Nepodnošljiva lakoća šibicarenja

foto: ap photo

Odnosi Srbije sa Evropskom unijom su vežbanka licemerja, a saradnja sa Rusijom se ohladila i pre krize oko Nisa. Od četiri geostrateške stolice preostale su dve, a predsednik Srbije umišlja da će nekom hudinijevskom diplomatijom uspeti da se istovremeno oslanja na dva najveća rivala savremenog sveta, SAD i Kinu.

Može li Aleksandar Vučić da spaja nespojivo. To jest – istovremeno da dobija podršku Donalda Trampa i Si Đinpinga? Kinezu to ne smeta jer ga zanimaju profit i Srbija kao platforma za ubacivanje na tržište EU, ali Amerikanac jasno daje do znanja da neće tolerisati širenje malignih uticaja sa Istoka na teren Zapadnog Balkana, koji smatra svojim dvorištem. Beograd nikako da nauči da mala Srbija nije velika nesvrstana Jugoslavija i da nije u poziciji da leluja između velikih sila. Vreme je za hrabre odluke, ali njih nema, baš kao ni dugoročne strategije spoljne politike. Srpska diplomatija grčevito traga za saveznicima spolja u vreme kada Vučić gubi oslonce na unutrašnjoj sceni, a pretvara se da ne vidi da oni očekuju da se opredeli.

“Svaka zemlja je suverena u svom izboru, pa tako i Srbija. I upravo će Srbi morati da naprave izbor”, izjavio je pre mesec dana portparol Kremlja Dimitrij Peskov.

foto: ap photo

Nominalno, naprednjaci su dolaskom na vlast prihvatili stratešku orijentaciju ka Evropskoj uniji. Vučić im je izdžepario ključnu polugu spoljne politike, ali pokazuje se da se radi o manevru, ako ne i sabotaži. Svi ključni parametri pokazuju da se Srbija odmiče a ne približava Uniji koja je posle izbijanja rata u Ukrajini proširenje ponovo vratila na agendu. Reforme koje bi stvorile demokratsku državu vladavine prava, nezavisnog sudstva i institucija, slobodnih medija i drugih evropskih vrednosti jednostavno ne postoje.

Beograd već pet godina nije otvorio nijedan klaster. Do 31. marta ispunjeno je samo šest od planirana 34 koraka iz Reformske agende, konstatuje međusektorska radna grupa Nacionalnog konventa o EU. Floskule poput i Kosovo i EU možda zvuče zavodljivo u oblacima nebeske pravde, ali na zemlji je to neodrživa politika, najveći kočničar stvaranja širih savezništava.

foto: ap photo

Srbija hoće u Uniju, ponavlja predsednik Srbije dok pujda svoje tabloide na antievropsku kampanju i sasvim nediplomatski ispaljuje baraže protiv evroposlanika “Srbomrzaca” i svih koji ga kritikuju. Vučić nije gadljiv na novac iz EU, ali ne želi Srbiju u Uniji jer ima neskrivenu averziju prema vrednostima liberalne demokratije, što je u skladu sa njegovim radikalskim svetonazorima.

Džaba usvajanje paketa “evropskih zakona” kada se zna da u ovoj zemlji zakoni ne vrede papira na kome su napisani. U tom kontiniutetu zamajavanja antievropska retorika ne popušta. Vlast nastavlja da neispunjava sve ono što Brisel očekuje.

Sve je oko toga jasno. Ništa tu nije slučajno. Neiskrena obećanja o reformama su deo osmišljene politike miniranja demokratskih reformi i pravo je čudo da u Briselu imaju toliko strpljenja sa crnom ovcom Zapadnog Balkana. Kada su Evropljani počeli da se bave rastom autoritarnosti i gušenjem sloboda, kada je komesarka Marta Kos najavila da se smanjuje tolerancija zbog nazadovanja u oblasti demokratije i vladavine prava, Vućić je pokušao da nađe ideološki bliskijeg saveznika na Zapadu.

POLITIKA NA HOKLICI

Počelo je i pre Trampovog kidanja osam decenije duge veze sa evropskim saveznicima. Vučić je uoči američkih izbora 2016. sve karte bacio na “Trampa Srbina”. Kleronacionalisti u Beogradu su se – potvrđujući dominaciju iracionalnosti – potajno čak nadali da bi Amerikanac mogao da otprizna kosovsku nezavisnost.

