Svevremena potreba vlasti da cenzuriše

Knjiga Pozorišna posla je zbirka “blago redigovanih tekstova” Vladete Jankovića, objavljivanih tokom autorovog višedecenijskog prisustva u književnom i pozorišnom životu.

...

O ovoj knjizi treba na početku reći ono što se obično piše kasnije, zato što je najvažnije:

Izabrani tekstovi nisu datovani niti je na kraju knjige objavljena napomena o podacima gde i kad su bili objavljeni, što se podrazumeva u zbirkama koje bi da sačuvaju sliku o nekoj oblasti u nekom prošlom vremenu – i mnogo je dobro što nisu.

Time je otvoreno i direktno istaknuta dimenzija Pozorišnih poslova koja bi u neko po kulturu i društvo normalnije vreme bila doživljena samo kao jedna od mnogih tema/pogleda koje ova knjiga stavlja pred čitaoca.

Ovako, kad se tekstovi ove zbirke čitaju u vreme kad je protiv ministra kulture podnet optužni predlog zbog navodna dva krivična dela, i u vreme nikad manjeg broja premijera, zatvaranja Narodnog pozorišta u Beogradu, oduzimanja budžeta Sterijinom pozorju, štrajkova glumačkih ansambala, imenovanja uprava zbog i na osnovu stranačkih interesa, protestovanja sa scene, odbijanja nepodobnih a već selektovanih predstava sa festivala, gušenja celih festivala, i još ko zna koliko nepodopština koje je država počinila nad svojom rođenom kulturom ne bi li je kaznila zbog nepristajanja na lojalnost, neminovno se uočava ta, u svakom dobu prisutna, potreba države da pokori svoju kulturu.

Ta istina, iako naravno da nije nepoznata, uvek je zastrašujuća, opominjuća, pokretačka – šta god da kome prija.

Dovoljno je navesti samo jedan primer, tekst O političkim zabranama u pozorištu.

“Zabrane su mučne i ružne gde god da se dogode, ali u pozorištu, odnekud, naročito”, napisao je Vladeta Janković. Kaže da se pozorišni umetnici “teško mire sa prokaženošću i, naročito, neaktivnošću, koje neminovno sleduju žrtvi političkog progona”, a zatim kaže kako je odavno zapaženo “da posle popuštanja političkom pritisku pozorišta neizbežno zapadaju u periode stvaralačke krize, koji mogu trajati godinama” i navodi primere:

“Sjajni uzlet Beogradskog dramskog pozorišta besprizivno je prekinut nasiljem oko pokušaja da se postavi Čekajući Godoa. Atelje 212 je posle Drugih vrata levo i Kape dole skrenuo na u osnovi dekadentnu stazu (duše valja, izvanredno uspešnih) manira. Jugoslovenskom dramskom pozorištu je posle predstave Kad su cvetale tikve trebalo dobrih deceniju i po da povrati ravnotežu, dok je zabrana Karamazovih za više godina sasvim potopila tada već davljenički nastrojeno Narodno pozorište u Beogradu”.

“Izgleda da su strahote o kojima kazuju ‘učesnici i svedoci’ progona u beogradskom Narodnom pozorištu pretežno ipak bile odmazda nad pojedincima, izvršena iz veštije ili manje vešto prikrivenih privatnih pobuda. Ako išta, to potvrđuje staru istinu da opaka vlast i nesigurna vremena oslobađaju potisnute zle porive u čovekovoj prirodi”, kaže Janković. Zvuči poznato?

A zatim se detaljnije bavi predstavom Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića “zato što se mehanizam političke represije u toj prilici pokazao u punoj brutalnosti i svim fazama”.

Podsticaj su dali sitni političari, preuzeli su ga sredstva obaveštavanja, a glavni udar je došao, netipično, sa najvišeg mesta, od Tita sa famoznog zrenjaninskog govora. Bio je to, podseća Janković, jedan od retkih Titovih ispada na teritoriju kulture.

“U razgovoru sa predstavnicima političko-privrednog aktiva banatskih opština, on je – ne sasvim nelogičnom asocijacijativnom putanjom – sa problema poljoprivredne proizvodnje skrenuo pravo na ‘kazališne neke tikvice’ i suptilnom igrom reči ukazao da ‘tikva’ autora drame “ne cvate, jer ona je izgleda potpuno gnjila… i tako dalje”. Nakon ovih duhovitosti, Tito je optužio pisca da “neće socijalizam nego nešto drugo”, i da je on “bio na mramoru, na otoku tamo, na Golom otoku”. A zatim se, kaže Janković, “prava meta potere izdvaja za odstrel. Jer utešno je što takvih ‘nema, mali ih je broj’. Ubacuje se i element građansko-patriotske nelojalnosti, pošto se dela kao što su Tikve ‘odmah poduhvata propaganda u inostranstvu i piše: taj u Jugoslaviji piše… taj… taj. I tako, onda treba verovati’. Nezgrapnost je tu samo u izrazu, budući da odmah sledi rečenica čiji je značaj više nego dalekosežan: ‘Jer inače, u jednom takvom jednopartijskom sistemu, kako kaže, jugoslovenskom, ne bi mogao to da piše kad to ne bi bila istina’”.

Predstava Kad su cvetale tikve skinuta je sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta 1969. godine po nalogu Josipa Broza lično, nakon samo nekoliko izvođenja. Mihailović je postao persona non grata, Miša Janketić, glavni glumac u predstavi, ostao je bez ordena koji mu je ranije dodeljen, a reditelj predstave Boro Drašković dobio je otkaz i narednih trideset godina nije radio u pozorištu.

Šta reći osim – deža vi.

A sad ono što se obično piše na početku, o sadržaju knjige.

U njoj su tekstovi o svetskom književnom nasleđu, o dramskom stvaralaštvu Borislava Mihajlovića Mihiza, Borislava Pekića i Dragoslava Mihailovića, o glumcima Danilu Bati Stojkoviću i Ljubiši Baji Bačiću, o već pomenutim političkim zabranama u pozorištu, o odgovornostima pozorišne kritike, tu je i ogled o odnosu pozorišne režije i izvornog dramskog teksta, i nekoliko pozorišnih kritika koje dokazuju da je izvorni piščev proizvod nepovrediv, šta god da reditelj učini s njim – kao što opiljak zlatne poluge ostaje zlato, kaže Vladeta Janković.

Često, kad se poput ove pojavi zbirka tekstova već objavljenih u medijima, čuje se pitanje – koga to sad zanima, to je bilo pa prošlo, možda samo studente i naučnike. Nažalost, lako ih je demantovati – tekstovi Vladete Jankovića u zbirci Pozorišna posla su, ma kad da su napisani, tekstovi o nama sada i ovde.

Knjigu Pozorišna posla Vladete Jankovića objavila je Laguna.