Nedim Sejdinović je novinar nedeljnika "Vreme" od 2018. godine, književnik i esejista. Autor je dve prozne, jedne poetske i jedne knjige političkih eseja. Novinarstvom se bavi od 1992. godine. Saradnik je brojnih medija u Srbiji i regionu, kao i osnivač i urednik izdavačkog preduzeća "Cenzura". Član je Nadzornog odbora Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Od 2004. do 2012. godine je generalni sekretar Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), a od 2012. godine do aprila 2016. nalazio se na mestu predsednika Izvršnog odbora ovog udruženja. Predsednik NDNV-a bio je 2016. do 2019. godine. Dobitnik je OEBS-ove nagrade za ličnost 2018. godine za lični doprinos borbi za medijske slobode u Srbiji.
Poslednje vesti
Represija i dirigovana anarhija (III): Informerov rijaliti sa “dekom”, pozornikom i Vučićem
Režim je pozvao građane da iskažu bunt zbog “policijske torture”. Usput i da policija hitno obustavi “blokadersko nasilje”, odnosno da hapsi, bije, ako treba i ubije (da parafraziramo ministra informisanja) svakoga ko digne glas protiv režima. Ukratko – uz nešto naprednjačkih aktivista, protestvovali su Miloš Vučević, Maja Gojković, Žarko Mićin i niko drugi
Kako se pobeđuje autokratija nalik srpskoj pokazao je Peter Mađar sa svojom mladom partijom Tisa. Ubedljivo je porazio Viktora Orbana koga su podržavali i Vladimir Putin i Donald Tramp, uprkos režimskoj kontroli medija u zloupotrebi državnih resursa
Šta kaže politikologija – šta treba činiti u predizbornom periodu, osim što se priprema infrastruktura za sam izborni dan, a u uslovima bespravlja, medijske blokade i satanizacije? Kako da u teškim uslovima doprete do što većeg broja birača, izgradite njihovo poverenje i podstaknete ih da izađu na izbore? Za to treba vojska obučenih ljudi i ozbiljna strategija. Potencijal i te kako postoji, ali da se on iskoristi, biće potrebno mnogo Alija Sirotanovića
Evo izbornog komentara jedne “obične žene”: “ Bio je to trenutak u kojem su mnogi prvi put stali uspravno. Bez galame, bez velikih reči, ali sa nečim što se ne može fingirati – dostojanstvom. Rezultati su objavljeni kako su objavljeni. Papir trpi svašta, brojevi još više. Ali ono što ne trpi jeste osećaj u stomaku kad znaš da si uradio kako treba. I to vam, deco, niko ne može oduzeti”
Nije Vučić Putin, niti to može biti. Putina se ljudi plaše, a od Vučića im se samo ide u toalet. Da bi postao ozbiljan diktator, čovek mora za to da bude talentovan. I mora imati validniju diplomu od one dobijene od Vojislava Šešelja
Može se reći da su izbori koji se održavaju u deset lokalnih samouprava – najskuplji lokalni izbori u istoriji svetskog višestranačja. Upregli su naprednjaci sve svoje resurse da bi pobedili na tim izborima, ne bi li održali utisak nepobedivosti. Represija koju svakodnevno sprovode ima pre svega za cilj da stvori percepciju režimske moći i odlučnosti. Bitka se, kako stvari stoje, vodi pre svega na psihološkom planu. Ključno je pitanje da li će utiske koje produkuju naprednjaci uspeti da nametnu većini građana i da im oduzmu svaku nadu da su političke promene moguće
Antirežimski blok veoma dobro stoji u Sevojnu, Boru, Kuli, Bajinoj Bašti i Aranđelovcu. Nešto je slabiji u Smederevskoj Palanci, Kladovu, Majdanpeku, Knjaževcu i Lučanima. Manje zbog toga što se nije baš najbolje organizovao, više usled visoke startne pozicije režima u pojedinim delovima zemlje – analitičari kažu da je SNS najmanje oslabio na jugu i istoku Srbije
SNS je kampanju za netom raspisane izbore počeo već pre nekoliko meseci. Za naprednjake ovi izbori imaju ogroman značaj, popularnost im se strovalila, valja to nadoknaditi, prikazati da ih “narod još hoće”. Nema sumnje da će vreće novca, megavati energije i najširi slojevi batinaštva biti angažovani u ovu svrhu. Verovatno će biti i žešće nego prošle godine u Kosjeriću. A sa čim će opozicija – kako ova stranačka, tako i studentski pokret – protiv SNS i kako? U jednoj ili više kolona? Kakva ih situacija čeka? Gde će biti najgora borba? I, nije li zanimljiv pokazatelj da se sva mesta u kojima će izbori biti održani suočavaju sa zastrašujućom depopulacijom, a sve po pravilu – što je SNS jači, to je stanovnika manje
