Tokom dvoipogodišnjeg boravka u Beogradu, Meri Vorlik bavila se uobičajenim ambasadorskim aktivnostima, ne pokušavajući da se previše uklopi u ovdašnje dnevno-političko-estradne storije. To ipak ne znači da odavde odlazi kao "dobra sa svima"
Kada je u januaru 2010. došla u Srbiju, činilo se da će Meri Vorlik imati mnogo lakši posao od svojih prethodnika. Desilo se, međutim, da je i nju pred kraj zadesila sudbina svih bivših američkih ambasadora u Beogradu: za njenog vakta, baš kao i za njihovog, dogodilo se nešto nezamislivo. Na poslednjoj proslavi Dana nezavisnosti koji je organizovala kao ambasadorka, najviđeniji gosti bili su upravo oni koji su nekada zauzimali počasna mesta na crnim američkim listama, odnosno oni koji su pre dvanaest godina sišli s vlasti zahvaljujući, između ostalog, i izdašnoj pomoći iz Vašingtona.
Odgovor na pitanje ima li sve to neke veze s njenim prevremenim odlaskom iz Beograda, znaju verovatno samo oni koji su je ovamo i poslali. S jedne strane, Vorlikova je bila percipirana kao osoba vrlo bliska bivšoj vlasti, tj. DS-u i Borisu Tadiću. S druge, međutim, o njenom odlasku šuškalo se mesecima pre izbora. Ono što je sigurno jeste da Meri Vorlik odlazi iz zemlje koja je na početku njenog mandata izgledala daleko bolje nego danas, pa se lako može pretpostaviti da kofere ne pakuje ophrvana tugom.
AMBASADORKA…: Pre nego što će biti imenovana za prvu ženu ambasadora SAD u Srbiji, Meri Burs Vorlik već je imala zavidnu biografiju. Rođena je 1956. u Papua Novoj Gvineiji, kao dete luteranskih misionara. Srednjoškolske dane provela je u Australiji, diplomirala političke nauke na katoličkom univerzitetu Valparasio u Indijani, a magistrirala diplomatiju na Univerzitetu Tafts. U Kancelariji za međunarodne odnose Stejt dipartmenta zaposlila se 1983. i od tada do danas bila je angažovana na raznim stranama sveta: radila je u američkoj ambasadi na Filipinima, kao ekonomski savetnik ambasade u Bangladešu, kao i ambasada u Bonu i Moskvi. U međuvremenu, imala je i angažmane u Vašingtonu – u više navrata, obavljala je funkciju ekonomskog savetnika, a bila je i direktorka Kancelarije Stejt dipartmenta za Rusiju i Kancelarije za poslove sa Ukrajinom, Moldavijom i Belorusijom. Bivši američki predsednik Džordž Buš imenovao je 2007. za specijalnu pomoćnicu za ruska pitanja i višu savetnicu za Rusiju pri Savetu za nacionalnu bezbednost. Posle toga, prešla je u sektor odbrane i bila zadužena kako za evropska i NATO pitanja, tako i za Rusiju i Ukrajinu.
Nije baš najočiglednije šta je to ovu ekspertkinju za ruska pitanja preporučilo kao dobro rešenje za Beograd, ali je isto tako činjenica da za tu egzotičnu funkciju prave pripreme zapravo i nema – koliko god bili spremni i verzirani za pitanja regiona, svi prethodnici Meri Vorlik su pre ili kasnije došli u situacije koje ni najmaštovitiji vašingtonski umovi nisu mogli da predvide.