Vučić se nije pokolebalo ni kada je 2020. završio na hoklici u Ovalnoj sobi potpisujući Vašingtonski sporazum o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, čiji je najveći konkretan rezultat bio to što je Izrael priznao nezavisnost “južne srpske pokrajine”. A pošto je nekako preživeo četiri godine Džoa Bajdena, Vučić je uz mnogo entuzijazma dočekao Trampov drugi mandat. Svrstao se uz Amerikanca protiv evropskih lidera.

Biće da su još jednom spoljnopolitičke procene bile pogrešne jer je američka administracija odmah postavila pitanje ruskog vlasništva Nisa. U prvom naletu globalnih carina Srbiji je u aprilu raspisana kvota od 35 procenta – najviše od svih država Zapadnog Balkana. Uz upozorenja da se spusti lopta sa Kinezima, carine su stupile na snagu prošlog avgusta.

Maja 2025. usledio je krah prilikom Vučićevog pokušaja da na prepad, uz pomoć srpskih kamiondžija u SAD, uđe na sastanak republikanaca u Trampovoj privatnoj rezidenciji na Floridi. Neslavno je, uz pratnju koja je bila sve nego počasna, ispraćen do aerodroma, a u Beogradu je odmah otišao na VMA kako bi zavarao tragove svog gafa. Trampova sujeta je ipak moćnija od Vučićeve.

Tokom poslednjeg zasedanja Generalne skupštine UN doživeo je potpuni lični debakl jer se nije našao na listi od 145 državnika s kojima se Tramp ceremonijalno rukovao. Sve je dodatno pogoršano kada je propao posao oko Generalštaba koji je planirao Tramov zet Džared Kušner.

Imao je Vučić sve šanse da kao autoritarac, konzervativni populista, suverenista i demagog bude Trampov omiljenin lik kakav je bio Viktor Orban, ali je svoje šanse sam prokockao. Sada je procenio da je došlo vreme da pokuša da poravna štete.

Šta misli o Trampovoj administraciji i Evropi Vučić je nedavno jasno otkrio u autorskom tekstu za američki Foks njuz, glasilo blisko predsedniku SAD.

Dok se drugi rugaju Trampovoj viziji, Srbija je razume. Ovladao je “nepopustljivi entuzijazam” za njegovo liderstvo, napisao je Vučić ignorišući onaj deo Srbije koji o Trampu ima najgore mišljenje i koji budućnost demokratske Srbije vidi u EU.

Nije Vučić propustio da, opisujući Evropljane u pežorativnom kontekstu, pomene “ustajale hodnike prošlosti”, što je replika reči sekretara za odbranu kod Džordža V. Buša kojima je uzvratio na francusko-nemačke kritike američke invazije Iraka 2003.

Okomio se Vučić na “zabrinjavajući nalet prezira” koji se proširio od Brisela do Berlina i doveo u pitanje ideju “strateške autonomije” Evrope koju plasira Emanuel Makron. Kako misli da predsednika Francuske i dalje naziva prijateljem, to samo Vućič zna.

U nadahnutom marketinškom naporu da se preporuči i odobrovlji “srodnu dušu”, Vučić vidi lidera “koji ceni nacionalni suverenitet u odnosu na bezličnu (EU) birokratiju, koji daje prioritet ekonomskoj stvarnosti u odnosu na ideološku fantaziju…” Poručio je da ekonomija Srbije samo čeka “istinsko partnerstvo”.

IZRAELSKA ŠEMA I KINESKI OSMEH MONA LIZE

foto: fonet / instagram predsednika srbije

Dok se i dalje nada otvaranju strateškog dijaloga sa SAD, Vučić se dosetio da bi odnose sa Trampom mogao da popravi preko njegovog najbližeg saveznika, izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. Poverio je ministru Marku Đuriću da iskoristi svoje jevrejske veze i znanje hebrejskog jezika.

U vreme dok je Izrael ubijao 72.000 Palestinaca u Gazi, mahom žena i dece, predsednik Srbije je kao krunski dokaz lojalnosti svom autokratskom istomišljeniku sa Bliskog istoka povećao izvoz municije – rizikujući da Srbija jednog dana bude optužena kao saučesnik u genocidu. Valjda su mu njegovi izraelski savetnici rekli da je to najbolji način da se zahvali Netanjahuuu što je priznao Kosovo.

