Čovek broj Dva

Do utorka uveče još nije izvesno ko će predvoditi delegaciju Demokratske stranke Srbije tokom predstojećih pregovora o sastavu Vlade, ali se kao ozbiljan kandidat pominje potpredsednik te stranke Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova u tehničkoj vladi Vojislava Koštunice. Čovek ima iskustva: Jočić je već vodio delegaciju koja je nakon izbora predsedniku Borisu Tadiću po principu „uzmi ili ostavi“ podnela Platformu o Kosovu kao uslov svih uslova. Ako ponovo dobije ovaj važan zadatak, Jočić će se definitivno učvrstiti kao čovek broj dva u DSS-u, pogotovo kad se uzme u obzir da je njegova ministarska fotelja (osim premijerske) jedina na kojoj ta stranka insistira, bar ako je verovati stranačkim funkcionerima. Ipak, ostaje nejasno čime je ovaj za naše uslove mlad političar (1960) stekao toliko kredita kod premijera i preskočio tolike iskusnije, a u najmanju ruku podjednako odane partijske drugove.

O Jočiću se, pre nego što je postao ministar, u javnosti jedva znalo. Završio je Pravni fakultet i radio u advokaturi: između ostalog, bio je pripravnik u advokatskoj kancelariji Vladana Batića, bivšeg ministra pravde. Kao jedan od osnivača (a od 1999. i potpredsednik) DSS-a, bio je narodni poslanik u tri mandata, jedno vreme i predsednik Odbora za bezbednost, ali ga se i najtemeljniji skupštinski hroničari slabo sećaju. Bio je, sem toga, i potpredsednik Skupštine Beograda u vreme Radmile Hrustanović, ali ga se i ona slabo seća, jer nije svraćao na posao. „Za ove tri godine nisam imala pomoć i podršku gospodina Jočića. Moji pokušaji da zakažem neke sastanke sa njim završavali su se neuspehom, jer se on opredelio za drugu vrstu posla“, rekla je Hrustanović obrazlažući smenu Jočića sa te funkcije u junu 2003. Zanimljivo je da ni Batić u svojim političkim memoarima nema bogzna šta da kaže o mladom Jočiću, osim jetke opaske da mu se činilo da je njegovog pripravnika više zanimala kafana nego pravo.

AH, TA TRAFIKA: Postavši ministar policije u martu 2004, Jočić se naprečac našao u zenitu srpske političke scene i takoreći odmah upao u nepriliku. Tek što je zaseo u kabinet, u javnost je procurila priča da je u mladosti osuđivan kao obijač trafika. Ministar je tada izgovorio čuvenu rečenicu „Kako možete da me pitate za trafiku dok gori Hilandar“ (manastir se zapalio zbog neispravnih instalacija). Kasnije je ipak morao da se pravda, objašnjavajući da „svako ima prava na prošlost“ (sic!). „Znate kako, svako od nas je imao dečačke nestašluke. To je bilo pre 25 godina i to je jedino što sam u životu loše uradio. Sve drugo je Dragan Jočić, za koga kažu da je pošten čovek“, rekao je tada, a Koštunica ga je podržao, optuživši štampu za senzacionalizam.

U stvari, ta priča je malo komplikovanija: reč nije o običnoj trafici, već o montažnoj samoposluzi kakve u to vreme (1981) nisu bile retke u Beogradu, a Jočić i njegovi drugari nisu odatle odneli samo cigarete (kao što se u novinskim tekstovima nagađalo) već i poveću količinu robe široke potrošnje. Sem toga, sa nepunom dvadeset jednom godinom, ministar nije bio ni tako mlad, i već je bio prešao starosnu granicu „mlađeg punoletnika“ za koje zakon predviđa blaže kazne. Bilo kako bilo, dobio je uslovnu kaznu, i kako krivično delo nije ponovio, ona je u zakonskom roku brisana iz sudske evidencije, ali ne i iz policijske.