…I AMBASADA: Kao poslednji američki ambasador u SFRJ Voren Cimerman bio je svedok početka raspada te države, kao i početka prave vladavine Slobodana Miloševića. Nakon što je otišao iz Beograda, napisao je knjigu „Poreklo jedne katastrofe: Jugoslavija i njeni rušitelji“, posebno se osvrćući na likove i dela srpskog i hrvatskog predsednika. Period rata, sankcija i bombardovanja bio je istovremeno doba u kojem SAD nisu imale imenovanog ambasadora u Srbiji. Jedna od posledica političkih promena 2000. bila je i konačno podizanje diplomatskih odnosa dveju zemalja na ambasadorski nivo – u Beograd je tada došao Vilijem Montgomeri, bivši ambasador u Bugarskoj i Hrvatskoj, ali istovremeno i čovek koji je, sedeći u Budimpešti, i do tada obavljao posao američkog predstavnika u Srbiji. Bivši marinac, obaveštajac i ekonomski savetnik imao je višegodišnje bliske kontakte s ovdašnjom opozicijom, a činilo se da mu ni ovdašnji mentalitet nije onoliko stran koliko je to obično slučaj sa diplomatama koje zabasaju u naše krajeve. Britak jezik i sklonost da se u sve meša i o svemu „ima mišljenje“, učinili su da povremeno deluje kao domaći političar koji je samo slučajno američki državljanin. Tom utisku doprinela je i njegova supruga Lin koja je bila redovna na svim gradskim dešavanjima i o kojoj su tabloidi pisali bar onoliko koliko i o drugim vedetama tzv. srpskog džet-seta. Tokom njegovog mandata ubijen je Zoran Đinđić, država se u sledećih nekoliko meseci bukvalno tresla u temelju, pa je i iznenadno povlačenje Montgomerija početkom 2004. bilo nekako očekivano. Ipak, Montgomerijevi nisu napustili mesto na kojem su se očigledno dobro osećali: sa kućom u Hrvatskoj, kao i dobrim kontaktima i navodno uspešnim poslovnim poduhvatima u Srbiji, bili su i ostali česti gosti Beograda. Baš kao Cimerman, i Vilijem Montgomeri napisao je knjigu o svojim beogradskim danima, poetično nazvanu „Kad ovacije utihnu“, punu smelih teza – poput one da Đinđićevo ubistvo nije imalo političku pozadinu.
Posle živopisnog Montgomerija, na mesto ambasadora došao je Majkl Polt, iskusni diplomata koji će tokom svog mandata bezuspešno objašnjavati Beogradu da je nezavisnost Kosova realnost, kao i da su SAD prijateljski nastrojene prema Srbiji. Nije se sukobio ni sa kim, nije davao „izjave za pamćenje“, te njegov mandat predstavlja jednu od mirnijih faza u srpsko-američkim odnosima, iako je baš u tom periodu tekla najživlja diplomatska aktivnost u sklopu priprema za proglašenje nezavisnosti Kosova. Kada se to konačno i bude dogodilo, na mestu ambasadora sedeće Kameron Manter, takođe upamćen kao „faktor mira i stabilnosti“, uprkos silnim problemima na liniji Beograd-Vašington. Baš tokom njegovog mandata, recimo, paljena je američka ambasada, dogodio se slučaj Miladina Kovačevića, a u Srbiju je došao potpredsednik SAD Džozef Bajden. Uprkos tim događajima, ostaće pre svega upamćeno da je upravo Manter prvi ambasador koji je položio venac na Spomenik žrtvama bombardovanja u Tašmajdanskom parku. Takođe, čisto kao ilustrativan detalj, pamti se i da je Manter nastupio kao pijanista na džez festivalu u Domu omladine i da je redovno posećivao novosadski EXIT.
