Humor kao mehanizam odbrane

U vremenu u kojem se stvarnost sve češće prelama kroz strah, krize i neprekidan tok uznemirujućih vesti, povratak „Balkanskom špijunu“ deluje kao nužnost. Kultni komad Dušana Kovačevića, koji publika gotovo zna napamet, u novom čitanju otkriva koliko su teme paranoje, propagande i društvene nesigurnosti danas zastrašujuće aktuelne. U razgovoru za Nedeljnik “Vreme”, rediteljka Olja Đorđević, koja predstavu postavlja u Újvidéki Színházu/ Novosadskom pozorištu govori o tome zašto je upravo sada posegnula za ovim tekstom, kako humor opstaje kao mehanizam odbrane i zbog čega Ilija Čvorović više ne deluje kao karikatura, već kao bolno prepoznatljiv lik savremenog društva.

Balkanski špijun je komad koji publika na ovim prostorima gotovo zna napamet. Zašto si baš sada poželela da ga postaviš, odnosno šta ti je u tom tekstu danas zazvučalo najaktuelnije?

O Balkanskom špijunu smo Andraš Urban direktor pozorišta i ja pričali između drugih tekstova  i moram da kažem da je Urban insistirao na ovom komadu. U ovim našim zemljama, ne samo u Srbiji, uvek je pravo vreme za ovaj komad. Bila sam opterećena odličnom predstavom Tanje Mandić Rigonat u Narodnom pozorištu u Beogradu, malo sam imala zadršku (smeh) ali odlučujuće je bilo to što je predstava na mađarskom jeziku. Samim tim vezanost za poznate replike automatski nestaje. Sada kad smo već duboko u procesu, za mene je Ilija Čvorović Aron Balaž i niko drugi (smeh). Ovo je komad o jednoj nestabilnoj zemlji i o tome kako običan čovek, možda čak nebitan društvu, a kome je društvo jako bitno reaguje na nestabilnost oko sebe, toliko da dovodi do destrukcije i sebe i svoju porodicu.

U reči reditelja govoriš o pritisku propagande, strahu i klizanju u paranoju. Da li danas komad Balkanski špijun čitaš više kao satiru ili kao gotovo dokumentarnu priču o društvu?

Na žalost to nije više satira nego naša realnost. Dušan Kovačević komad i počinje vestima i one se potpuno sa razlogom protežu kroz čitav komad, kao što čine veliki deo našeg društva bez obzira da li gledamo Dnevnik ili ih pratimo na društvenim mrežama. Neminovno, vesti dopiru do nas, sa neke strane smo informisani, ali ta doza straha panike i paranoje koja se sigurno vrlo namenski nama servira prouzrokuje Iliju Čvorovića. Postoji odličan film Majkla Mura Farenhajt koji govori o tome kako se sistematski zastrašuje jedno društvo. Slično se sada dešava u Americi, što ljudi koji su obrazovaniji vide, dok mnogi to primaju zdravo za gotovo. Ako hoćete da skrenete pažnju sa jedne priče, vi govorite o drugoj. I tako to ide. Mi smo u tom vrtlogu već jako dugo.

U tvom čitanju raspad države preliva se na porodicu. Da li ti se čini da je upravo taj porodični lom danas najpotresniji sloj „Balkanskog špijuna“?

