Slika i prilika Srbije: Predivni autogol protiv Meksika

Da postoji enciklopedija koja za definisanje pojmova umesto reči koristi video-snimke, uz pojam „Srbija“ bi, bez svake sumnje, mogao da stoji snimak prelepog autogola koji su fudbaleri reprezentacije Srbije uknjižili u prijateljskoj utakmici protiv Meksika.

Akteri događaja bili su golman Filip Stanković i levi bek Stefan Bukinac, ali se s obzirom na to kako se već godinama biraju igrači za reprezentaciju i „filozofiju“ njenih selektora, mirne duše može reći da bi bilo koja dva druga igrača mogla da budu na njihovom mestu.

Kao i u slučaju ostalih ikoničnih momenata, kada je Stanković žustro rukom dobacio loptu Bukincu koji je, to je valjda bila namera, trebalo da otpočne akciju ka golu Meksikanaca, ništa nije govorilo kako će se srpski fudbaleri veličanstveno obrukati.

Bukinac je rutinski dočekao tu loptu levom, njemu primarnom nogom, zaustavio je, i videvši da mu se približava igrač Meksika, odlučno vratio ka Stankoviću, odnosno mislio je da mu je vraća. Šut je bio prejak, golman predaleko od putanje lopte, a njegovo očajničko bacanje za loptom u pokušaju da je zaustavi, iako je bilo jasno da je to neizvodljivo, samo je ulepšalo autogol.

Golmani inače umeju da paradama ulepšaju golove iz slobodnjaka, na primer, kad neki dobro podešen šut „skine paučinu“ s rašlji njihog gola, ali Stankovićev potez nije bio toliko elegantan.

Selektor nakon utakmice izjavljuje da je razočaran, ali ne bi trebalo da bude, jer je i za davanje autogolova potrebna neka veština.

Građani i državne institucije

Podsetilo je to na odnos građana i institucija u Srbiji.

Građanin u nebranom grožđu radi ono što misli da treba – pokušava da vrati problem institucijama koje stoje negde pozadi, uopšte ne očekujući da će im se građanin obratiti, i bez ideje gde bi tačno trebalo da budu, zauzete nekim svojim stvarima, komunikacija ne postoji, pa lopta završava u sopstvenoj mreži.

Svi gledaju snimak i pitaju se: „Kako je moguće da neko ovako nešto uradi?“

Moguće je i dešava se svakodnevno, jer građanin šalje zahtev, a institucija ga ne prima. Građanin plaća doprinose, institucija ih troši na nešto što nema veze sa njim. Građanin pokušava da igra po pravilima, a pravila se menjaju usput ili se jednostavno ignorišu. I zato na kraju – autogol, uvek autogol.

Nakon utakmice sledi zaključak da se sve desilo slučajno, baš kao što se „slučajno“ dešavaju i svi ostali autogolovi – od ekonomije, preko pravosuđa, do obrazovanja i zdravstva.

Zato taj snimak savršeno definiše Srbiju. Ne zato što su svi igrači loši, nego zato što se 90 minuta vidi ono što vidimo svakog dana godinama: svi stoje na terenu, svi imaju dresove, svi viču „Srbija!“, a lopta nekako uvek završi u našoj mreži.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!