Kakve su posledice sve goreg finansiranja pozorišta

Analiza Željka Hubača, objavljena u „Vremenu“ 20. 04. 2026, umnogome je tačna, ali ima i manjkavosti. Prvo, zasnovana je na podacima koje prezentuju sama pozorišta, tj. njihova arhivska odeljenja. Njih, međutim, najveći broj naših teatara – nema. Podatke najčešće dostavljaju službe marketinga. Ni njih, takođe, mnoga ovdašnja pozorišta nemaju.

Gde su informacije

Odakle onda potiču informacije na kojima se temelje zaključci o kojima je ovde reč? Pretpostavljam  s teatarskih sajtova. No, i tu valja biti oprezan jer ogroman broj naših pozorišta retko ažurira ove podatke, a oni koje zatičemo na web-stranicama najčešće nisu tačni, pa se tako neretko suočavamo s najavom predstava koje nisu izvedene, pogrešno navedenim datumima premijera ili podelama uloga… Objavljeni broj gledalaca se, takođe iz marketinških razloga, retko poklapa s brojem prodatih ulaznica.

Kao pouzdane ne možemo tretirati ni podatke iz Godišnjaka pozorišta Srbije koji beleži činjenice o domaćem teatru s nužnim zakašnjenjem od jedne sezone, uz napomenu da Sterijino pozorje, izdavač, informacije takođe dobija od pozorišta. Rečju, ne raspolažemo pouzdanim podacima za analizu dubine ponora u kojem nam se teatar nalazi. Sva je prilika da je ovaj ponor neuporedivo dublji od onog koji Hubač registruje.

Drugi problem njegove analize tiče se parametara na osnovu kojih postavlja dijagnozu. Sve navedene elemente je svojevremeno, pišući o počecima Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Slobodan Selenić sažeo u konstataciju da teatarski repertoar nije opcija.

Misija pozorišta

No, tako je bilo nekada, a danas se ova konstatacija ne tiče svih pozorišta. Zato, naime, što sva naša pozorišta danas nemaju isti zadatak ili, rečnikom menadžmenta, istu misiju, pa otuda ni istu repertoarsku ambiciju, niti se sva obraćaju istoj ciljnoj grupi. Selenić je onomad imao u vidu pozorišta s ozbiljno utemeljenom i umetnički relevantnom produkcijom, jer nije mogao zamisliti da Jugoslavija (FNRJ, konkretno) ima ambiciju da osniva i nameru da finansira drugačije teatre (kakvih je, međutim, i tada u svetu i te kako bilo).

Danas stvari stoje drugačije – i u svetu, pa dabome i kod nas. Mnoge države koje vode računa o svojoj kulturi i vlastitom savremenom stvaralaštvu odavno su odustale od finansiranja svih teatara. No, tamo postoji razrađeni sistem koji je posledica nacionalne kulturne politike, pa posledično, tamo postoje i transparentni konkursi o čijim rezultatima odlučuje struka (Hubač tačno primećuje da takvih ovde nema). I, uopšte, tamo postoji Sistem.

Ova država, s druge strane, nema nikakvu kulturnu politiku (jer niti je svaka proklamacija politika, niti sve politike imaju veze s kulturom), a veze s ovdašnjim teatrom ona uspostavlja – što Hubač ispravno registruje – kadrovskom politikom koju oličava sudbina domaćeg elektro-energetskog sistema, a reprezentuje čuveni vlasnik pečenjare.

Rečju, ozbiljne države prave razliku između pojedinih teatara, afirmišući pozorišnu umetnost, s jedne, dok su komercijalna pozorišta prepuštena „nevidljivoj ruci tržišta“ (Adam Smit), s druge strane. Tamošnja publika, dakako na temelju konkretnih obrazovnih sistema (što je kod nas još jedan ogroman problem) može da bira. U Srbiji se ovom problematikom bave kadrovi iz pečenjara – od najviših državnih pozicija, preko upravnih odbora, pa do pozorišnih rukovodilaca koji sve češće s teatrom nemaju veze. Otuda i haos na planu repertoarskih politika, kojih zapravo ovde uglavnom nema, pa se najčešće više ne zna ko šta i zašto igra.

Ovakvo stanje nije od juče, što problematizuje Hubačev stav po kojem on ne dovodi u pitanje ovdašnje aktuelne „umetničke potencijale“? Da li je moguće da su oni ostali isti s obzirom na sve udare koje je naše pozorište doživljavalo u periodu dužem od decenije? Da li, recimo, marginalizacija pozorišta, ali i ekspanzija televizijske i filmske produkcije nisu, posredno i neposredno, ostavili ožiljke na pozorišnoj praksi?

Kakve su posledice

Kakve su, naime, posledice (od kojih neke pominje i Hubač) sve goreg finansiranja, nemogućnosti planiranja repertoara i optimalnog angažmana umetničkih i tehničkih kapaciteta? Kako u takvim okolnostima obezbediti razvoj glumačkih ansambala, organizovati probe, predvideti njihov broj i omogućiti održivost repertoara…?

Hubač, istina, konstatuje i fatalne posledice zabrane zapošljavanja, ali se ne upušta u analizu kvaliteta i stručnosti svih kadrova koji su u međuvremenu angažovani u ansamblima i tehničkim sektorima pozorišta. Da li, između ostalog, mizeran broj izvedenih ansambl predstava (u kojima igra više od petoro, šestoro glumica i glumaca) ne svedoči o radikalnoj promeni karaktera repertoara mnogih ovdašnjih teatara.

„Repertoar nije opcija“, pisao je Selenić. O kakvom repertoaru je, međutim, danas reč? I, sledstveno, kako s preovladavajućim repertoarima naših teatara korespondira današnja publika? Nju Hubač pominje kao jedan od parametara za formiranje repertoarske politike, ali ne daje odgovor na pitanja kakva je zapravo danas ta publika i šta ona očekuje da vidi u pozorištu. Da li se, možda, s njom u međuvremenu nešto dogodilo, i da li ona očekuje da u teatru potvrdi iskustva stečena gledanjem TV serija? Da li, napokon, baš ovo objašnjava duge redove pred blagajnama pojedinih naših pozorišta? (Za procenu razlike između Beograda i tzv. provincije, indikativno je, na primer, da redove pred blagajnama, osim ispred pojedinih prestoničkih teatara, vidimo samo u Somboru.)

Ko je odgovoran

Tako stižemo do pitanja koje, kao krucijalno, postavlja Hubač: ko je odgovoran za ovakvo stanje u domaćem pozorištu?

On prst najpre upire u nekompetentnost aktuelne vlasti i njenu spremnost da s ovdašnim javnim sektorom učini isto što se odavno događa u razvijenom kapitalizmu. Samo što se to ovde postiže mimo sistema koji brine o nacionalnoj kulturi i kulturnoj baštini, čiji će deo jednom postati i savremeno stvaralaštvo. Da, dakle, uz zdravstvo, školstvo, pravosuđe, socijalnu zaštitu, policiju… bude uništena i kultura, a s njom i pozorište.

Ko je, međutim, pita Hubač, još odgovran? U tom kontekstu me ne čude oni koji su trenutno zabasali u teatre, koji su tu i dovedeni da obave posao, a namera im je da, makar i ovako, svoja imena upišu u istoriju pozorišta, u sramna poglavlja koja beleže vremena razaranja i uništavanja, represije, cenzure i crnih lista. Baš zato očekujem još snažniji glas onih bez kojih teatra nije bilo, sada jedva da ga ima, a bez kojih ga neće ni biti.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!