Obama dobio Nobelovu nagradu za mir

Američki predsednik Barak Obama ovogodišnji je dobitnik Nobelove nagrade za mir „za izvanredne napore u jačanju međunarodne diplomatije i saradnje među ljudima“, saopštio je Norveški komitet koji dodeljuje nagradu.

„Retke su osobe koje su uspele da u istoj meri kao i Obama osvoje pažnju sveta i daju ljudima nadu za bolju budućnost“, saopštio je Komitet. „Suština njegove diplomatije je u konceptu da oni koji vode svet moraju to činiti na osnovu vrednosti i stavova koje deli većina svetske populacije“.

Kako piše Njujork Tajms, o Obami kao dobitniku Nobelove nagrade za mir 2009. se spekulisalo, ali se ipak smatralo da je prerano da nagradu dobije ove godine.

Thorbjorn Jagland, predsednik komiteta za dodelu nagrade i bivši premijer Norveške, izjavio je da je Obama je već doprineo dovoljno svetskoj diplomatiji i razumevanju da zaslužuju nagradu.

Na pitanje da li je Obama nagradu dobio prerano, Jagland je odgovorio: „Mi ne dodeljujemo nagradu za ono što može da se desi u budućnosti, već za ono što je učinjeno u prethodnoj godini“.

„Obama je kao predsednik stvorio novu klimu u međunarodnoj politici. Multilateralna diplomatija je ponovo dobila centralno mesto, sa naglaskom na ulogu koju mogu da imaju Ujedinjene nacije i druge međunarodne institucije“, saopštio je Komitet.

Pročitajte portret Baraka Obame.

Dobitnici Nobelove nagrade za mir 1901-2009

1901.

Žan Anri Dinan (Švajcarska)

osnivač Crvenog krsta i začetnik Ženevske konvencije.

Frederik Pasi (Francuska)

osnivač i predsednik Francuskog društva za arbitražu među nacijama

1902.

Eli Dikomen (Švajcarska) i Šarl Alber Goba

počasni sekretar Stalne međunarodne mirovne kancelarije u Bernu.

1903.

Ser Vilijam Randal Krimer (Ujedinjeno Kraljevstvo)

sekretar Međunarodne arbitražne lige.

1904.

Institut za međunarodno pravo (Institut de droit international) (Belgija).

1905.

Berta Sofija Felisitas Baronin fon Šutner, rođena kao grofica Kinski od Šinika i Tetaua (Austrija)

pisac, počasni predsednik Stalne međunarodne mirovne kancelarije.

1906.

Teodor Ruzvelt (Sjedinjene Američke Države)

predsednik Sjedinjenih Američkih Država, zbog posredovanja u sklapanju mira u Rusko-japanskom ratu.

1907.

Ernesto Teodoro Moneta (Italija)

predsednik Lombardske mirovne lige.

Luj Reno (Francuska) profesor međunarodnog prava.

1908.

Klas Pontus Arnoldson (Švedska)

osnivač Švedske mirovne i arbitrarne lige.

Fredrik Bajer (Danska)

počasni predsednik Stalne međunarodne mirovne kancelarije.

1909.

Ogist Mari Fransoa Berner (Belgija)

član Međunarodni sud za arbitražu.

Pol Balije d’Eturnel de Konstan, baron de Konstan de Rebek (Francuska)

osnivač i predsednik Francuske parlamentarne grupe za međunarodnu arbitražu. Osnivač tela poznatog kao Komitet za odbranu nacionalnih interesa i međunarodno pomirenje

1910.

Stalna međunarodna mirovna kancelarija (Stalna međunarodna mirovna kancelarija), Bern.

1911.

Tobijas Mihael Karel Aser (Holandija)

inicijator međunarodnih konferencija privatnog prava u Hagu.

Alfred Herman Frid (Austrija)

osnivač Vafen Nidera.

1912.