U teškim vremenima, u nestašici, kada je glavno pitanje šta ćemo jesti sutra, ljudi se najviše bave politikom. Dok je potrošačka korpa sve manja, svi se pitaju: ko će koga da napadne? To je nešto što vreme kriza obeležava, ljudi su sve ostrašćeniji. Naše potrošačke korpe nisu ni blizu onakve kao pre par godina, a bojim se da nas u narednom godinama čeka ono što je dočekalo Iliju i Danicu. Taj poziv na stabilizaciju i racionalizaciju, pozivanje na naše dužnosti… to je isto. A gde je osećaj za dužnost onih koji bi trebalo da se bave nama? Odgovornost ne postoji, samo pozivanje na disciplinu, a to je uvek samo maska za korupciju. Ima kod Kovačevića mesto gde kaže, parafraziram, da su oni koji su se zaduživali to činili iz čistog luksuza. Kad je Tito preminuo dočekali su nas dugovi, bonovi, nestašice. Ali naši najveći neprijatelji su uvek bili oni koji dolaze spolja, posebno za one koji nikada nisu bili u inostranstvu, kao Ilija (Danica, kao njegov kvalitet, napominje da je bio samo jednom u Rumuniji). Uvek ista ideja da je sve nepoznato loše, sve strano je loše, sve obrazovano je loše… U Balkanskom špijunu najveći neprijatelji su jedan naučnik, jedan profesor i jedan hirurg… Kovačević je veliki pisac zato što ne moramo mnogo da intervenišemo u komadu, na žalost, sve je isto.

Za predstavu kažeš da ona već govori savremenim jezikom.

Tako je, mi smo zaobišli reference na komunizam, ali smo je ostavili u 1983. Osavremenjivanje bi vodilo u nepotrebnu banalnost, u nešto što je forma i nema veze sa suštinom i samo bi, po meni, pojeftinilo priču. A upravo je i tragično što je sve isto i sada, jer ostavlja osećaj da se nismo nigde makli. Imamo Zaru i H&M, a šta je suštinski drugačije?

Veliki deo karijere provela si u pozorištima u Vojvodini, posebno u Narodnom pozorište u Subotici. Ovaj komad radiš u Novosadskom. Koliko rad u multietničkom i višejezičnom pozorišnom prostoru menja način na koji čitaš  ovaj tekst?

Sigurno menja. Ne bih svoj put menjala ni za šta, jer potpuno je drugačije kada radite sa ljudima koji imaju drugačije iskustvo odrastanja, drugačiju viziju zemlje koja je zajednička, ali je prosto neminovno gledamo iz raličitih uglova. Veoma mi je drago što radim ovde i to sa ekipom sa kojom radim i ovaj komad ne bih ni radili na drugom mestu.

Humor je u ovom komadu ključan, ali iza njega stoji ozbiljan strah. Da li danas humor još uvek razotkriva društvo ili ga ponekad samo amortizuje?

Humor je mehanizam odbrane. Pogotovo u ovoj zemlji, jer je to čini mi se jedni način da preživimo. Da nema humora pitanje šta bi bilo. Ako postoji dobra odlika mentaliteta svih naroda na ovim prostorima to je humor.

Da li ti se čini da publika danas u Iliji Čvoroviću prepoznaje više sebe ili sistem koji ga je proizveo?

Ilija je žrtva lošeg iskustva, našao se na pogrešnoj strani u jednom istorijskom trenutku i zacrtao sebi da se nikad više tu ne nađe. To je kao kad vas maltretiraju i detinjstvu i onda vi kasnije maltretirate druge. Tako je Ilija dao sam sebi za pravo da bude islednik. a znamo koliko lako ljudi postanu saučesnici. Na dodeli Oskara je divan govor održao reditelj koji je dobio Oskara za dokumentarni film, Pavel Talankin i rekao da se izdaja zemlje dešava mnogim malim aktovima pristajanja i saučesništva, gde je svako nereagovanje malo saučeništvo koje vodi do krajnjeg urušavanja svega.

Posle svog vremena provedenog u pozorištu šta te najviše motiviše da uđeš u salu?

Isto kao i kad sam upisala Akademiju, obožavam proces, uživam kada se desi neka lepa energija između pisca, glumaca, tehnike i mene. Uživam na probama i to mi je najbitnije. Dam sve od sebe pa šta bude. Ali istraživanje, to je ono što me drži. Volim vodvilj ali mi nikada neće prijati koliko i rad na Centrali za humor, recimo, ili sada na ovoj predstavi. Smeh je lekovit i kada se nasmejemo do suza na probi to je neprocenjivo.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!