U2, mit bez zaštite

U2 nikada nisu bili bend oko kojeg su svi mogli da se slože. Njihova muzika, stavovi i ambicije decenijama su podjednako privlačili vatrene fanove i izazivali oštre kritike. Takođe je malo sastava koji su uspeli da ostanu na vrhu tako dugo, a činjenica da su se plasirali na top-liste u čak šest uzastopnih decenija – od kraja 1970-ih do 2020-ih – svakako je vredna poštovanja. I kao što to često biva s velikim bendovima, muzičari iz Dablina uspeli su da zadrže status globalne ikone iako su u međuvremenu izgubili dobar deo nekadašnje kreativne snage i relevantnosti.

Poslednjih dvadesetak godina U2 su u više navrata tražili put između sopstvene prošlosti i potrebe da zvuče savremeno, ali rezultati su retko dosezali standarde koje su sami svojevremeno postavili. Još od How to Dismantle an Atomic Bomb (2004), albuma koji je osvojio osam nagrada Gremi, teško je govoriti o kontinuitetu velikih ploča. Bilo je pristojnih pesama, ambicioznih ideja i povremenih bleskova stare snage, ali ne i dela koje bismo bez razmišljanja stavili uz albume kao što su The Joshua Tree (1987), Achtung Baby (1991) ili The Unforgettable Fire (1984). Razlika je suštinska: nekada su U2 stvarali ploče koje su menjale globalni muzički pejzaž, dok su poslednjih godina, umesto da otvaraju nova muzička poglavlja, često delovali kao sopstveni kaver bend – ili, u najboljem slučaju, kao bend koji samo čuva sopstveni mit.

VAŽNA GODINA

Zato se 2026. nameće kao neobično zanimljiva tačka u njihovoj karijeri. Pedeset godina nakon osnivanja, U2 najavljuju i novi studijski album za kraj godine. Tako se jubilej i nova ploča gotovo simbolično sudaraju u istom trenutku. Jedno poziva na slavlje svega što su bili, drugo ih tera da odgovore na neprijatno pitanje: da li još uvek imaju nešto važno da kažu? Jer, novi album ne sme da bude samo još jedna ploča U2 u nizu. Posle dve decenije lutanja, morao bi da bude razlog zbog kojeg ga je vredelo čekati.

Ako postoji nešto zaista konstantno u priči o ovom bendu, onda je to njegova postava, nepromenjena, evo, već pola veka. Bono, The Edge, Adam Clayton i Larry Mullen Jr. počeli su kao tinejdžeri i uprkos krizama i pritisku koji slava proizvodi, ostali su ista četvorka s početka karijere. Onomad u Larijevoj kuhinji, gde su se 25. septembra 1976. godine sastali na prvoj probi, teško da je iko mogao da predvidi šta će ta grupa postati. Sa 22 osvojene nagrade Gremi i više od 175 miliona prodatih ploča, postali su globalni brend i deo kolektivnog sećanja nekoliko generacija. Nekada politički i društveni barometar svog vremena, danas stadionska mašina i institucija vladajućeg establišmenta. Bend koji je istovremeno bio predmet divljenja i podsmeha, simbol velikih ideala i meta optužbi za megalomaniju, ali koji je, uprkos svemu, iznova umeo da napravi vrhunsku pesmu – sve dok to više nije bio u stanju.

Potpisnik ovih redova prvi put ih je video na televiziji pre više od četiri decenije, kao klinac koji je pratio prenos legendarnog koncerta Live Aid. Njihovom muzikom sam se definitivno “inficirao” 1987. kada je izašao pomenuti The Joshua Tree. Od tada sam dablinski kvartet uživo gledao čak četiri puta, između 1993. i 2017. Na neki način, U2 su moji “vršnjaci” – formirani iste godine kada sam i ja rođen, pa već pola veka, svako na svoj način, prolazimo kroz iste decenije života.

Deo odgovora na pitanje o njihovoj dugovečnosti krije se i u strogom irskom vaspitanju. U svetu u kome se bendovi raspadaju zbog ega, novca, droge ili jednostavno zamora materijala, U2 su uspeli da prežive gotovo sve izazove koje slava obično donosi grupama tog kalibra – i to bez većih skandala koji bi ozbiljno narušili njihov ugled ili odnose unutar benda. Menjali su zvuk, imidž, odnos prema publici i samima sebi. Nekad su bili ispred svog vremena, nekad su bolno kaskali za njim, a nekad su bili toliko u centru pažnje da je bilo nemoguće razlikovati bend od predstave o njemu. Svaki novi album, turneja ili javni potez nosili su dodatni teret: nisu bili samo pitanje onoga što bend radi danas, već i test koliko je još uvek u skladu s mitskom slikom koju je decenijama gradio o sebi.

