Život u močvari

Prošlu godinu Narodno pozorište je sezonu završilo premijerom predstave Gospođa Olga Milutina Bojića, u režiji Juga Đorđevića. Predstava je rađena u koprodukciji sa Narodnim pozorištem Republike Srpske, a beogradska premijera odigrala se na sceni “Raša Plaović” 24. decembra.

...

Po mišljenju teatrologa Jovana Hristića, Gospođa Olga Milutina Bojića jedna je od naših najboljih građanskih drama. Napisana je uoči Prvog svetskog rata i u sebi sadrži uticaje francuskih konverzacionih i Ibzenovih realističkih i društveno-kritičkih komada. U njoj se prepliću motivi tipični za građanske drame – novčane transakcije i strah od bankrota, skrivene prljave porodične tajne, gresi otaca koji prelaze na sinove, fatalna žena, bračna preljuba, sukob erotskih strasti i moralnih vrednosti… Sve ove motive Bojić je uspešno uklopio u dramu o događajima u jednoj beogradskoj građanskoj porodici u vreme letnjih ferija (letnjikovci su bili omiljeno mesto radnje za Ostrovskog i Čehova). Da je samo do ovoga, Gospođa Olga bi bila drama korisna za izučavanje uticaja evropske dramske književnosti na domaće pisce, a za pozorišno izvođenje komad bi bio zanimljiv zbog lika junakinje iz naslova – gospođe Olge. No, njena savremena pozorišna vrednost ogleda se u i tome što komad u sebi sadrži nešto što se tiče i nas u ovom trenutku, a to je drama društva u kome se lična udobnost stavlja ispred moralnih vrednosti. To dovodi do niza rđavih kompromisa sa samim sobom, koji kao konačnu posledicu imaju urušavanje sopstvene ličnosti i porodičnih odnosa. Manjak na računu koji vodi u manjak samopoštovanja i manjak obzira prema sebi i drugome, nešto je što nam je danas dobro poznato.

Reditelj Jug Đorđević i dramaturg Đorđe Kosić napravili su adaptaciju komada u kojoj su diskretno ali dovoljno saželi raspričani tekst drame i značenjski ga pročistili. Takođe, umesto sitnog, poetskog realizma (na primer “pada suton […] kroz prozor bije letnje sunce koje zalazi”) dopisali su suve rečenice koje deluju kao da su iz udžbenika sociologije na temu buržoaske porodice. Time je predstava dobila začudni nivo, što doprinosi većoj budnosti gledaoca. Služavka, inače marginalni lik u komadu, dobila je ulogu naratora i komentatora zbivanja, te je postala odraz nove klasne svesti koja posmatra događaje u porodici. U čitavoj toj dramaturškoj intervenciji višak je bilo ubacivanje priče o caru Trojanu i kozjim ušima. Jasno je šta su hteli da kažu – nijedna tajna se ne može sakriti, ali to u slučaju porodice Novaković nije tačno – njihova prljava tajna ostala je samo njihova. Osim toga, govorenje kroz metaforu narodne pripovetke baš se i ne slaže najbolje sa “naučničkim” jezikom, osobito stoga što i naučnim i poetsko-metaforičnim govorom govori isti lik – Služavka.

Čudno je i rešenje scenografije. U samom komadu jedan od likova kaže da oni žive u moralnoj močvari. Lik to kaže metaforično, ali scenografkinja Dragana Purković Macan radnju komada je bukvalno smestila u močvaru, šikaru i šaš. Zašto močvara kada se komad dešava u kući, u vinogradu krajem leta? Dobra strana ove scenografije jeste to što su šaš i trska omogućili igru skrivanja – junaci koji ne učestvuju u sceni krišom posmatraju scenu u kojoj se govori o njima. Na taj način čitav prizor dobija dodatnu dramatiku, dodatno značenje i uzbudljivost. Zahvaljujući tome, scenografija je bila funkcionalna i više je radila za predstavu nego što je smetala.

Ali najveća vrednost ove predstave je podela, to jest glumci, a naročito Nela Mihajlović, koja je igra naslovni lik – gospođu Olgu. Lik gospođe Olge ne pojavljuje se odmah na početku komada. Pisac pažljivo priprema njen ulazak, a kada uđe na scenu, Nela Mihailović pleni zrelom, samosvesnom ženstvenošću. Njena gospođa Olga zna šta su ljubav i strast, ali i šta mogu novac i moć. Ona se drži kao kraljica, a glas joj je dubok i moćan. Suvereno igra lik koji zna kako da manipuliše drugim ljudima, da stepenuje upotrebu sile i da tamo gde treba koristi mekoću ženskog šarma kako bi postigla praktične ciljeve. No, isto tako, Nela Mihailović ume da pokaže i pukotine na masci gospodarice. Najefektnija scena u predstavi jeste ona kada Gidra (Aleksandar Vučković) istovremeno zavodi i lomi ovu jaku ženu. Suptilna erotična igra prstima, glas koji se pretvara u šum koji kao da gmiže po kičmi… To je ono što ćemo dugo pamtiti iz ove predstave. Glumica Slađana Zrnić imala je težak zadatak da igra gospođu Novaković, Gidrinu majku – lik koji od početka do kraja komada pati i izgovara rečenice o moralu. Slađana Zrnić je od Novakovićke napravila uverljiv lik žene koja se bori za svog sina i svoju porodicu, ali nema dovoljno snage da sama odbaci sve i krene u časniji život. Ljubiša Savanović ume jako dobro da igra nitkove koji se kriju iza autoriteta uglednog građanina i pravnika (gledali smo ga u Razbijenom krčagu). U interpretaciju advokata Novakovića, oca porodice, on je dodao blagu dozu nesigurnosti pa i nervoze koja ide uz ovaj lik. Iva Milanović igra Vuku kao nestašnog čapkuna i šiparicu, čime je glumica ovaj lik približila liku devojke koji je igrala u predstavi Očevi i oci. Na kraju, Smiljana Marinković je, kao Služavka, načinom na koji gleda aktere i publiku aktivno pratila radnju i uspešno odigrala komentatora i svedoka porodične drame.

Pisac je ovaj komad odredio kao komediju – nije u pitanju klasično žanrovsko određenje već odnos prema drami glavnih junaka. U ovoj predstavi glumci vrlo često na scenu dolaze iz publike jer je njihova drama i naša drama. Pitanje je samo da li smo u stanju da se smejemo samima sebi dok posrćemo pod teretom kompromisa u ime udobnijeg i sigurnijeg života.