Odrastao sam s Pavelićevom slikom iznad kreveta

“Bilo je pravih ‘mesara’ tamo, ljudi koji su bili do lakata u krvi”, kaže u razgovoru za “Vreme” Drago Pilsel (1962), pisac knjige Argentinski roman (Laguna), objašnjavajući kako je izgledala hrvatska emigrantska zajednica u Argentini posle Drugog svetskog rata. Ova autobiografska knjiga publiciste, novinara i teologa, koji je rođen u Buenos Ajresu, a od 1991. živi u Hrvatskoj, najvećim je delom priča o njegovom odrastanju i životu u toj latinoameričkoj zemlji. Autor bez zadrške otkriva mnogo toga o sebi, ali i o svojoj porodici sa ustaškim nasleđem. Pored političkog aspekta knjige, ovo je prvenstveno porodična saga, ali i priča o iskupljenju i potrazi za sopstvenim identitetom.

...

“Mislio sam da sam Hrvat, ali studirajući novinarstvo, odmah posle rata sa Englezima (za Foklandska ostrva), otkrivam i da sam Argentinac, u stvari, preciznije, Latinoamerikanac. Imao sam kolege i profesore koji su bili junaci za vreme vojne diktature. Doživeo sam spoznaju, ali i zahvalnost, da imam nešto zajedničko sa Markesom, Borhesom, Kortasarom i Ljosom. Na fakultetu sam otkrio nepoznatu i izvornu Argentinu, zemlju žrtava prljavog Foklandskog rata, i sve to stvorilo je istinski nered u glavi. Pojavilo se pitanje: Šta sam ja? Hrvat ili Argentinac koji je obeležen hrvatstvom”, kaže Pilsel.

“VREME”: Verovali ste da nikada neće doći u Jugoslaviju…

DRAGO PILSEL: U jednom trenutku sam shvatio da me najviše zanima teologija i da imam sve jasniji hrišćanski identite, koji moram da izgradim, a da je moj nacionalni identitet sve manje važan. U Hrvatsku sam prvi put došao maja 1991, kao pripadnik franjevačkog reda, kao čovek koji je uveliko u veri.

Detaljno opisujete proustašku emigraciju u Argentini.

Posleratnu emigraciju u Argentini činilo je otprilike 40 hiljada ljudi, koncentrisanih uglavnom u Buenos Ajresu. Imali smo hrvatsku misu, vikendom smo “visili” u hrvatskom katoličkom centru, ja sam svirao tamburicu i bas gitaru, pevao sam u horu… Moji brat i sestra su plesali u folklornom društvu, i takođe pevali u horu. Lepili smo nalepnice “Jugoslavija – tamnica hrvatskog naroda”, pa smo se takmičili ko će ukrasti tablu sa nazivom ulice “Jugoslavija”.

Pišete da je to bio podvig jer se u blizini nalazi zatvor i bilo je dosta policije.

Takve stvari su meni bile najnormalnije. Inače, u to vreme se oko mene vrti jedno stotinjak ljudi, što mlađih, što starijih. Naravno, kao dečak, ništa nisam znao o ustaškim zločinima. Imao sam u svojoj sobi sliku Ante Pavelića, doduše, to su mnogi tada tamo imali. Ali kada sam postao momak od dvadesetak godina i kada se diktatura u Argentini raspala, počinju do mene da dolaze tekstovi o zločinima iz Drugog svetskog rata.

I tada kreće distanciranje od ustaša?

U to vreme, početkom osamdesetih, bilo je po svetu dosta proustaških časopisa, dolazili su sa svih strana, od Kanade do Australije, ali bio je jedan dobar magazin u Londonu, “Nova Hrvatska”, koji su izdavali ljudi povezani sa “hrvatskim prolećem”. Sa 18 godina prvi put shvatam da možeš biti Hrvat a da nisi ustaša. Da možeš da budeš liberal, socijalista, nešto…

foto: marija janković

U mladosti ste učestvovali u nekim “nestašlucima” kojih se i sada vrlo živo sećate. Jedan od incidenata bio je vezan za projekciju filma Sjećaš li se Doli Bel Emira Kusturice, u okviru manifestacije “Nedelja jugoslovenskog filma” u Buenos Ajresu.

Bio je prisutan jugoslovenski ambasador, ali i još neke diplomate iz drugih zemalja kao gosti. Mi smo izveli diverziju, bacili smo dimnu bombu. Policija nas je uhapsila i završio sam u policijskoj stanici na tri dana. Posle sam izašao na zadnja vrata, uspeo sam da se izvučem zahvaljujući vezama u policiji.

Centralna tema knjige je, u stvari, kako neko ko je od detinjstva odgajan u atmosferi nacionalizma, mitova o NDH i mržnje prema Srbima i Jugoslaviji, potpuno preispitao svoj pogled na svet.

Što se tiče mog odnosa prema zločinima i Srbima, prelomna tačka je bila u februaru 1996, selo Komić kod Udbine. Bila je sahrana šestoro Srba, od kojih je najstarija bila devedesetdvogodišnja Sava Lavrnjić, ubijena 11. avgusta 1995. Ti leševi su čitavu zimu bili izloženi vukovima i nevremenu, kada smo mi iz Hrvatskog helsinškog odbora tamo došli. To su već bili kosturi, vezani žicom i izrešetani kalašnjikovima. Kada su sahranjivali tu stariju gospođu, slomio sam se. Bio sam nakon toga danima u emocionalnom šoku. Tada sam odlučio da su Srbi meni teološko mesto, u hrišćanskom smislu, koje moram istraživati i graditi jedan novi ekumenski identitet.