Skoro da je opšte mesto da su totalitarni vladari, koji se propagandno predstavljaju kao veliki junaci, zapravo prilično strašljive individue. Zauzvrat, stalno govore o svojoj snazi, odlučnosti i hrabrosti i ličnom heroizmu, istovremeno se okružujući desetinama slojeva superlojalista
“Viktor Orban je počeo kao stipendista Soroša, nastavio kao istaknuti liberal, ali je prepoznao dominantni vrednosni sistem mađarskog društva i pomerio se ka desnom centru, gde je stekao trajnu vlast. Aleksandar Vučić je krenuo sa krajnje desnice, s vremenom je svoje mesto potražio na desnom centru, gde je takođe stekao trajnu vlast. Obojica su za glavne protivnike označili liberalizam i levicu”
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Aleksandru Vučiću je istekao rok trajanja. Njegov kleptokratsko-šalabajzerski režim puca po šavovima. Mogu da ga spasu samo trvenja u širokom antivučićevskom bloku, ukoliko njegovi akteri ne budu na visini svoje istorijske odgovornosti
Zbog trauma u našem društvu iz devedesetih jak je sentiment da je revizija svetskog poretka korisna za Srbiju, jer će za njenu politiku biti manje nadzora spoljnih aktera da je ograničavaju. Međutim, u toj kalkulaciji često se zaboravlja da bi krah takvog poretka izvesno bio poguban za manje razvijene države, kakva je i Srbija
Konsolidacija autoritarnog sistema unutar bezbednosnog aparata, zamena lojalista superlojalistima, njihovo finansijsko nagrađivanje – govori u prilog tome da režim priprema teren za nasilnu odbranu vlasti. Imali smo nekoliko proba za takvo šta, recimo upotrebu zvučnog topa, masovno batinanje građana bez ikakvog razloga, zasipanje demonstranata nelegalnim hemijskim sredstvima, i tako dalje. Režim je očigledno spreman za masovnu upotrebu represije nad građanima kako bi opstao
“I dalje postoji onaj nekadašnji Mostar – on živi. Postoji i nekadašnje Sarajevo, i nekadašnji Beograd – ali kao manjinska energija. Koja neće nestati. Zbog toga je nemoguće da se prostor do kraja 'presiječe' i da se sve završi onako kako nacionalisti priželjkuju. Iz tog razloga i dolazi nacionalistički grč. Oni bi toliko željeli da te manjine, tog zajedničkog kulturnog i društvenog refleksa nema – da to ne postoji, da ne opstaje – ali ne mogu protiv toga da se izbore. I to je, paradoksalno, i naša snaga i naš najgori problem: mi jesmo medijski i javno uticajna manjina, brojna dovoljno da smeta, ali nedovoljno snažna da preokrene stvari”
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Data i najavljena pomilovanja po službenoj dužnosti, svedoče o bojazni da pravosuđe neće biti poslušno. Predsednik Srbije, po svemu sudeći, nije svestan da oslobađanjem od krivičnog gonjenja posredno priznaje da ne veruje pravosuđu jer zna da je do sada na pravosuđe moglo da se utiče s vrha, ali da je odnedavno uspešnost takvog patronata neizvesna, i da bi krivica pomilovanih u redovnom postupku bila dokazana. Inače, posredi je očigledna zloupotreba
Ukoliko u Visokom savetu tužilaštva većinu budu zadobili predstavnici režima, pravosuđe će biti pokoreno. Srbija će iz autoritarnog sistema skliznuti u diktaturu. Vučić i kompanija moći će nekažnjeno da rade šta hoće
Potpuno mi je nejasno šta zaista znače floskule koje pojedinci koriste o otuđenju, odvajanju i ugrožavanju države od javnih tužilaca. Simptomatično mi je da su se one pojavile kada su nadležna javna tužilaštva, postupajući po zakonima, otpočela postupanje po službenoj dužnosti u vezi sa krivičnim postupcima u koje su uključeni i visoki predstavnici izvršne vlasti. Podsetiću da je vlada više puta proklamovala borbu protiv korupcije kao jedan od najbitnijih ciljeva svog rada