Elihu Rut (SAD)

zbog iniciranja nekoliko arbitražnih sporazuma.

1913.

Anri la Fonten (Belgija)

Predsednik Stalne međunarodne mirovne kancelarije.

1914.

Zbog Prvog svetskog rata nagrada nije dodeljena.

1915.

Zbog Prvog svetskog rata nagrada nije dodeljena.

1916.

Zbog Prvog svetskog rata nagrada nije dodeljena.

1917.

Međunarodni Crveni krst, Ženeva.

1918.

Nagrada nije dodeljena

1919.

Vudro Vilson (SAD) za osnivanje Lige naroda.

1920.

Leon Viktor Ogist Buržoa

Predsednik Lige naroda.

1921.

Jalmar Branting (Švedska)

premijer, predstavnik Švedske u savetu Lige naroda.

Kristijan Lous Lange (Norveška)

generalni sekretar Interparlamentarne unije

1922.

Fritjof Nansen (Norveška)

Predstavnik Norveške u Ligi naroda, inicijator Nansenovih pasoša za izbeglice.

1923.

Nagrada nije dodeljena

1924.

Nagrada nije dodeljena

1925.

Ser Ostin Čejmberlen (Velika Britanija) za Lokarniski pakt.

Čarls Gejts Doz (SAD)

predsednik Savezničke komisije za reparacije i pokretač Dozovog plana.

1926.

Aristid Brijan (Francuska) za Lokarnski pakt.

Gustav Štrezeman (Nemačka) za Lokarnski pakt.

1927.

Ferdinand Buison (Francuska)

osnivač i predsednik Lige za ljudska prava.

Ludvig Kvide (Nemačka)

učesnik više mirovnih konferencija.

1928.

Nagrada nije dodeljena

1929.

Frank B. Kelog (SAD)

za Brijan-Kelog pakt.

1930.

Nadbiskup Lars Ulof Natan Sederblom (Švedska)

vođa ekumenskog pokreta.

1931.

Džejn Adams (SAD)

predsednica Ženske međunarodne lige za mir i slobodu

Nikolas Mari Batler (SAD)

za promociju Kelog-Brijan pakta.

1932.

Nagrada nije dodeljena

1933.

Norman Ejndžel (UK) pisac, član Izvršnog komiteta i Nacionalnog veća za mir

1934.

Artur Henderson (UK)

predsedavajući Konferencije za razoružanje Lige naroda

1935.

Karl fon Osjecki (Nemačka)

novinar pacifista.

1936.

Karlos Savedra Lamas (Argentina)

predsednik Lige naroda i posrednik u sukobu između Paragvaja i Bolivije.

1937.

Robert Sesil

osnivač i predsednik Međunarodne mirovne kampanje.

1938.

Nansenov međunarodni ured za izbeglice, Ženeva.

1939.

Nagrada nije dodeljena

1940.

Nagrada nije dodeljena

1941.

Nagrada nije dodeljena

1942.

Nagrada nije dodeljena

1943.

Nagrada nije dodeljena

1944.

Međunarodni komitet Crvenog krsta (dodeljena retroaktivno 1945.).

1945.

Kordel Hal (SAD)

za koinicijativu za osnivanje UN.

1946.

Emili Grin Bolč (SAD)

Počasna međunarodna predsednica Ženske međunarodne lige za mir i slobodu

Džon Mot (SAD)

predsednik Međunarodno misionarsko veće i predsednik Svetska asocijacija mladih hrišćana

1947.

Veće prijateljskih usluga (UK) i Američki komitet prijateljskih usluga (SAD)

1948.

Nagrada nije dodeljena

1949.

Džon Bojd Or (UK)

direktor Generalna organizacija za hranu i poljoprivredu, predsednik Nacionalno veće za mir, predsednik Svetska unija mirovnih organizacija.

1950.

Ralf Banč

za posredovanje u Palestini (1948).

1951.

