Rekonstrukcija užasa

U Beogradu je izvedena predstava Mila Raua Proces Peliko (koprodukcija Bečkog festivala i Festivala u Avinjonu) u okviru programa “Ne: Bitef”. Ovaj program je nastao kao vid pobune protiv neodržavanja ovogodišnjeg Bitefa, a navedena predstava je trebalo da bude izvedena u glavnom programu festivala.

Proces Peliko je pozorišno istraživanje o sudskom procesu koji je potresao Francusku i pokazao da je u realnom životu silovanje nešto sasvim drugo od onoga što su stereotipne predstave. U pitanju je bračni par koji je dugi niz godina živeo u skladnom braku, čak i po opisima same žrtve. Međutim, suprug je godinama drogirao svoju suprugu, podvodio je drugim muškarcima koje je pronalazio preko interneta i to je sve snimao. Počinitelj je uhvaćen sasvim slučajno, posle drugog, manjeg prekršaja. Sudski proces “Peliko” specifičan je i po tome što je to jedan od retkih slučajeva silovanja u kojima postoje čvrsti dokazi o zločinu. Proces je takođe specifičan jer je u pitanju silovanje u braku (koje se tek teško dokazuje i vrlo retko prijavljuje), a žrtva je smogla snage i hrabrosti da čitav proces otvori za javnost kako bi skrenula pažnju na mnoga silovanja koja su zataškana. Samo iznošenje teksta suđenja istovremeno je zapanjujuće i neverovatno. Tekst je složen hronološki – od početka do kraja suđenja i daje detaljan uvid u psihološki i društveni profil zločinca i njegovih saučesnika, opisuje društveni kontekst u kome se dešava suđenje i prikazuje put žrtve od užasa ka samoosvešćenju. Reditelj Milo Rau, dramaturškinje Servan Dekl (Servane Dècle) i izvođači pažljivo nas vode kroz slučaj. Jasno nam je da je silovatelj bio zlostavljan kao dete, da je hteo da iživi svoje fantazije o dominaciji, da ga nije bilo briga za osećanja njegove žene i da je mislio da neće biti uhvaćen i kažnjen… Iako je slučaj objašnjen i sa stanovišta savremene psihologije i sa stanovišta prava, običnom građaninu iznova se vraća pitanje: kako je ovo moguće?

foto: jelena janković

Predstava je rađena u formi takozvanog “koncertnog izvođenja” u kome su glumci/izvođači kao nekakav hor ili orkestar koji se minimalno kreće, uglavnom sedi i čita tekst. Milo Rau često primenjuje ovu formu koja je, u ovom slučaju, odgovarajuća jer je tekst predstave sastavljen od dramatizovanih dokumentarnih materijala sa suđenja. Čitava predstava deluje kao rekonstrukcija suđenj u kome su glumci akteri suđenja, a mi u publici porota ili publika. “Izjave” na sudu dodatno se prenose na velikom platnu tako da smo istovremeno gledali i prenos “suđenja” u krupnom planu i aktera koji govori na sceni. Upotreba medija je ovde delovala opravdano jer je sam proces imao veliki medijski publicitet. Osim toga, publika je bila relativno udaljena od izvođača, a osvetljenje je bilo “koncertno”, pa je krupni plan na velikom platnu pomagao da bolje vidimo izraze lica izvođača. To je bilo efektno kod onih izvođača koji su bili ubedljivi u svojoj glumi. Inače, ovaj postupak smo takođe gledali i u prethodnim predstavama ovog reditelja.

Predstava traje jako dugo – više od četiri sata bez pauze. To je iscrpljujuće za publiku zato što sedi na tvrdim stolicama u pretrpanoj sali, bez mogućnosti da se odmori… Međutim, iako je ovo bilo neudobno i zamorno nije bilo besmisleno. Predstava nije duga zbog toga što dramaturškinja i reditelj nisu mogli da se “izbore” sa materijalom. Naprotiv, ova odluka se može objasniti bar s dva razloga i oba se “kriju” u publici. Ako smo već došli da gledamo ovako strašnu priču onda imamo obavezu da joj ne pristupimo “senzacionalistički” – upoznamo se s nekoliko šokantnih detalja, zauzmemo stav o “slučaju” i odemo kući – već da se potrudimo da što dublje uđemo u problem. Drugo, čini nam se da su reditelj i dramaturg hteli da i publika oseti fizički pritisak, kojim treba da se pojača emocionalni pritisak – ovo jednostavno nije priča koju treba gledati iz “udobne” pozicije. Publika mora sasvim ući u poziciju svedoka suđenja koji provodi sate i sate u sudnici.

Još jedna značajna karakteristika predstave jeste to što “izvođači” nisu samo profesionalni glumci iz konkretnog pozorišta već mešovita skupina sastavljena od profesionalnih glumaca, pozorišnih profesionalaca raznih struka i aktivista… I ovo je karakterističan postupak za Mila Raua – on vrlo često u svoje projekte uključuje neglumce koji su na neki način povezani sa temom predstave. S jedne strane je plemenito da u predstavi koja želi da bude društveno angažovana učestvuju društveno angažovani pojedinci. S druge strane, posledica ovakvog izbora jeste neujednačenost interpretacije – to što je neko u privatnom životu društveno angažovan ne znači da će umeti da na ubedljiv način prezentuje društveni angažman na sceni. Neki izvođači su igrali sa uživljavanjem, neki sa distancom, neki su bili jako ubedljivi (sjajna Vesna Trivalić!), a neki baš i nisu, neki su bili u svom liku i kad sede sa strane (Tihomir Stanić), a neki su jednostavno čekali svoj red da kažu tekst, pa čak i izlazili sa scene… Ovakva igra je dovodila do toga da mnogima u publici pada koncentracija, a to nikako nije dobro u predstavi koja traje više od četiri sata.

Važno je istaći da je izbor izvođača, u kontekstu ovog “Ne: Bitefa”, imao i jedno dodatno značenje. Imali smo utisak da se na FDU i na sceni i u publici sakupila pozorišna zaverenička družina u najlepšem smislu te reči. Pozorište je još jednom postalo zajednica koja okuplja veoma različite ljude sa zajedničkom misijom, a misija je bila očuvanje ideje Bitefa. Ta želja da se očuva duh Bitefa jako je radila za predstavu Proces Peliko i zato je predstava bila bolje prihvaćena nego da je izvedena u “regularnim” uslovima. Proces Peliko je postao tačna pozorišna metafora za ovogodišnji Bitef i, uopšte, položaj kulture u našoj zemlji. Za pozorišnu predstavu nema većeg uspeha nego da može u sebi da sažme društveni trenutak u kome se odigrava. To je jako lepo i jako tužno u isto vreme. Sve oko predstave Proces Peliko tera nas da postavimo pitanje kako je to moguće. Znamo sve šta se i kako se događalo i kako smo od Bitefa stigli do “Ne: Bitefa”. I opet se pitamo: Kako je to moguće?