Vučić je pozvao Trampa u Beograd obećavajući neviđen doček. Pripreme su u toku i otvorene su Vučićevim dočekom po povratku iz Kine. Upravo ta poseta otvara zaplet koji zaslužuje ozbiljnu kost-benefit analizu. Srbija je ekonomski profitirala, ali kakve će biti štete u odnosima sa SAD tek će se videti.

Kina je do sada u Srbiju uložila 18 milijardi dolara, mahom u infrastrukturu i tešku industriju, a sada se najavljuje skok saradanje na viši nivo, od najsavremenije tehnologije preko veštačke inteligencije do robotike. Potpisana su 23 ugovora. Srbija dobija blizu milijardu dolara kineskih investicija. To je uspeh u vreme kada direktna strana ulaganja beleže pad i svojevrsna uteha su Vučiću što nema novca iz evropskog Plana rasta.

Sve je to lepo. U pravu je predsednica Narodne skupštine koja kaže da će se tek govoriti o Vučićevoj poseti Kini, ali je njena opasna zabluda tvrditi da će se “pozitivni efekti te posete videti u godinama pred nama”.

Da li su odgovorni za kreiranje srpske spoljne politike pomišljali da će prenaglašena glorifikacija “čeličnog prijeteljstva” sa Pekingom izazvati negativne reakcije na Zapadu, posebno u Vašingtonu? Tramp ne prašta da neko ignoriše njegov zahtev da se redukuju veze sa Kinom i Rusijom.

Ovdašnja diplomatija tvrdoglavo sama sebi diže cenu i drži se već ishabane floskule o geografskoj poziciji koja omogućava da “Srbija bude most između Istoka i Zapada, ali i most između različitih delova Evrope”, kako nedavno reče predsednik Pupin inicijative.

Ispada da je topografija dovoljna da Istok i Zapad hrle ka Srbiji ne bi li ih međusobno prepovezala. Jeste geografija neka strateška prednost, ali nije dovoljna. Naplata takve pozicije dolazi isključivo kroz diplomatiju, a ona je – u nedostatku vizije pa i kadrova – tako kreirana da danas Srbija nema nijednog pouzdanog saveznika.

U Beogradu je nedavno svečano obeležan Dan srpske diplomatije. Kakvu količinu nadmenosti bez pokrića treba imati pa tvrditi, kao što čini ministar Đurić, da je Srbija više doprinela bezbednosti Evrope nego mnoge zemlje regiona.

Spoljna politika Beograda je, Vučićevom zaslugom, izolovana jer je u klinču sa svim susedima. Destabilazicioni faktor. Fijasko odnosa sa državama Zapadnog Balkana ima radikalske korene. Srbija danas deluje kao predatorski hegemon koji bi da svima oko sebe naplati račune iz vremena “srbomrsca” Broza i Jugoslavije kao tamnice srpskog naroda.

Umesto da se brine o svojoj manjini po okolnim zemljama u skladu sa međunarodnim standardima, naprednjački Beograd sunarodnike gura protiv sveta u kome žive i raspiruje njihove snove da će jednom ponovo svi živeti u Velikoj Srbiji. O kakvoj “adaptabilnosti” priča ministar uljuškan u mišljenjima koje o spoljnoj politici ima njegov predsednički idol. Ministru mnogo bolje od ruke idu euforični aplauzi po taktu “Aco Srbine” nego pohvale politici koja “gradi partnerstva širom sveta”.

“Kroz aktivnu diplomatiju, otvoren dijalog i odgovornu politiku, nastavljamo da gradimo mostove saradnje i unapređujemo položaj naše zemlje na međunarodnoj sceni”, poručuje Đurić samozadovoljno iz Ministarstva inostranih poslova.

O kojim uspesima je reč? Blokada evropskog puta? Rusija koja namerno pritiska Srbiju oko Nisa? Ulizivanje Trampu bez rezultata? Kalkulisana podrška kineskog lidera sa tajanstvenim osmehom Mona Lize? Svađe u regionu?

ISTICANJE UPOTREBNE DOZVOLE ČETIRIJU STOLICA

Svaka spoljna politika proističe iz unutrašnje, pa kako očekivati uspeh diplomatije zemlje koja je opasno polarizovana, koja je u najozbiljnojoj društvenoj, moralnoj i političkoj krizi, u kojoj cvetaju korupcija i kriminal a proizvodnje nema?