To što se Jočić nije snašao kad je ta priča procurila i što je reagovao osorno lakše se dâ oprostiti nego to što ga je ova afera iskreno iznenadila: svako ko iole poznaje rad policije zna da ta služba živi od dobrog pamćenja i nikada ništa ne briše iz arhiva, a svaki političar sa smislom za realnost svestan je da skeleti iz ormara imaju običaj da iskoče kad čovek dospe na visoku funkciju. Da je Jočić prilikom stupanja na dužnost, makar u šali, sam otkrio svoj „nestašluk“, niko mu ne bi ni reč rekao, i čak bi možda stekao neke poene. Ovako, ispoljio je nedostatak kako političkog tako i policijskog instinkta i stoga nije čudno što je reč „trafika“ smrt-lepkom ostala zalepljena za njegovo ime do dan-danas. Prilikom nedavne Jočićeve posete Policijskoj akademiji, kadeti su dobacivali: „Zatvaraj trafiku, ide ministar!“

TUPLJENJE SABLJE: Pepeo Hilandara se još nije bio sasvim ohladio kada je Jočića zadesio novi požar, ovaj put bliže kući. Rulja razjarena pogromom kosovskih Srba 17. marta 2004. spalila je beogradsku i nišku džamiju (obe su kulturni spomenici) i polupala centar Novog Sada, te isprebijala slabo opremljene i malobrojne policajce koji su uzalud čekali pojačanje. Jočić je ovaj događaj spretno iskoristio da odgovornost prebaci na načelnika beogradske policije generala Milana Obradovića. Obradović, koji je zbog džamije suspendovan i po kazni prekomandovan u unutrašnjost, tvrdio je da mu je ministar lično naredio da ne koristi silu u odbrani džamije i da je žrtva političkog progona zbog svoje bliskosti sa prethodnom vladajućom garniturom i zbog učešća u akciji Sablja, koju je DSS u više navrata žestoko napadao. Transkripti policijskih komunikacija iz noći 17. marta koji su objavljeni u „Blicu“, „Vremenu“ i „Insajderu B92“ potvrđuju Obradovićeve tvrdnje, ali je ceo slučaj zatvoren kada je na njega stavljena oznaka državne tajne. Zanimljivo je da u Nišu i Novom Sadu, gde je policija prošla identično kao u Beogradu, niko od tamošnjih šefova nije pozvan na odgovornost.

Milan Obradović je u međuvremenu i pritvaran, zbog navodne torture nad Draganom Ilićem Limarom, osumnjičenim za članstvo u „Makinoj grupi“, i opet je tvrdio da je reč o političkom progonu. Optužnica do danas nije podignuta.

Ako je u slučaju Milana Obradovića bilo ikakve sumnje u političke motive za njegovo degradiranje, te sumnje su se raspršile kada su u kratkom roku smenjeni ili skrajnuti praktično svi policijski funkcioneri koji su u Sablji dobili ocenu „naročito se ističe“. Smenjen je Nenad Milić, zamenik ministra unutrašnjih poslova u prethodnoj vladi, uz pokretanje krivičnog postupka zbog Limara i zbog nekakvog oružja koje je na revers dao Crvenoj zvezdi (i on još čeka na optužnicu u oba predmeta). Osim Obradovića, smenjeni su haški optuženik i šef resora javne bezbednosti Sreten Lukić, načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Mile Novaković, načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala Boro Banjac i Srbislav Ranđelović, prvi generalni inspektor MUP-a Srbije. Poslednji je odleteo Goran Radosavljević Guri, komandant Žandarmerije u vreme Sablje, mada bi se u vezi sa naknadnim dešavanjima vezanim za slučaj Bitići (vidi prošli broj „Vremena“) ta smena mogla tumačiti kao dalekovidan potez.