Sa raznih strana razni dobro obavešteni ljudi javljaju da je Maji Gojković istekao rok trajanja i da će joj uskoro biti uručena zahvalnost za saradnju. U kojoj formi, videćemo. Ako će tako biti, zašto je Maja nastradala? Ona je poslušna, ali možda ne baš toliko koliko se od nje očekivalo. Možda se pravila luda više nego što joj je to bilo dozvoljeno. Prošle godine je preko noći likvidirana Razvojna agencija Vojvodine, koju je u toj formi osnovala Mirovićeva vlast. Deo zaposlenih, oni podobni, prebačen je u Fond za evropske poslove AP Vojvodine, kojim rukovodi “poznati evropejac” Ognjen Dopuđ, prepoznatljivog izgleda, “slavan” po tome što je fizički napadao i vređao studente koji su u septembru prošle godine blokirali ulaz u novosadski Rektorat. E sada, da li eventualni odlazak Maje Gojković ima veze sa svim ovim? Ako ima, onda je to zbog toga što nije bila efikasnija i brža u diferencijaciji, druge nema
Ruglo u centru Beograda klasičan je paramilitarni kamp koji “čuva” prostor za proteste protiv vlasti i koji je spreman za upotrebu sile nad kritičarima režima, kao što se i dešava. Dalje – to je i neka vrsta odbrambenog garnizona jer se režim zaista plaši demonstranta. Reč je i o mestu sa kog se građani kontinuirano provociraju. U svakom slučaju, u pitanju je zatvorena, organizovana i militarizovana struktura koja ima komandni štab, jasnu hijerarhiju, obezbeđenje, kontrolu prostora, ulaza i izlaza, uz prisustvo uniformisanih i poluuniformisanih ljudi pod zaštitom policije
Kada je obelodanjeno da sam bila na merama od maja 2024, setila sam se da je to period uoči lokalnih izbora u Novom Sadu. Izgleda da je njima bilo praktično da, prateći mene, prisluškuju i unutarstranačke razgovore u PSG, ali i celokupne predizborne opoziciono-koalicione dogovore i pregovore, kako bi znali šta opozicija planira za lokalne izbore. S obzirom na to da sam aktivno učestvovala u pregovorima, možda sam mogla da pomislim da sam ja ta koja je prisluškivana, ali ipak je sve to delovalo toliko suludo i besmisleno, pa o tome nisam ni razmišljala. Jedva sam u to poverovala i kada me je nazvao novinar “Danasa”, koji je došao u posed kompletne optužnice, i tražio da prokomentarišem ovo praćenje
Poslanica PSG-a Ana Oreg prvi put opširno govori za „Vreme“ o tome kako je saznala da je BIA prislukšuje, šta je sve doživela sa kolegama koji su optuženi za terorizam, koji su mesecima tavorili u pritvoru. Šestoro njih se i dalje nalaze u političkom egzilu
Veliki režimski poraz je i to što su građani, zajedno sa studentima, politički sazreli – bar ogromna većina njih. To se videlo se u Novom Sadu, čulo iz izjava građana i studenata. Sve je manje onih nestrpljivih koji očekuju da se nešto može tokom jedne noći ili jednog dana promeniti. Cilj je blizu, ali valja do njega još tabanati, sve sa ranjenim nogama. Oni studenti koji su sa od žuljeva krvavim čarapama umarširali u Novi Sad simbolički su pokazali da odlučnost postoji i da ih ništa ne može zaustaviti
BIA je prisluškivala novosadske prostorije Pokreta slobodnih građana, prateći navodno neku misterioznu osobu „na merama“. Tako sada glasi zvanično obrazloženje. Sve, međutim, upućuje na ozbiljno krivično delo Orlićevih podređenih za koje će neko morati da odgovara
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Mađarske Orban Vikor laureati su ovogodišnje nagrade „Ištvan Pastor“. Dobili su je za multinacionalno ubijanje demokratije
Svakako će u cunamiju političkih događaja i kvazidogađaja i ovaj vrlo brzo prekriti “ruzmarin, snjegovi i šaš”. Mnogi će ga zaboraviti i pre nego što ovaj broj “Vremena” bude na kioscima. Najduže će ga pamtiti policajac Siniša Mašić i njegova porodica. Mašić je suspendovan na pravdi boga, i nije prvi, a verovatno ni poslednji, koji je nadrljao jer je učinio nešto što se nije svidelo režimu ili pak samo zato što je radio svoj posao na pogrešnom mestu u pogrešnom momentu. Postavši time idealna žrtva koja je prinesena bogu jeftine propagande, za jednokratnu upotrebu.
Nadati se da će u sudskom postupku policajac ostvariti svoja prava, jer je njegova suspenzija – vidi se to gledajući i sa one strane Meseca – protivzakonita. Vrlo je verovatno da će dobiti i nekakvu satisfakciju, ne samo zbog toga što će sud eventualno raditi po zakonu već i stoga što to naprednjake neće odveć interesovati. Oni su iz čitave ove priče izvukli ono što su hteli da izvuku, a njihove protivzakonitosti svakako plaćaju građani. Mašić nije ni prvi ni poslednji koji je stavljen na njihov “stub srama”, onako uzgred.