Četiri diplomatske stolice dovoljno su se rasklimatale pa ih treba ostaviti skupljačima otpada, ali ova vlast ili ne razume kako funkcioniše izmenjeni svet, ili ih je jednostavno baš briga.

Diplomatija je, a ne lovci ili dronovi, najpouzdaniji instrument da mala zemlja poput Srbije ostvari svoje interese u senci velikih svetskih moćnika. Pod uslovom da ih precizno definišu i racionalno plasiraju.

Međunarodni uticaji zavise od mnogo stvari, a jedan od ključnih je da strane države veruju da imaju posla sa pametnim, dobro informisanim ljudima koji znaju svoj posao. Da li neko u gornjim ešalonima Vučićeve vlasti odgovara tom opisu? Ne, koliko vidim.

Beograd je proćerdao kredite koje je dobijao bombastičnim obećanjima, izjavama privrženosti ili istorijskim prijateljstvima. Dosadašnja spoljna politika Srbije doživela je krah. Neophodna je nova strategija diplomatije koja bi po svetu znala da zastupa interese demokratske i slobodne Srbije i da po tom osnovu bira najpouzdanije saveznike.

Zemlji u kojoj je tokom poslednje decenije mnogo toga okrenuto naglavačke, promena vlasti podrazumevala bi iznalaženje sasvim novih rešenja, pre svega povratak Evropi koja je smogla snage da se odupre Trampovoj agresivnosti i naoružava se kako bi se suprotstavila pretnjama iz Rusije.

Diplomatija koju Vučić neustavno vodi našla se na sprudu uprkos svih njegovih napora da iskrivi stvarnost. Neophodan je generalni remont. Možete da varata neke ljude sve vreme, ali nikada sve ljude neko vreme, ali ne možete da varate sve ljude sve vreme, glasi američka poslovica koja nagoveštava da naprednjačkom režimu, i njegovoj spoljnoj politici, ističe upotrebna dozvola.

Kako do susreta sa predsednikom SAD

foto: ap photo

Aleksandar Vučić pokrenuo je ofanzivu dodvoravanja Donaldu Trumpu sve u nadi da će moći da se vrati na hoklicu u Ovalnoj sobi ili da američkom predsedniku u Beogradu priredi doček kome bi prisustvovalo najmanje 100.000 ljudi.

Predsednik Srbije je u kratkom periodu organizovao intervjue za dva emerička medija: televiziju Foks njuz koja je megafon Trampove politike i konzervativni vebsajt Brajtbart njuz, u kojima hvali šefa Bele kuće kao racionalnog pragmatika i divi se njegovom nacionalizmu, suverenizmu, tradicionalnalističkom konzervativizmu i čuvanju hrišćanskih vrednosti.

Ovim Vučić pokušava da popravi lični rejting koristeći Srbiju kao štit. Izjavljuje da Tramp nigde na svetu, pa i u nekim američkim saveznim državama, nema podršku takvih “astronomskih razmera” kao u Srbiji.

Vučić se nada da će marketinškim trikom zaseniti majstora rijaliti programa kome su svakako rekli da oni u Srbiji koji su proevropski rapoloženi, a njih nije malo, ne odobravaju njegovu politiku diktata, sile i koketiranja sa Vladimirom Putinom. Kritikujući Evropljane, Vučić se svrstava se na stranu Amerikanca, koji otvoreno ponižava zapadne saveznike s kojima su njegovi prethodnici osam decenija gradili partnerske odnose.

To što je Tramp “primetio” intervju Breitbart njuzu i podelio ga na svojoj društvenoj mreži tumači se kao “dobar geopolitički signal”, koji su ovdašnji prorežimski mediji dočekali bombastičlnim naslovima: Vučićev intervju odjeknuo svetom – Hrvati zakukali.

Možda je to nagoveštaj mogućeg otopljavanja, kao i činjenica da je konačno imenovan novi ambasador SAD u Beogradu, ali pitanje je šta o ovakim Vučićevim izlivima strasti prema Trumpu ima da kaže “čelični prijatelj”, kineski predsednik Si Đinping.

Nema sumnje da bi Vučić voleo da mu Tramp uoči jesenjih izbora uzvrati podrškom koju gubi u domaćoj javnosti. Samo zaboravlja da je predsednik SAD nedavno prekršio sve diplomatske uzuse otvoreno se svrstavajući na stranu Viktora Orbana, ali nije uspeo da svog omiljenog mađarskog autokratu spase ubedljivog poraza.