam, sa sve nezavisnim i sa sve onim tezgaroškim turističkim pozorištima, više od sto scena, mislim, manjih ili većih. Tako da tu ima svega. Imaju cirkusko pozorište, imaju narodno pozorište s tri ili četiri zgrade. Jedna je za dramu, druga je za operu, treća je alternativna. No, u Češkoj postoji snažna tradicija negovanja pozorišne umetnosti.

A budućnost?

Na globalnom nivou ima dosta problema otkad je Tramp ukinuo USAid, a Evropa smanjuje nacionalne budžete za kulturu kako bi se, valjda, pripremila za rat s Putinom i Iranom – to je dovelo do toga da je porasla konkurencija na evropskim programima finansiranja, tako da je od prošle godine mnogo teže dobiti projekte na EU konkursima. Pre neki dan je veliki broj evropskih filmskih umetnica i umetnika (npr. Žilijet Binoš, Sandra Huler i sl.) objavio pismo u kome od Evropske unije traže da zaštiti MEDIA program za finansiranje filma.

Pa da li je, onda, nezavisna scena žilava u meri u kojoj ste vi to sugerisali?

Možda se moja poenta u celom ovom razgovoru najviše odnosila na to da kod nas ipak postoji veliki broj organizacija koje funkcionišu nezavisno, bave se alternativnim formama umetnosti, rade sa marginalizovanim ili senzitivnim grupama, produciraju sadržaje za publiku koja u mejnstrimu nema dovoljno veliku ponudu (npr. mladi od 15–20 god starosti), ali je to sve dosta prekarno i malo vidljivo, a mejnstrim ume da posmatra nezavisnu scenu kao manje vrednu, a u mnogim slučajevima i kao opasnu. No, ta scena je logičan nastavak tradicije jugoslovenske avangarde i alternative od šezdesetih do osamdesetih godina, koja opet ima korene u zenitizmu, recimo, u periodu izmeđa dva svetska rata, kao i u još nekim, vrlo važnim, čak nezaobilaznim rukavcima ovdašnje umetničke tradicije.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!