(NE)PRIJATELJICA: Tokom dvoipogodišnjeg boravka u Beogradu Meri Vorlik bavila se uobičajenim ambasadorskim aktivnostima, ne pokušavajući (za razliku od nekih svojih prethodnika) da se previše uklopi u ovdašnje dnevno-političko-estradne storije. To ipak ne znači da odavde odlazi kao „dobra sa svima“. Ono što se unapred znalo jeste da je neće mnogo voleti Šešeljevi radikali – američkim i većini drugih ambasadora – oni dođu nešto kao „prirodni neprijatelji“. U slučaju Vorlikove, međutim, posebno su se istakli u oktobru prošle godine, kada su u zgradi Skupštine Srbije pokušali da spreče održavanje sastanka Grupe prijateljstva Srbije i SAD i obeležavanje 130. godišnjice od uspostavljanja bilateralnih odnosa. Dvadesetak radikalskih poslanika nosili su transparente i pevali rodoljubive pesme, blokirajući salu u kojoj je trebalo da se održi sastanak, a u kojoj se nalazila i ambasadorka. Među radikalima i onima koji misle slično njima, Vorlikova je od početka – a bez ikakvog konkretnog razloga, izuzev svog statusa i američkog pasoša – oslovljavana kao „Bladi Meri“ („Krvava Meri“).
Ne toliko očekivani animozitet Meri Vorlik izazvala je i među onima koji su jako udaljeni od radikala, a koji su joj zamerali otvorenu političku pristrasnost. Iako ambasadorka nikada nije otvoreno stala uz neku partiju – to, svakako, ne bi odgovaralo ni opisu njenog posla – bilo je trenutaka kada je i vrapcima na grani postalo jasno sa kim je zapravo dobra i za koga navija. Jedan od takvih, recimo, dogodio se usred kampanje za drugi krug predsedničkih izbora. Samo tri dana posle prvog kruga, Boris Tadić i Meri Vorlik zajedno su otvorili visokotehnološku biogasnu elektranu na farmi mlekare „Lazar“ kod Blaca. Pogon za proizvodnju energije iz stajskog đubriva delom su finansirale SAD, ali to svakako nije bio razlog da ambasadorka na samom kraju boravka u Srbiji dozvoli da bude otvoreno politički zloupotrebljena – ma koliko je ubeđivali bilo Tadić, bilo njegovi savetnici. Određenu dozu naivnosti Vorlikova je pokazala i tokom prvih susreta s ovdašnjim političarima, o čemu je javnost saznala zahvaljujući dokumentima Vikiliksa. U depeši nakon susreta s Tadićem, na primer, ona posebno naglašava kako se predsednik Srbije žrtvovao za demokratiju i kako je mesec dana proveo u zatvoru zbog aktivizma – pomalo patetičan detalj koji odgovara biografskim podacima, ali na koji nijedan političar od kalibra ne bi smeo da „padne“ u meri u kojoj se to dogodilo Vorlikovoj (na stranu to što Tadiću nikada nije manjkalo talenta za ubeđivanje i sticanje simpatija). Istovremeno, Ivicu Dačića je prilično tačno opisala: „Dačić je siguran u sebe, stranku i svoju sadašnju ulogu politički uticajne osobe. Iako je mnogo više političar nego policajac, Dačić je udobno izrastao u ulozi srpskog sprovodioca zakona“.
Jedan od problematičnih poteza odlazeće ambasadorke bila je i poseta dnevniku „Kurir“ u decembru 2011. Iako potpisnica ovih redova ni u kom slučaju ne deli stav dela novinarske čaršije da je „Kurir“ najveće zlo ovdašnje medijske scene, činjenica je da je Vorlikova – ako je već htela nekoga da poseti – mogla da izabere medij o kome se ne postavlja baš toliko pitanja kao u slučaju ovog tabloida. Nije „Kurir“ ni najmanje profesionalan, ni najmanje povezan s određenim političko-finansijskim krugovima (ima u tim medijskim „disciplinama“ onih koji se mnogo više „ističu“), ali svakako nije mesto koje je zgodno za diplomatske kurtoazne vizite. No, pošto se ambasadorki države koja nosi pozamašnu „kesu“ namenjenu medijima nije zgodno zamerati, o ovoj poseti kritički se govorilo samo po kafanama. Jedini medij koji se prilično oštro oglasio tim povodom bile su „E-novine“ koje od tada postaju i najglasniji kritičari aktivnosti Vorlikove – pored posete „Kuriru“, spočitano joj je da je uticala da „E-novinama“, upravo zbog kritika koje su joj uputile, budu uskraćene neke donacije.