FAKTOR BONO

Možda je najzanimljivije to što su za pola veka uspeli da budu toliko različitih stvari, često istovremeno. Pevali su o Severnoj Irskoj, politici i veri kada to nije bilo komforno; postali su spektakl koji je na turnejama zarađivao cifre primerenije korporacijama nego rok bendovima; a Bono je od pevača prerastao u aktivistu, humanitarca, diplomatu i javnu ličnost čija je ambicija u jednom trenutku počela da zasenjuje i sam bend. Bili su grupa koja je verovala da može da menja svet – ali i bend koji je bilo sasvim legitimno ismevati upravo zato što je u to toliko ozbiljno verovao. U toj transformaciji, Bono je posebna priča: malo je frontmena u istoriji rokenrola koji su postali veći od sopstvenog benda, ali je malo i onih koji su se svojim najvernijim fanovima toliko popeli na glavu upravo zato što su poverovali u sopstvenu mesijansku ulogu. Ambicija da istovremeno bude i rok zvezda, i aktivista, i svojevrsni moralni autoritet, s vremenom je postala naporna, a publici sve manje zanimljiva.

Ovdašnja javnost ima poseban razlog da na Bonov (para)politički angažman gleda bez previše simpatija – pre svega zbog načina na koji je, kada je reč o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, selektivno birao gde će i kako podići glas. Dok je tokom turneje Zoo TV 1993. godine ratom zahvaćeno Sarajevo putem satelita uključivao u koncerte U2, prema drugim ratnim žarištima u regionu ostajao je uglavnom nem. Obećanje da će i zasvirati u Sarajevu U2 su ispunili 1997. godine kada su postali prvi veliki međunarodni bend koji je nastupio u gradu nakon rata. Ostale su upamćene fotografije Bonovog zagrljaja i strasnog poljupca sa tadašnjim ministrom spoljnih poslova Bosne Muhamedom Šaćirbejem. Tako je bend koji je nekada u Beogradu imao gotovo kultni status, s vremenom dobio imidž grupe koja se svrstala na stranu onih “koji su protiv nas”. Tome je doprinela i činjenica da U2, uprkos i dalje velikom broju fanova ovde, nikada nisu nastupili u srpskoj prestonici.

NOVČIĆ I OČEKIVANJA

U okviru obeležavanja 50 godina postojanja U2, Centralna banka Irske će 25. septembra predstaviti zvaničnu prigodnu kovanicu od dva evra posvećenu bendu. U saopštenju se ističe da je ovo priznanje za njihovu “muziku i nastupe uživo koji su decenijama inspirisali generacije širom sveta”. Bilo kako bilo, U2 su odavno naučili da budu veliki; Bono je, čini se, želeo da budu i važni po svaku cenu. Tu se njihova najveća vrlina pretvara u najveću manu. Ista ambicija koja ih je nekad terala da “raskrste sa prošlošću” i eksperimentišu sa pločama Achtung Baby, Zooropa ili Pop, kasnije je proizvela osećaj da svaki album mora biti inovativni projekat, svaki koncert događaj, svaka nova faza karijere nešto što traži sopstveno objašnjenje. Jer, kad ste U2, nije dovoljno napraviti novu ploču – od vas se očekuje da pokažete zašto je važna, da iznenadite, pomerite granice i, makar na trenutak, promenite pravila igre. A to je gotovo nemoguć zadatak.

Ako za poslednjih dvadeset godina nisu uspeli da napišu ni nekoliko vanserijskih pesama koje bi bile dostojne njihovog sopstvenog kanona, dok je svaki novi album delovao kao još jedan korak dalje od nekadašnje snage, nameće se pitanje koje je sve teže izbeći: da li je konačno došlo vreme da prihvate kako se i najveće priče jednom moraju završiti?

Zato naredni album nosi mnogo veći ulog nego što bi jedna ploča, čak i benda tog formata, trebalo da nosi. Neće to biti samo test njihove kreativnosti, već odgovor na pitanje da li još postoji budućnost za grupu koja je odavno obezbedila mesto u istoriji. Ako uspe, U2 mogu da pokažu da iza mita još postoji stvaralačka potreba. Ako ne uspe, biće sve teže verovati da ih na novo stvaranje pokreće nešto više od inercije, navike i potrebe da se održi sopstvena legenda.

Sledeći album zato neće morati samo da dokaže da U2 još umeju da naprave dobru pesmu. Moraće da pokaže da iza institucije, spektakla, političkog mita i Bonove ambicije postoji još nešto mnogo jednostavnije: a to je bend koji ima valjani razlog da svira.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!