[caption id="attachment_4989229" align="aligncenter" width="794"] BIZARNI PROTEST ZA VRH NOVOSADSKIH NAPREDNJAKA: M. Gojković, M. Vučević...[/caption]
ŠTA SE ZAPRAVO DESILO?
Hajde da prepričamo šta se zapravo desilo na raskrsnici. Sve se to lepo vidi na snimku koji je kružio internetom, a koji su građani šerovali u fazonu – evo kako to izgleda kada policija radi svoj posao. Građani su blokirali narečenu raskrsnicu, a onda se tu pojavio “deka” Pavlov i počeo da ne kontroliše svoj agresivni karakter, odnosno da napada i vređa demonstrante. Jedan “blokader” mu je odgovorio sličnom merom, ali ga je drugi zaustavio kako ne bi došlo do fizičkog kontakta. Policajac Mašić i njegov kolega su Pavlova, što je i logično jer je on produkovao incident, “izolovali” i legitimisali. On je, međutim, u svojoj borbi za državu a protiv unutrašnjih neprijatelja, nastavio policajcima da govori svašta nešto što nije prikladno za ponoviti. Izrevoltiran policajac ga je malo odgurnuo... I eto povoda za ludilo bez granica.
U zbitije se promptno uključila “legendarna” nevladina paravojna organizacija za specijalne operacije pod nazivom Centar za društvenu stabilnost, poznata po tome što u svojim dokumentarnim emisijama pravi spiskove izdajnika spremnih za odstrel. I kojoj bi bolje bilo da što pre naziv promeni u Centar za diktaturu, pre nego što se neko drugi toga doseti. Pozvao je CZDS građane da se okupe isped centralne novosadske policijske uprave kako bi iskazali bunt zbog policijske torture nad Pavlovom. Traži usput da policija pod hitno obustavi “blokadersko nasilje”, odnosno da hapsi, bije, ako treba i ubije (da parafraziramo ministra informisanja) svakoga ko digne glas protiv režima.
Građani se nešto baš nisu odazvali ovom skupu vrištećeg paradoksa, ali su zato tu bili naprednjački aktivisti, predvođeni formalnim predsednikom SNS-a Milošem Vučevićem, Majom Gojković, koja obavlja neprijatnu dužnost predsednice nepostojeće pokrajinske Vlade, kao i Žarkom Mićinom, za koga neki mediji tvrde da je gradonačelnik Novog Sada. Vučević je Mašića nazvao “prijateljem blokadera” i tražio da se stane na put “blokaderskom teroru”.
Dok je skup trajao, stiglo je saopštenje MUP u kojem se navodi da je protiv oba policajca pokrenut disciplinski postupak, a da je jedan on njih i suspendovan. Navodi se da je identifikovan i saslušan i tridesetoosmogodišnji Novosađanin koji je odgovorio na “dekičinu” verbalnu agresiju, i da će njegov slučaj biti predat tužilaštvu.
U ovaj cirkuski komad uključila se i nenadležna institucija zvana Aleksandar Vučić, koja uvek deluje u sadejstvu sa “Informerom”. Vučić se izvinio “dekici”, potpuno frapiran zbog “torture” kroz koju je prošao. Ostala je institucija bukvalno bez reči, bar koji minut, ali su onda one opet naišle. Poručio je “dekici”: “Molim da i meni oprostite i celoj našoj državi, a nama ostaje da se borimo protiv sopstvene arogancije i bahatosti, bahatosti mnogih naših ljudi iz različitih razloga i motiva”, naveo je on.
Takve reči, ne daj bože, nije uputio devojci kojoj su naprednjački aktivisti smrvili vilicu i koje je on proglasio “junacima” ili, recimo, Lazaru Diniću, kojem su isti nedavno razlupali lobanju.
Posle protesta, u posetu porodici Pavlov u Sremskim Karlovcima pristigao je Miloš Vučević. Bio je to emotivan susret prepun zagrljaja. Kao kada unuk posećuje dedu koji se upravo vratio sa Solunskog fronta, sticajem okolnosti živ i zdrav. Sve su ovo, naravno, zabeležile bezmalo sve tabloidne kamere ove zemlje.
ŠTA JE SMISAO OVE BUDALAŠTINE?
