Vodvilj u punom trku

Nova drama Fedora Šilija Oda radosti vodvilj je koji se tematski naslanja na njegov komad Noćna straža. Radnja komada Oda radosti odigrava se u Beogradu između dva svetska rata, dan uoči venčanja Ivana Radisavljevića (igra ga Đuro Brstina) sa bogatom naslednicom Marijom Jovanović (Milica Trifunović). Brak je ugovoren kako bi Ivanovu porodicu spasao od bankrota, a Marijinu od skandala. Nevolja je u tome što Ivan voli drugu, a i Marija voli drugog. Pisac u Odi radosti barata klasičnim dramskim sukobom između ljubavi i obaveze prema porodičnoj časti. No, pošto danas malo ko haje za porodičnu čast i devojački ugled, pisac je dramu napravio u formi vodvilja, koji se u engleskom jeziku veoma tačno zove bedroom farce.

U vreme kada je vodvilj bio na vrhuncu (19. vek), bila je to popularna vrsta komedija o ljubavnim i bračnim zgodama i nezgodama pripadnika višeg srednjeg i visokog društva. Iako je bračna prevara bila u srži ovih komada, do “konzumacije”, to jest bračne prevare nikada nije dolazilo, već je sve ostajalo na brojnim nezgodama nastalim u pokušaju prevare. Na taj način, iako je govorio o nemoralu građanskog braka vodvilj je, u stvari, čuvao građanski moral i bio nekom vrstom društvenog sigurnosnog ventila. Zato što su dramaturški, po aristotelovskim merilima, bili sačinjeni od najgore vrste zapleta (lik sa svesnom namerom pokuša pa ne učini), vodvilji su morali biti veoma brzi i sa puno gegova i kalambura da publika ne bi uočila besmislenost zapleta. Zato što je bio tako konvencionalan i tako popularan, vodvilj je postao žanr na koji se dugo gledalo sa prezirom. Sa razvojem strukturalističke teorije na vodvilj se počinje gledati sa više poštovanja – počinje se analizirati njegova veza sa starom farsom i teatrom apsurda. Savremeni vodvilj je “retka zver” i teatarski je zanimljiv zato što od glumaca zahteva izuzetnu spremnost, brzinu i okretnost. Šta smo od svega toga videli u Odi radosti?

foto: boško đorđević

Fedor Šili je opremio svoj komad svim dramaturškim pomagalima karakterističnim za vodvilj: razne vrste prevara i ucena (ljubavne i finansijske), stalna jurnjava, zabuna oko identiteta, scene nesporazuma. Tu su i obavezni vodviljski likovi; ugledne gospođe i gospoda uhvaćeni sa spuštenim pantalonama, seksi sobarica, rođak iz daleka, stranac koji ne zna jezik (da bi se omogućili i jezički nesporazumi), provincijalac, lekar(ka), alkoholičari i ludaci… Pisac je komad “začinio” i posebnim dodacima. Pre svega, to je jasno izražen prezir prema ljudima koji ne moraju da rade a žive luksuzno i koji ne razumeju, a pomalo i preziru, one koji novac moraju da zarađuju. Prosečnoj pozorišnoj publici će se ovo sigurno dopasti jer se naše društvo klasno raslojilo i antagonizovalo. Zatim, na kraju komada, kao u klasičnoj komediji, ljubav trijumfuje nad koristoljubljem i komad ima srećan kraj. To nesporno zauzimanje pisca za mladost i ljubav i više puta ponovo pušteni taktovi iz Betovenove Ode radosti (himna Evropske unije) daju komadu i predstavi, u savremenoj Srbiji, auru ludičke pobune protiv sveta u kome je novac jedini bog. No, ne očekujte od Ode radosti neku ozbiljnu društvenu kritiku jer ona nije osnovni cilj komada, već više dramaturški začin (kao u jelu slatko i ljuto) koji treba da nas podstakne da sa većim uživanjem gledamo ovaj savremeni vodvilj.

Reditelj i jedan od glavnih glumaca u predstavi jeste Gordan Kičić. Svi glumci su dobri, na čelu sa Kičićem. Kičić je dobar komičar, a ovde je pokazao zavidnu fizičku spremnost, zahvaljujući kojoj je zaista bio jako dobar u svim onim silnim trčanjima, skakanjima, preskakanjima i padanjima kojih mora biti u vodvilju. Milica Mihailović majku igra sa sigurnošću prvoklasne dramske glumice, blago ironizirajući lik fine gospođe pohlepne na novac. Đuro Brstina igra Ivana kao naivčinu i smešna je njegova transformacija u zavodnika. Marija Liješević, kao Služavka, hoda i ponaša se kao lutkica na navijanje. Ivan Mihailović igra prevaranta Dragomira kao persiflažu “zlih” likova iz sapunica. Tamara Dragičević je parodirala lik doktorke. Najteže glumačke zadatke imali su Milica Trifunović koja igra Mariju, bogatu naslednicu, i Stefan Bundalo, koji igra Čačanina Rajka Dimitrijevića, alijas španskog ambasadora. Izazov kod njihovih likova u tome je što Milica treba da igra ženu koja je stalno pijana, a Stefan ludaka. Oboje su bili na ivici groteske, ali su se na premijeri uspešno sačuvali od nepotrebnog i vulgarnog preterivanja.

Gordan Kičić kao reditelj vrlo dobro je vodio svoj glumački ansambl – predstava sve više ubrzava kako idemo od početka ka kraju. Na dva, možda tri mesta postoji blagi pad u ritmu igranja, ali verujemo da će se kroz igru to popraviti, da će glumci dodati još po koji geg i da će se predstava još više ubrzati, na radost publike. Ono što je važno i što nam daje nadu u dugovečnost predstave to je što je reditelj istovremeno i glumac u predstavi, što će on sigurno brinuti o svom “čedu”, što se glumci očigledno jako zabavljaju dok igraju i ta njihova radost igre deluje zarazno na publiku. Potrebno im je malo više koncentracije, da se ne smeju sopstvenim štosevima već da se fokusiraju na nas u publici i da, naravno, ne preteraju, jer se u vodvilju i to događa.

foto: boško đorđević

Umetnički saradnici, scenograf Gorčin Stojanović, kostimograf Snežana Veljković i kompozitor Ivan Brkljačić, odlično su uradili svoj deo posla. Scenografija omogućava brze kretnje, nesmetano trčanje uz i niz stepenice i utrčavanje i istrčavanje čas kroz jedna, čas druga vrata. Glumci u kostimima deluju elegantno, likovi su jasno odvojeni po boji kostima, a kroj kostima je takav da ne smeta u brzim kretnjama. Muzika dobro poentira gegove, a koreografi Milan i Nebojša Gromilić pomažu da oni budu uspešno izvedeni. Na kraju treba istaći da su vodvilji (i stari i novi) bili redovan deo repertoara Ateljea 212 i da su oni u suštini dosta doprineli razvoju onoga što se danas zove “ateljeovska gluma”. Oda radosti je prijatna i zabavna predstava koja može uneti vedrine u ovo naše sumorno doba.