Sve u svemu, Jočić je tokom prvih šest meseci svog ministrovanja smenio osamnaest načelnika sekretarijata i petnaest načelnika uprava policije. Na lavinu kritika odgovorio je rečima da „Kadrovska reorganizacija nije vršena po stranačkoj pripadnosti“ i da je sve radio „u cilju depolitizacije i kadrovske obnove rukovodećeg sastava“.

Opšta kadrovska seča koju je sproveo Jočić sama po sebi ne bi bila dočekana sa toliko pizme da na upražnjena mesta nisu mahom dovedeni policajci (neki iz penzije) koji su karijere pravili služeći Slobodanu Miloševiću. To je, uostalom, bilo logično: rešen da istrebi „žute“, a bez sopstvenog kadrovskog potencijala unutar MUP-u, Jočić i nije imao kome da se okrene osim neprijateljima njegovih neprijatelja, to jest simpatizerima socijalista i JUL-a. Dodatan problem je iskrsao kad se nedavno ispostavilo da je Jočić u policiji zaposlio izvestan broj lica sa kriminalnim dosijeima, između ostalih i Ivana Živkova, svog partnera u „mladalačkom nestašluku“, koga je najpre udomio u Upravi za obezbeđenje, a zatim ga prebacio u Specijalnu antiterorističku jedinicu (SAJ). Uz to, pomenuti Živkov je nastavio da bude nestašan dugo nakon što se mladi Jočić smirio, pa je između ostalog evidentiran i kao prodavac oružja.

PIJETET ZA JEDINICU: Verovatno najveći greh koji se Jočiću može pripisati jeste njegov susret sa Miloradom Ulemekom Legijom, u noći u kojoj se prvooptuženi za ubistvo Đinđića predao. Jočić je tada, umesto da naredi da se Ulemek sprovede u zatvor i o tome obavesti sud, izabrao da u društvu Radeta Bulatovića i tadašnjeg načelnika javne bezbednosti Miroslava Miloševića provede par sati sa Ulemekom u zgradi Ministarstva. Suočen sa optužbom da je time prekršio zakon, koji eksplicitno zabranjuje kontakt sa optuženim bez odobrenja nadležnog suda, Jočić je odgovorio da se sa Legijom sreo „ne da bih uticao na optužnicu, već da predaja tog čoveka, koji je bio državni neprijatelj broj jedan, ne bi izazvala nešto što može da poremeti bezbednost države“ i da se te večeri razgovaralo „samo o tome da Ulemek što brže ode u zatvor“. Kada je dve godine kasnije, nakon višekratnog odbijanja, javnosti dostavljena službena beleška sa pomenutog susreta za koju se osnovano sumnja da je falsifikat, Jočić je, u nedostatku gorućeg manastira, novinare pitao: „Da li je vama važnija službena beleška ili to što je prvooptuženi za ubistvo prvog demokratskog premijera u zatvoru?“

Ministrovi pokušaji da opravda ćaskanje sa Legijom bili bi znatno uverljiviji da prethodnih godina nije u više navrata izražavao nesumnjivu blagonaklonost prema Jedinici za specijalne operacije (JSO) i njenom komandantu. Kada se u novembru 2001. jedinica pobunila i blokirala deo autoputa kod Centra „Sava“, Jočić je u svojstvu predsednika skupštinskog Odbora za bezbednost izjavio da je njihov gest „glas vapijućeg od koga se traži da izvršava najopasnije zadatke bez pokrića u proceduri“. A nakon što je Ulemek, u vreme kada su pripreme za ubistvo premijera Đinđića uveliko bile u toku, napisao otvoreno pismo javnosti i pretio vladajućem DOS-u, Jočić je rekao da je to pismo „napisano dosta ozbiljno“ i „nije vojničko, nije kriminogeno, nije pismo nekog ko je s druge strane zakona. To je politička analiza rada Vlade i svega onoga što je bilo od 5. oktobra do danas“ te da „predstavlja kritiku vlasti iza koje bi mogla da stane većina“.