Iako nam se čini da smo na sve navikli i da nas ništa više ne može iznenaditi, mora se priznati da nas naprednjački režim ponekad ipak uspeva ostaviti u raskoraku, baš bez reči, kao u slučaju “dekice-Solunca”. O ovakvim vlastima napisane su bezbrojne knjige, snimljeni filmovi, još pre nove ere definisan je pojam koji označava sličan oblik degeneracije demokratije – ohlokratija, Orvel je onoliko nacitiran – ali sve ovo nije dovoljno da bi se obuhvatio fenomen “vučićizam”. Svakako ne zbog toga što režim izbacuje kreativne ideje na koje se ne stigne odgovoriti, nego zato što svoju bezidejnost i bahatost dovodi do sve udaljenijih granica besmisla. Valjda da bismo predvideli šta će sledeće uraditi, treba da budemo pod snažnim uticajem loše šljive kombinovane sa kokainom. Ne može pristojan čovek ni u najonostranijim snovima zamisliti šta je sve u glavi naprednjačkom “kreativnom timu”.
Tačno je da je režim izbezumljen, da gubi tlo pod nogama, da ne zna gde udara i da baca udice na sve strane nadajući se da će se nešto upecati, te da su mu od političkih alata ostale tek ogoljena sila, zastrašivanje i najprimitivnija propaganda. Ipak, ne treba ga potcenjivati. Koliko god bila istrošena i dovedena do paradoksa, u ovom sveopštem haosu i dalje postoji strategija koja kod dela stanovništva i dalje “pali”. To je onaj deo stanovništva za čiju se dušu režim bori, koji mu eventualno može obezbediti izbornu pobedu, uz one koji se nalaze u piramidi korupcije ili su ucenjeni, sve sa onim što se uspe pokrasti.
Strategija je ona ista radikalska koje smo se nagledali devedesetih, iz ratnog perioda. Da parafraziramo Miloševića, možda ne znaju da rade, ali zato znaju da ratuju. Radikali, elem, jedino znaju da ratuju i da budu beskrajno oholi, pa u politici koriste ratne obrasce, doživljavajući protivnike kao neprijatelje koje treba uništiti. Ne jebu oni dva posto ženevske konvencije i lepe manire!
Šta bi dakle bila glavna poruka igrokaza? Nije Mašić jedini policajac koji je suspendovan jer je radio svoj posao po zakonu, ne obazirući se na to ko je onaj ko remeti javni red i mir. Prošle je godine suspendovan policijski službenik koji je priveo jednog od onih koji su napravili incident u Futogu, gađajući žutom farbom članove grupe “Beogradski sindikat”, koja je u ovom novosadskom predgrađu svirala u znak podrške građanima u buntu. Navodno je čak i jedan šef novosadske policije (jedan od šest smenjenih za kratko vreme) odleteo jer, shodno proceni odozgo, nije prema “blokaderima” bio baš onako surov kako se to od njega očekivalo.
S druge strane, svi oni policajci koji su, zajedno sa neidentifikovanim kapuljačastim licima, tukli studente i građane, ne samo da nisu smenjeni nego su i napredovali. Setimo se osobnosti po imenu Kričak, pored drugih. U tom smislu, ovaj cirkus je imao jasan cilj: da izvrši dodatni pritisak na policijske službenike. Kao što vlast ne radi gotovo ništa osim što izvodi kerefeke koje će joj omogućiti da po svaku cenu sačuva poziciju, tako se i od policije očekuje da se ne bavi ničim drugim osim da bije studente i pobunjene građane, odnosno da funkcioniše kao režimska pretorijanska garda.
Policajci se stavljaju pred izbor: ili da bespogovorno sprovode naređenja koja su u suprotnosti i sa ovdašnjim i sa božjim zakonima, ili da ostanu bez posla i “fine plate”. Mi vas hranimo, mi vam dajemo jeftine stanove, omogućavamo vam razne “šeme”, pa onda ćutite i trpite! Poznavaoci prilika u novosadskom MUP – a verovatno ni drugde nije bitno drugačije – tvrde da policajci u poslednje vreme ne smeju da diraju ni obične ulične kriminalce, poput džeparoša, jer se često ispostavi da su i oni deo naprednjačke piramide, odnosno zaštićeni pojedinci.
Sličan pritisak se vrši i na druge institucije, ali je policija u ovom pogledu na najjačem udaru. Ona mora biti potpuno poslušna, ne smeju se ni naslutiti disonantni tonovi. Iz ugla naprednjaka ona verovatno predstavlja najvažniju alatku u očuvanju vlasti po svaku cenu. Opet, oni koji poznaju prilike kažu da policajci zbog svega ovoga nisu baš presrećni, ali da ćute – ćute!
ALI TO NIJE SVE
[caption id="attachment_4988883" align="alignright" width="300"] PRAVA POLICIJSKA BRUTALNOST: Valjevo, 14, avgust 2025.[/caption]
Ali to nije sve. Ovim se ne iscrpljuje smisao ove i sličnih režimskih pozorišnih predstava, usmerenih ka onom delu javnosti koje veruje u sve zavere ovog sveta i kojem činjenice ne znače ama baš ništa. Već smo rekli da naprednjaci u mirnodopskoj politici koriste obrasce ratne propagande, koja – uzgred budi rečeno – po difoltu vodi snažnim podelama u društvu. Ako su u nečemu uspeli, onda su uspeli u tome da društvo ne samo da se ne slaže oko mišljenja već gubi osnovu za razgovor o činjenicama. Nećemo sada da koristimo termin “građanski rat”, jer tome nije ni vreme ni mesto.
