Kada je glumcima pozorište važno

Dramaturg Slobodan Obradović je Contra Mundum napisao inspirisan jednim od najuticajnijih slikara 20. veka – Salvadorom Dalijem. Životna i stvaralačka drama ovog umetnika inspiracija je za predstavu o pojedincu koji ima dovoljno snage, hrabrosti, mudrosti i talenta da se usprotivi javnom mnjenju – contra mundum na latinskom znači protiv sveta. Strogo gledano, Contra Mundum je monodrama glumca Ozrena Grabarića praćenog orkestrom, ali ova predstava umetničkim i profesionalnim ambicijama daleko prevazilazi okvire navedene pozorišne forme.

Ozren Grabarić je u ovoj predstavi dokazao da je vanserijski izvođač. Od fizičkog izgleda Dalija on je preuzeo samo prepoznatljive brkove, ali i ti brkovi su samo scenski znak jer su nacrtani tu pred nama na sceni. Glumac ne pokušava da rekreira Dalijev život, već je slikar inspiracija za stvaranje pozorišne igre o slobodi i umetničkoj virtuoznosti. Grabarić nam je na sceni demonstrirao glumačku, pevačku i zabavljačku virtuoznost. Iako je jedini glumac u ovoj predstavi, on na sceni nije sam. Pomoćnici, saradnici i partneri su članovi muzičkog benda (Aljoša Zakić, truba; Đorđe Kujundžić, saksofon; Kosta Kukašinović, trombon; Anja Riđešić, klavir; Marko Ćurčić, kontrabas; Nemanja Tasić, bubanj). Glumac i orkestar zajedno kreiraju predstavu. Muzičari ga prate i igraju s njim. Očigledno je da se svi zajedno dobro zabavljaju. Radost igre prelazi lako na nas u publici, pa se i mi zabavljamo slušajući o tome kako je Dali imao hrabrosti da uzme ono što želi, kako je imao bezobrazluka da učini ono što niko drugi ne bi smeo i kako je svojim životom i radom promenio pojam umetnosti u 20. veku. No, iako nam to što gledamo deluje kao improvizacija na zadatu temu, preciznost i “ušniranost” postupaka ne bi bili mogući bez čvrste strukture. Možemo da pretpostavimo da je tokom procesa proba predstava vrlo verovatno nastajala iz improvizacija, pomoću kojih su i muzičari i glumac dali značajan doprinos obogaćivanju osnovne linije radnje različitim postupcima. Iako je režija Veljka Mićunovića naizgled nevidljiva, razumno je pretpostaviti da je on bio taj koji je muzičare i glumca “zaigrao”, a zatim pažljivo i delikatno sastavljao celinu od onoga što je korisno i efektno. Najlepši momenat predstave je kada nas Ozren Grabarić kao Salvador Dali poziva da budemo hrabri i živimo život po svome. Za to su potrebni odlučnost, vera u sebe i dobra mera bezobrazluka i zdravog, kreativnog ludila. Polazeći od Obradovićevog teksta, reditelj Veljko Mićunović i glumac Ozren Grabarić napravili su predstavu dostojnu njenog naziva i imena slavnog slikara.

...

Drama Otac je deo porodične trilogije pisca Florijana Zelera. Po drami Otac snimljen je film sa Entonijem Hopkinsom u glavnoj ulozi, a u Ateljeu 212 već dve sezone uspešno se igra postavka ovog komada sa Vojom Brajovićem u ulozi oca. Otac je drama o sve važnijoj temi – demencij, koja pogađa sve veći broj ljudi. Specifičnost drame je u tome što se demencija predstavlja iz ugla bolesne osobe, kojoj se čini da je sa njom sve u redu ali da se svet oko nje raspada. Na taj način publika ima prilike da iskusi užas u kome živi bolesna osoba, a to nas tera da razmišljamo o tome da li smo i kao društvo i kao pojedinci dovoljno učinili da pomognemo bolesnicima i njihovim porodicama.

Makedonska rediteljka Nataša Poplavska nije se opterećivala prethodnim postavkama ovog dela, već se potrudila da pronađe svoj pristup. Glavni izazov komada je kako prikazati svest osobe koja tone u demenciju i kakav je odnos između doživljaja sveta bolesne osobe i realnosti koju bolesni otac deli sa svojom kćerkom. Rediteljka i njeni umetnički saradnici (scenografija Vesna Sušić, dizajn, fotografija i video Emil Petrov, dizajn svetla Bojan Bojanić) odlučili su da kroz dramaturgiju scenskog prostora daju osnov za razrešenje ove dileme. Oni su stvorili sveden prostor sa realističkim elementima (nameštaj) u kome se putem igre svetlosti stvaraju i uništavaju virtuelni prostori. Igre svetlom su jasni pozorišni znakovi koji glumcima umnogome olakšavaju zadatak jer ih oslobađaju obaveze da nalaze različite načine igre u scenama iz realnosti i scenama očeve fantazije, što je em teško, em najčešće neuverljivo.

Zato glumac Vladan Gajović koji igra Oca nema potrebe da posebno boji različita duševna stanja i da dođe u opasnost da preteruje i/ili bude neuverljiv ili nedovoljno jasan. On Oca igra jednostavno i tačno, onako kako bi trebalo igrati lik iz realističkog komada. Otac je do kraja, dok ne podetinji, sasvim ubeđen da je sa njim sve u najboljem redu, a ostali likovi moraju da pate zbog njegove teške životne situacije. Tek na samom kraju Vladan Gajović kreće da igra ekspresivnije. Situacija u kojoj se nalazi otac je jasna. On se pretvara u izgubljenog dečaka. Ana Drljević igra kći Anu kao osobu koja svesno pokušava da “spusti” situaciju, da zadrži pribranost kada je Otac iznervira, da balansira između suprotstavljenih zahteva koje pred nju postavljaju otac i partner Pjer (Nikola Vasiljević) i da se ponaša kao da je nenormalna situacija u kojoj svi zajedno žive – normalna. Zaumnost čitave situacije mogla bi lako otvoriti prostor za nadgornjavanje glumaca, ali rediteljka ih vodi sigurno, time postižući da mi u publici steknemo utisak da ih tekst jednostavno “nosi” kroz predstavu i da je sve lepo, lako i logično. Utisak je kvarilo jedino to što glumce (naročito Anu Drljević) povremeno nismo uopšte čuli. Verovatno je stvar u tome da je sala “Raša Plaović” drugačija od njihove matične, a moguće je i da je nečujnosti doprinela i trema zbog igranja pred beogradskom publikom. Za tim nije bilo potrebe – Nikšićko pozorište u Ocu ima veoma dobar pozorišni produkt, koji se bez ustezanja može prikazati na svakoj sceni. Dobro pozorište ne živi samo u velikim gradovima i na velikim scenama. Ono nastaje tamo gde glumci igraju tako da nas u publici uvere da je njima pozorište važno. Ono što je istinski važno glumcima gotovo uvek postane važno i publici bez obzira na to da li je u pitanju predstava jednog glumca ili čitavog ansambla. To je ono što možemo zaključiti nakon ova dva gostovanja.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!