Priča o ocu, Adolfu Pilselu, koji je jedno vreme bio Pavelićev telohranitelj, zauzima važno mesto u Argentinskom romanu. On je kao dečak, sa porodicom, iz Đenove brodom stigao u Buenos Ajres. To je sve organizovano kroz “pacovske kanale”.

Otac je bio Pavelićev lični telohranitelj 1956. i 1957, i jedno kratko vreme nakon atentata, dok je ovaj, ranjen, ležao u kući. Vrlo brzo nakon toga Pavelić je sklonjen u Španiju zato što je postalo vidljivo da je on u Buenos Ajresu. Do tada se javnost nije bavila njime, vojna hunta je govorila da ne zna ni za kakvog bivšeg poglavnika NDH. Pavelić je tamo imao građevinsku firmu, čak je i moj deda radio s njim. Naime, moja baka i deda spasili su Pavelića nakon rata, u jednom malom austrijskom mestu sakrili su ga od Rusa i onda im se on revanširao u Argentini, kada su došli 1949. Tako da je moj otac odrastao gledajuću i slušajući tog čoveka, jer je on često dolazio u dedinu kuću.

U Argentini je vaš otac jedno vreme bio poslovni čovek?

Da, imao je, kao i Pavelić, svoju građevinsku firmu, sagradio je i hrvatski dom “Jure Francetić”. Međutim, bankrotirao je, a pored svega učestvovao je i u jednom ubistvu u Patagoniji, tako da se njegov život naglo promenio, što je uticalo i na moju majku. Nakon razvoda nisam video oca 25 godina. Ponovni susret dogodio se 1997. u Paragvaju, gde je otac živeo. Bio je to jedan promašen život. Dok je bio s nama i majkom, bio je srećan, a ja sam imao idilično detinjstvo. Posle su se oni razišli, on je našao novu ženu, pa se ženio još nekoliko puta. I svaki put je konstruisao priču kao da mi, njegova deca, nismo postojali. Na kraju je umro u jako teškim uslovima u Paragvaju, u prljavštini i siromaštvu, kao da je želeo sebe da kazni. Nažalost, nije do kraja života uspeo da se pomiri sa mnom, ali ni sa svojim životom. Nije razumeo moje levičarenje, mislio je da sam ja neki Jugosloven… Umro je s jednom pogrešnom slikom o meni i Hrvatskoj. Međutim, imao je trenutke lucidnosti jer je želeo da dođe u Jasenovac. Imam i fotografiju na kojoj se vidi kako stoji ispred Bogdanovićevog spomenika – betonskog cveta. Čak se i upisao u knjigu utisaka: “Žao mi je što smo prouzrokovali ovakvu tragediju”, napisao je. Ali najviše sam pisao o njemu u knjizi Povratak Adolfa Pilsela, koja je objavljena u Zagrebu.

Promocija knjige u Beogradu dogodila se posle velikog studentskog i građanskog okupljanja na Slaviji.

Simpatišem tu snagu, dugo nije bilo studenata na ulicama, ali su pokazali da su tu, da su građani uz njih. Malo mi smeta nedostatak evropskih zastava. Ne razumem potrebu da se insistira na pitanju Kosova u ovom trenutku. Ako je zbog biračkog tela, onda je u redu. Ali glavno je što još ne vidim kako će studenti dobiti 4,2 miliona glasača, bez toga neće pobediti.

Dugo ste prijatelj s patrijarhom Porfirijem. Mnoge je iznenadila njegova bliskost sa naprednjačkom vlašću i odnos prema studentskim protestima, pogotovo nakon prošlogodišnjeg boravka kod Putina i izjave koje je tada dao o takozvanoj “obojenoj revoluciji”.

Ja tumačim to drugačije. Mene je tada iznenadilo kada sam video da govori ruski, to nije trebalo da uradi, jer on ne zna taj jezik dobro. Da je Irinej Bulović prevodio, ili službeni prevodilac, onda bi on rekao kudikamo manje od onoga što je rekao. Mislim da su se Bulović i on dogovarali u avionu, nije tu bilo neke posebne pripreme. Kada se dogodio kiks, on je shvatio da je pogrešio, ali iz pozicije patrijarha bilo je komplikovano priznati Putinu da je nešto pogrešno uradio pred njim. Takođe, to druženje sa Vučićem je nešto što se nakalemilo na njega. Ja znam da on nije srećan zbog toga.

Da li održavate odnose i s prijateljima iz Argentine? Mnogi od njih i dalje žive u istorijskim zabludama, neke ste pomenuli i imenom.

Sa jednim od njih sam preko roditelja kumski vezan, a moja mama je kuma njegove sestre. Nas dvojica smo kao bebe bili zajedno, ali smo se na kraju razišli zbog ustaške ideologije. Ja njemu i dalje svake godine čestitam rođendan, ali on meni ne.