Radi se o strategiji izvrnute stvarnosti, odnosno o “inverziji žrtve i počinioca”, u kojoj akter koji vrši nasilje ili nepravdu sebe predstavlja kao žrtvu. “Dekica”, kako mu, je li, tepa režimska propaganda, postaje simbol “običnog građanina”, navodne slabašne žrtve koja se našla na udaru “blokaderskog”, neprijateljskog terora, združenog sa policijskom brutalnošću. To što je sve to evidentna budalaština, nema veze.
U ratnim uslovima ovakvi narativi služe kao uvod u novi talas agresije, koji se potom prikazuje kao nužna reakcija. Setimo se onih frazetina iz devedesetih: neprijatelj je nasrnuo, a onda smo mi u kontranapadu zauzeli njihove teritorije i držali “strateške tačke” koje sprečavaju naredni napad dušmanina. Dakle, ovo je najava za novi talas odmazde, koja se već sprovodi svuda naokolo, paralelno.
Propaganda uvek igra pre svega na emocije, pa se u tom okviru propagandno prikazuju nemoćne žrtve – deca i stariji ljudi. Zato je za ovu igranku “dekica” naprednjacima legao ko budali šamar.
Tu su i poznati istorijski narativi o tome da smo “mi uvek (bili) žrtve”. Naprednjaci su, otkako su došli na vlast, u svojoj propagandi stalno pod udarom združenih nečasnih sila ovog sveta, ali i intergalaktičkog antisrpstva: pre svega Zapada, okolnih država koje ništa drugo ne rade nego se trude da Vučiću “zaprže čorbu”, zatim “zlih tajkuna” i drugih unutrašnjih neprijatelja, od kojih su neki plaćeni a neki zaluđeni. I sam “dekica” će u tom ključu reći da mu je žao studenata jer su ih neki zli ljudi “uzeli pod svoje”.
ORUŽJE ZA ISTOMIŠLJENIKE
Kvazidogađaj je usmeren, kako rekosmo, ka onom delu javnosti kojem je tokom svih ovih godina izvršena propagandna operacija na otvorenom mozgu, a koja je direktni nastavak propagande devedesetih. To je i oružje za naprednjačke propagandiste ispred prodavnica gde se ispija pivo, te na slavama i sahranama. I tome služi ova vrsta propagande. A da može da bude uspešna, dokaz je aktuelna, u priličnoj meri zabetonirana percepcija ratova devedesetih.
Postoji čuvena karikatura na kojoj jedan stariji čovek odgovara kćerki koja ga upozorava da to što čita jesu lažne vesti. On veli: kako lažne kada tvrde upravo ono što ja mislim?! Dakle, koliko god bilo apsurdno i besmisleno, ljudi prihvataju izvrtanja ili tumačenja činjenica na način koja se oslanja na njihova formirana uverenja i emocionalne stavove. To je problem sa kojim se suočava savremeni svet i koji pogoduje autokratijama i budaletinama na vlasti: sklonost da prihvatamo informacije koje potvrđuju ono u šta već verujemo, a odbacujemo ili relativizujemo ono što ga dovodi u pitanje. Ljudi teško menjaju mišljenje a istovremeno vole da su “na pravoj strani”: stoga im se serviraju narativi koji ih prikazuju kao žrtve ili kao moralno opravdane. Takvi narativi deluju “istinitije” jer se uklapaju u sliku koju već imamo o sebi i svetu, makar se iz drona videlo da se i ne susreću sa istinom. Cilj je da se deo javnosti poistvoveti sa “dekom”.
Psiholozi, uzgred, govore o modelu poznatom pod imenom DARVO – Deny, Attack, Reverse Victim and Offender. Podseća nas na to jedan sagovornik. Kaže, najpre se optužbe negiraju, zatim se napadaju oni koji ih iznose, a na kraju se uloge preokreću tako da optuženi postaje žrtva, a kritičar agresor. Ovo je termin koji se koristi u psihologiji nasilja, ali i u politici koja se zasniva na nasilju. Zvuči poznato, zar ne!
ŠTA ĆE BITI POSLE?