GUDBAJ, MERI: Uprkos ovim i nekim sličnim primedbama, boravak Meri Vorlik u Beogradu nije bio ništa gori, ali i ništa bolji od boravka nekih drugih ambasadora – ukoliko su u konkurenciji samo američki izaslanici, može se čak smatrati i jednim od boljih primera. Pre svega, za njenog vakta, baš kao i ranije, u Srbiju su stigli preko potrebni milioni namenjeni za različite svrhe. Nije ih bilo više nego obično, nisu podrazumevali neke dugoročnije i veće investicije, ali se i najmanjim donacijama u današnje doba u zube ne može gledati. Osim toga, Meri Vorlik nije bila nimalo neprijateljski raspoložena prema svojim domaćinima – čak ni u famoznim Vikiliks dokumentima nije zabeleženo ništa što je javljeno Vašingtonu, a što se domaćinima ne bi dopalo. Ta stvar možda se i podrazumeva u slučaju nekih drugih država, ali Srbiju se mnogi drugi ambasadori (čak i tradicionalno prijateljski raspoloženi ruski) znali da „počaste“ nimalo nežnim rečima.
Vorlikovoj verovatno nije pošlo za rukom da javno mnjenje ubedi kako su Srbija i SAD prijatelji, ali to – uprkos javno proklamovanim ciljevima svakog ambasadora – verovatno nikome neće ni poći za rukom u bližoj budućnosti. Ona je, s druge strane, tokom svog mandata ipak bila prava ambasadorka svoje zemlje: učestvovala je u brojnim humanitarnim akcijama, promovisala je brojne projekte koji su finansirani američkim novcem, proputovala je čitavu Srbiju (i, kažu, doprinela tome da dobar deo novca ode upravo u lokalne zajednice), svojim izjavama promovisala ljudska prava ugroženih grupa, bila je dobrovoljni davalac krvi i volonterka u akciji čišćenja i ulepšavanja Beograda,…
No, ako je sve to tako, zašto Meri Vorlik odlazi pre isteka mandata? Glupo bi bilo čak i da pokušavamo da dokučimo odgovor na to pitanje, a to ovde i nije tema. Vašington je jednostavno procenio da je u Beogradu – takvom kakav je – u ovom trenutku potreban neko drugi i neko drugačiji, pa i Beograd i svi ostali takvu procenu moraju da prihvate. Zanimljivo je ipak da istovremeno s Meri Vorlik svoju ambasadu u Sofiji napušta i njen suprug Džejms, koji je u Bugarsku došao baš kad i ona u Srbiju, početkom 2010. U njegovom slučaju, prevremeni odlazak donekle je razumljiviji – bugarski analitičari, pa i on sam u jednom intervjuu, ističu kako se ambasador zaista mešao i u šta je trebalo i u šta nije. Zahvaljujući tome, postao je jedna od najomiljenijih političkih figura u Bugarskoj, čak je glumio i u jednoj tamošnjoj TV seriji, ali je navodno zaradio i silne packe iz Bele kuće. Pošto supružnici odlaze s funkcija istovremeno, u igri su, naravno, i različite teorije zavere i govorkanja koja nemaju nikakvo konkretno pokriće, ali zvanično ova dva događaja nemaju nikakve veze.
Na mesto Meri Vorlik uskoro dolazi Majkl Kirbi, dugogodišnji diplomata s iskustvom iz Gvajane, Danske, Tanzanije, Nemačke, Južne Koreje, Moldavije. Imajući u vidu našu trenutnu situaciju, ali i političke obrte i drame koje su se događale Kirbijevim prethodnicima na mestu ambasadora, sva je prilika da mu neće biti dosadno.
Neka je Bog u pomoći i njemu, i nama.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