Ima toga još: nedugo pošto je postao ministar, Jočić je najavio da će policija ponovo pokrenuti istragu o atentatu na Đinđića, što bi pravno bilo moguće jedino ako bi sud utvrdio da su osobe kojima se trenutno sudi za atentat nevine. Zatim, kada su u sudnici počeli da se pojavljuju kršni mladići u majicama sa oznakama JSO-a, od kojih su neki bili aktivni pripadnici Žandarmerije, Jočić je našao za shodno da objasni: „To je ipak ratna jedinica, a njihov odnos bih shvatio kao odnos prema jedinici koja je nosila pijetet nesalomive jedinice, to je odnos potpune vezanosti i oduševljenja.“

Na kraju, Jočić je pomenut u čuvenom transkriptu između Dejana Milenkovića Bagzija i advokata Biljane Kajganić kao učesnik u pokušaju da se Milenković nagovori da lažno optuži nevine ljude za ubistvo bivšeg radnika državne bezbednosti Momira Gavrilovića.

KAZNA ZA UŠI: I pored svega, ne bi bilo fer suditi o Jočićevom učinku jedino po odnosu prema Sablji i prema Jedinici. Činjenica je da su za njegovog vakta u MUP-u sprovedene neke reforme (uvođenje institucije Direktora policije, preuzimanje kontrole granice, poboljšana međunarodna saradnja), mada je o njihovim ukupnim efektima rano govoriti. Činjenica je, takođe, da je Jočićev MUP smanjio stepen unutrašnje kontrole rada policije (spoljašnja kontrola praktično ne postoji), da je njegovo ministarstvo jedno od retkih koje nema portparola i stoga teško komunicira s javnošću, te da je upravo Jočić bio taj koji je podržao zahtev radikala da se iz predloga Zakona o policiji izbaci odredba po kojoj „policija može objavljivati informacije na zahtev pojedinaca“ i zameni novom po kojoj „policija na zahtev pojedinaca, neposredno ili putem sredstava javnog obaveštavanja, informiše o događajima i pojavama iz svog delokruga koje su od interesa za javnost, kao i merama koje se tim povodom preduzimaju“. To znači da se javnosti uskraćuje pravo da policiju bilo šta pita, pa makar i bez obaveze da očekuje odgovor; umesto toga, ima da kuša ono što joj se servira i tačka. „Prenagljeno informisanje koje predstavlja određenu kakofoniju informacija, može da šteti pogotovo MUP-u i, uopšte, pravosuđu, jer može da bude diskreditacija ljudi bez osnova“, obrazložio je tim povodom Jočić. Ova mera ipak nije sprečila diskreditaciju nekih ljudi, na primer sudije Gorana Kljajevića, putem doturanja policijskih fotografija odabranim medijima nakon hapšenja.

Fer bi bilo reći i šta ministar nije uradio: ne računajući Miloša Simovića, svi pripadnici zemunskog klana koji su umakli tokom Sablje i dalje su u bekstvu (to što se Legija predao, a Bagzija uhapsila grčka policija, teško da je Jočićeva zasluga). Ubijen je jedan „obični“ i jedan zaštićeni svedok u procesu za Đinđićevo ubistvo, a ubice su na slobodi, baš kao i ubice Slavka Ćuruvije i Milana Pantića. I konačno, na slobodi je još uvek i Ratko Mladić, čije hapšenje spada u opis Jočićevog radnog mesta.

U međuvremenu je javnost poprilično oguglala na ministrovo osiono ponašanje i povremene skandale, pa nikoga neće iznenaditi ako Jočić zadrži sadašnji posao ili čak postane potpredsednik Vlade. U zemlji u kojoj je fotelja ministra policije najvažnija u vladi, a Jočić i posle svega najozbiljniji kandidat za tu funkciju, još mnogo štošta nije u redu.