Uglavnom, naprednjake ne treba potcenjivati, ali ni precenjivati. Trče oni svoj počasni krug, nema u to sumnje, samo je pitanje koliko će veliku štetu još napraviti državi, društvu i građanima. Koliku će cenu Srbija platiti da se oslobodi ovoga što joj se nakačilo na vrat. Svakim svojim potezom šire strah, ali i znatno povećavaju broj protivnika i kritičara. Slučaj Mađarske je pokazao da se sličan, mnogo ozbiljniji režim, očas posla može izduvati kao probušen balon. U stvari, ne očas posla, nego uz veliki trud. Ali kad ispuše, ono baš ispuše! Radikali su izgubili sve ratove, al’ još vode rat! Nema sumnje da će izgubiti i ovaj.
U Mađarskoj se trenutno vodi rasprava o tome kako pristupiti građanima koji su žrtve Orbanove propagande i koji su verovali da on jedini štiti Mađarsku od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja. Te da će bukvalno istog dana kada on padne sa vlasti Ukrajinci ujahati u Budimpeštu. Kao da nemaju pametnija posla!
A to nije jednostavno pitanje. Naime, ljudi koji žive u paralelnoj, režimski kreiranoj stvarnosti, neće tek tako, kada se suoče sa istinom koja je u suprotnosti sa onim u šta su godinama verovali, promeniti mišljenje. Prvo će negirati ili relativizovati činjenice kako bi sačuvali sliku o sebi i “svojoj strani”. Onda će krivicu prebacivati na pojedince iz svojih redova i na okolnosti. U pitanju je dugotrajan i traumatičan proces, ali koji mora da bude izveden do kraja kako nam se nikada više ne bi desio Vučić, ili takvo šta.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
title: 'Združeni napad na zdrav razum',
pubdate: '2026-04-22 23:36:47',
authors: authors,
sections: "Vreme",
tags: "Centar za društvenu stabilnost,Novi Sad,Propaganda,Režim",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Združeni napad na zdrav razum',
'pageContent': 'Neki na društvenim mrežama tvrde da je incident ispred novosadske Banovine izrežiran u naprednjačkoj kuhinji apsurda, odnosno da se Mirko Pavlov, “deka” – kako mu tepaju tabloidi – nije slučajno zadesio tu tokom okupljanja građana koji su odavali počast žrtvama nadstrešnice, blokirajući raskrsnicu na uglu Bulevara Mihajla Pupina i Stražilovske ulice. Navode i dokaze za tu tvrdnju, a ne može se reći da se takvih stvari nismo nagledali tokom svih ovih godina protesta, kada su, je li, “zli blokaderi” sprečavali “bakice” da odu na terapiju ili da tetki na samrti odnesu čudotvorni lek. No, to odista nije važno: da li je incident na neki način fabrikovan ili je tek iskorišćen za još jedan politički rijaliti šou u izvedbi vladajuće stranke. I jedno i drugo je moguće.
Svakako će u cunamiju političkih događaja i kvazidogađaja i ovaj vrlo brzo prekriti “ruzmarin, snjegovi i šaš”. Mnogi će ga zaboraviti i pre nego što ovaj broj “Vremena” bude na kioscima. Najduže će ga pamtiti policajac Siniša Mašić i njegova porodica. Mašić je suspendovan na pravdi boga, i nije prvi, a verovatno ni poslednji, koji je nadrljao jer je učinio nešto što se nije svidelo režimu ili pak samo zato što je radio svoj posao na pogrešnom mestu u pogrešnom momentu. Postavši time idealna žrtva koja je prinesena bogu jeftine propagande, za jednokratnu upotrebu.
Nadati se da će u sudskom postupku policajac ostvariti svoja prava, jer je njegova suspenzija – vidi se to gledajući i sa one strane Meseca – protivzakonita. Vrlo je verovatno da će dobiti i nekakvu satisfakciju, ne samo zbog toga što će sud eventualno raditi po zakonu već i stoga što to naprednjake neće odveć interesovati. Oni su iz čitave ove priče izvukli ono što su hteli da izvuku, a njihove protivzakonitosti svakako plaćaju građani. Mašić nije ni prvi ni poslednji koji je stavljen na njihov “stub srama”, onako uzgred.
[caption id="attachment_4989229" align="aligncenter" width="794"] BIZARNI PROTEST ZA VRH NOVOSADSKIH NAPREDNJAKA: M. Gojković, M. Vučević...[/caption]
ŠTA SE ZAPRAVO DESILO?