Leon Žuo (Francuska) predsednik Međunarodni komitet Evropskog saveta, potpredsednik Međunarodna konfederacija sindikata, potpredsednik Svetska federacija sindikata, delegat u UN.

1952.

Albert Švajcer (Nemačka)

za osnivanje Bolnica Lambarene u Gabonu.

1953.

Američki državni sekretar Džordž Katlet Maršal

za Maršalov plan.

1954.

Kancelarija Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice.

1955.

Nagrada nije dodeljena

1956.

1957.

Lester Bouls Pirson (kasniji premijer Kanade)

predsednik sedmog zasedanja Generalne skupštine UN, zaslužne za rešenje Suecke krize

1958.

Žorž Pir (Belgija)

vođa organizacije za pomoć izbeglicama Srce Evrope na usluzi svetu.

1959.

Filip Noel-Bejker (UK)

za životni rad posvećen međunarodnom miru i saradnji

1960.

Albert Lutuli (Južnoafrička republika)

predsednik Afričkog narodnog kongresa.

1961.

Dag Hamaršeld (Švedska)

generalni sekretar UN (posthumno).

1962.

Lajnus Karl Poling (SAD)

Za kampanju protiv nuklearnog oružja.

1963.

Međunarodni komitet Crvenog krsta, Ženeva.

Liga društava Crvenog Krsta, Ženeva.

1964.

Martin Luter King (SAD)

Borac za ljudska prava.

1965.

UNICEF

1966.

Nagrada nije dodeljena

1967.

Nagrada nije dodeljena

1968.

Rene Kasen (Francuska)

predsednik Evropskog suda za ljudska prava.

1969.

Međunarodna radnička organizacija

1970.

Norman Borlog (SAD)

za istraživanja organizacije Međunarodni centar za unapređenje kukuruza i pšenice.

1971.

Vili Brant (Nemačka) Za Zapadnonemačku ‘Istočnu politiku, kreirajući novi stav prema istočnoj Evropi i Istočnoj Nemačkoj.

1972.

Nagrada nije dodeljena

1973.

Državni sekretar SAD Henri Kisindžer (SAD) i ministar Le Duk To (Vijetnam, odbio)

Za mirovni sporazum u Vijetnamu.

1974.

Šon MekBrajd (Irska) predednik Međunarodni mirovni biro i komisije za Namibiju UN.

Eisaku Sato (Japan)

Premijer.

1975.

Andrej Dmitrijevič Saharov (SSSR)

Za kampanju za ljudska prava.

1976.

Beti Vilijams i Marejd Korigan

Osnivači severnoirskog mirovnog pokreta.

1977.

Amnesti internešonal, London

Za svoju kampalju protiv torture.

1978.

Predsednik Mohamed Anvar El-Sadat (Egipat) i premijer Menahem Begin (Izrael)

Za mirovne pregovore između Egipta i Izraela.

1979.

Majka Tereza

Za borbu protiv siromaštva

1980.

Adolfo Perez Eskivel (Argentina)

Ljudska prava

1981.

Kancelarija Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija.

1982.

Alva Mirdal (Švedska) i Alfonso Garsija Robles (Meksiko) delegati u Generalnoj skupštini za razoružanje UN.

1983.

Leh Valensa (Poljska) osnivač solidarnosti i borac za ljudska prava. Bio je prvi predsednik Poljske posle pada komunizma.

1984.

Biskup Dezmond Mpilo Tutu (Južnoafrička Republika)

za borbu protiv aparthejda.

1985.

Međunarodna grupa fizičara za prevenciju nuklearnog rata, Boston.

1986.

Eli Vizel (SAD)

autor, preživeli svedok nacističkog progona

1987.

Oskar Arijas Sančez (Kostarika)

za pokretanje mirnih pregovora u Centralnoj Americi.

1988.

Mirovne snage Ujedinjenih nacija, Njujork.

1989.

