Bitni diskursi u procesu formiranja repertoara kao okosnice razvoje jednog pozorišta su: analiza postojećeg stanja (trenutni repertoarski profil teatra, trenutni potencijali ansambla i trenutna percepcija publike), saobražavanje očekivanja publike sa strategijom razvoja umetničkog pozorišta (mogući dijapazon repertoarske politike i stupnjevitost u širenju postojećeg dijapazona), uticaj repertoara na razvoj ansambla (strategija prevazilaženja kreativnih limita, razvoj individualnih glumačkih potencijala, odabir gostujućih glumaca, uvođenje mladih umetnika u proces rada) odnos repertoara i aktulenih estetskih gibanja u teatarskom životu (targetiranje prostora uticaja, domaća i međunarodna saradnja, analiza festivalskog života targetiranih sredina i nivoi usaglašavanja repertoara sa postojećom festivaskom slikom), odnos razvoja repertoara i razvoja produkcionih budžeta teatara (optimizacija troškova, razvoj produkcionih kapaciteta kuće, potencijali realnog uvećavanja budžeta u odnosu na efekte razvoja).
Alarmantni podaci
Kakve ovo veze ima sa trenutnim stanjem u srpskim teatrima? Nažalost, ama baš nikakve, ako realno sagledamo alarmantne podatke o broju (ali i kvalitetu) premijera izvedenih u ovoj sezoni u beogradskim repertoarskim teatrima koji su objavljeni na portalu „Vremena“ (18. april) , posebno ako tome dodamo činjenicu da je stanje u teatrima van Beograda još gore, ne samo po broju novih predstava već i po broju izvedenih repriza koji je u proseku manji od deset na mesečnom nivou!
Ako pozorište definiše i razvija repertoarska politika, gde smo mi u tekućoj sezoni sa prosečno 1,7 izvedenih premijera u jedinom teatarskom centru u Srbiji koji ima više od tri pozorišta? Ja bih rekao na ivici ambisa, izvan svih iole relevantnih umetničkih tokova u Evropi.
Razlog ove očigledne i apsolutne devastacije pozorišnog života u Srbiji ne leži u nepostojanju umetničkih potencijala, oni su u bliskoj i daljoj prošlosti u nekoliko navrata dokazani, u zemlji, u regionu, a bilo je i svetlih trenutaka kada smo uspeli da se afirmišemo i na širem planu (SNP, JDP, NP…).
Uzroci propadanja
Uzroci propadanja, koje sada proživljavamo u nikad strašnijem obliku leže, između ostalog, u više puta apostrofiranom dugogodišnjem zanemarivanju specifičnosti procesa rada u pozorištu, smanjivanju broja zaposlenih i sredstava za produkciju. Pride, aktuelna vlast, pre svega na nivou Ministarstva kulture, ali uzročno-posledično i na nivou gradskih uprava, u poslednjih godinu dana pokušava da kroz apsurdna kadrovska rešenja, ili pak kroz ogoljeni politički i egzistencijalni pritisak, „bokanizuje“ srpska pozorišta targetirajući teatarske umetnike kao neprijatelje države.
Ali, da li su samo Selak, Bokan, Baja i njima slični krivi za ovakvu situaciju? Da li je naše dugogodišnje pristajanje na sve lošije uslove rada, puzeću cenzuru, nameštene konkurse za finansiranje kulture, ponižavajuće plate i zanemarivanje matičnih teatara zarad snimanja serija i filmova, ćutanje na to kada se godišnji repertoarski planovi usled nedostatka sredstava redukuju za više od 50 procenata, pristajanje na komercijalizaciju, na koketiranje sa uglavnom nepismenom pozorišnom kritikom, sumnjivim festivalskim selekcijama, sumnjivim žirijima i još mnogo toga, takođe uticalo na ovako poražavajuće stanje?
Pitanja
Nemam nameru da merim čija je krivica veća, a posebno ne želim da na bilo koji način aboliram vlasodršce, pre svega ove aktuelne, koji sve glasnije izgovaraju da teatar treba baciti na tržište i povlače sve konkretnije poteze u tom pravcu, pokazujući time da je za njih umetnost običan trošak, a ne važan deo identiteta jednog naroda.
Želim samo da pitam sve nas pozorištnike, koliko smo još poniženja spremni da istrpimo? Zašto i pored svega što nam se događa i što nam jasno ukazuje na perspektivu, i dalje učestvujemo u fingiranju teatarskog života u Srbiji?
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