Tenzin Gjatso, četrnaesti Dalaj Lama.

1990.

Predsednik Mihail Gorbačov (SSSR) „za odlučujuću ulogu u mirovnom procesu koji karakteriše današnju međunarodnu zajednicu“

1991.

Aung San Su Ći (Burma)

„Za nenasilnu borbu za demokratiju i ljudska prava“.

1992.

Rigoberta Menču Tum (Gvatemala)

„za rad na socijalnom i etnokulturološkom pomirenju sa domorodačkim narodima“

1993.

Predsednik Nelson Mandela (Južnoafrička Republika) i bivši predsednik Frederik Vilem de Klerk (Južnoafrička Republika)

„za rad u okončanju režima aparthejda i formiranja nove demokratske Južnoafričke Republike“

1994.

Predsednik PLO-a, Jaser Arafat (Palestina), ministar spoljnih poslova Šimon Peres (Izrael) i premijer Jicak Rabin (Izrael)

„Za napore u stvaranju mira na Bliskom istoku“.

1995.

Džozef Rotblat (Poljska/VB) i Pagvaš konferencija o nauci i svetskim pitanjima

„za rad na eliminisanju nuklearnog naoružanja“

1996.

Karlos Filipe Himenes Belo (Istočni Timor) i Hoze Ramos Horta (Istočni Timor)

„za rad na mirnom i pravičnom rešenju problema Istočnog Timora“

1997.

Međunarodni pokret za zabranu mina (ICBL) i Džodi Vilijams

„za rad na eliminisanju i zabrani antipešadijskih mina“

1998.

Džon Hjum (VB) i Dejvid Trimbl (VB)

„za rad na mirnom rešenju problema u Severnoj Irskoj“

1999.

Međunarodna humanitarna organizacija „Lekari bez granica“, Brisel.

„za pionirski humanitarni rad na nekoliko kontinenata“

2000.

Predsednik Kim Dae-Jung (Južna Koreja)

„Za demokratiju i ljudska prava u Južnoj Koreji i Istočnoj Aziji, posebno za pomirenje sa Sjevernom Korejom“

2001.

Ujedinjene nacije i generalni sekretar Kofi Anan (Gana)

„Za njihov rad za bolji, organizovaniji i mirniji svet“

2002.

Džimi Karter – bivši predsednik SAD

„Za decenije njegovog neprestanog truda da nađe mirno rešenje za međunarodne konflikte, da stvori napredak na polju demokratije i ljudskih prava i da ubrza ekonomski i socijalni razvoj“

2003.

Širin Ebadi, (Iran)

„Za njen trud u borbi za demokratiju i ljudska prava, posebno za trud koji je uložila u borbu za prava žena i dece“

2004.

Vangari Matai (Kenija)

„Za njen doprinos u stvaranju održivog razvoja i doprinos demokratiji i miru“

2005.

Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) i Muhamed El Baradej ((Egipat)

„Za njihove napore da spreče upotrebu nuklearne energije u vojne svrhe i da obezbede najviši nivo bezbednosti u njenoj upotrebi u civilne svrhe“

2006.

Muhamed Jonus, (Bangladeš) i banka Gramen, (Bangladeš)

„Za unapređivanje ekonomskih i socijalnih mogućnosti siromašnih, posebno žena, kroz svoj pionirski projekat davanja mikrokredita“

2007.

Međuvladin panel o klimatskim promenama (IPCC) i Al Gor, (SAD)

„Za napore koje su uložili radi širenja saznanja o klimatskim promenama koje izaziva čovek i za polaganje temelja mera koje su neophodne da bi se klimatske promene zaustavile“

2008.

Marti Ahtisari

„Za višedecenijsko angažovanje i posredovanje u uspostavljanju mira i rešavanju konflikata na više kontinenata“

2009.

Barak Obama Predsednik SAD

za izvanredne napore u jačanju međunarodne diplomatije i saradnje među ljudima