Hajde da prepričamo šta se zapravo desilo na raskrsnici. Sve se to lepo vidi na snimku koji je kružio internetom, a koji su građani šerovali u fazonu – evo kako to izgleda kada policija radi svoj posao. Građani su blokirali narečenu raskrsnicu, a onda se tu pojavio “deka” Pavlov i počeo da ne kontroliše svoj agresivni karakter, odnosno da napada i vređa demonstrante. Jedan “blokader” mu je odgovorio sličnom merom, ali ga je drugi zaustavio kako ne bi došlo do fizičkog kontakta. Policajac Mašić i njegov kolega su Pavlova, što je i logično jer je on produkovao incident, “izolovali” i legitimisali. On je, međutim, u svojoj borbi za državu a protiv unutrašnjih neprijatelja, nastavio policajcima da govori svašta nešto što nije prikladno za ponoviti. Izrevoltiran policajac ga je malo odgurnuo... I eto povoda za ludilo bez granica.
U zbitije se promptno uključila “legendarna” nevladina paravojna organizacija za specijalne operacije pod nazivom Centar za društvenu stabilnost, poznata po tome što u svojim dokumentarnim emisijama pravi spiskove izdajnika spremnih za odstrel. I kojoj bi bolje bilo da što pre naziv promeni u Centar za diktaturu, pre nego što se neko drugi toga doseti. Pozvao je CZDS građane da se okupe isped centralne novosadske policijske uprave kako bi iskazali bunt zbog policijske torture nad Pavlovom. Traži usput da policija pod hitno obustavi “blokadersko nasilje”, odnosno da hapsi, bije, ako treba i ubije (da parafraziramo ministra informisanja) svakoga ko digne glas protiv režima.
Građani se nešto baš nisu odazvali ovom skupu vrištećeg paradoksa, ali su zato tu bili naprednjački aktivisti, predvođeni formalnim predsednikom SNS-a Milošem Vučevićem, Majom Gojković, koja obavlja neprijatnu dužnost predsednice nepostojeće pokrajinske Vlade, kao i Žarkom Mićinom, za koga neki mediji tvrde da je gradonačelnik Novog Sada. Vučević je Mašića nazvao “prijateljem blokadera” i tražio da se stane na put “blokaderskom teroru”.
Dok je skup trajao, stiglo je saopštenje MUP u kojem se navodi da je protiv oba policajca pokrenut disciplinski postupak, a da je jedan on njih i suspendovan. Navodi se da je identifikovan i saslušan i tridesetoosmogodišnji Novosađanin koji je odgovorio na “dekičinu” verbalnu agresiju, i da će njegov slučaj biti predat tužilaštvu.
U ovaj cirkuski komad uključila se i nenadležna institucija zvana Aleksandar Vučić, koja uvek deluje u sadejstvu sa “Informerom”. Vučić se izvinio “dekici”, potpuno frapiran zbog “torture” kroz koju je prošao. Ostala je institucija bukvalno bez reči, bar koji minut, ali su onda one opet naišle. Poručio je “dekici”: “Molim da i meni oprostite i celoj našoj državi, a nama ostaje da se borimo protiv sopstvene arogancije i bahatosti, bahatosti mnogih naših ljudi iz različitih razloga i motiva”, naveo je on.
Takve reči, ne daj bože, nije uputio devojci kojoj su naprednjački aktivisti smrvili vilicu i koje je on proglasio “junacima” ili, recimo, Lazaru Diniću, kojem su isti nedavno razlupali lobanju.
Posle protesta, u posetu porodici Pavlov u Sremskim Karlovcima pristigao je Miloš Vučević. Bio je to emotivan susret prepun zagrljaja. Kao kada unuk posećuje dedu koji se upravo vratio sa Solunskog fronta, sticajem okolnosti živ i zdrav. Sve su ovo, naravno, zabeležile bezmalo sve tabloidne kamere ove zemlje.
ŠTA JE SMISAO OVE BUDALAŠTINE?
Iako nam se čini da smo na sve navikli i da nas ništa više ne može iznenaditi, mora se priznati da nas naprednjački režim ponekad ipak uspeva ostaviti u raskoraku, baš bez reči, kao u slučaju “dekice-Solunca”. O ovakvim vlastima napisane su bezbrojne knjige, snimljeni filmovi, još pre nove ere definisan je pojam koji označava sličan oblik degeneracije demokratije – ohlokratija, Orvel je onoliko nacitiran – ali sve ovo nije dovoljno da bi se obuhvatio fenomen “vučićizam”. Svakako ne zbog toga što režim izbacuje kreativne ideje na koje se ne stigne odgovoriti, nego zato što svoju bezidejnost i bahatost dovodi do sve udaljenijih granica besmisla. Valjda da bismo predvideli šta će sledeće uraditi, treba da budemo pod snažnim uticajem loše šljive kombinovane sa kokainom. Ne može pristojan čovek ni u najonostranijim snovima zamisliti šta je sve u glavi naprednjačkom “kreativnom timu”.
Tačno je da je režim izbezumljen, da gubi tlo pod nogama, da ne zna gde udara i da baca udice na sve strane nadajući se da će se nešto upecati, te da su mu od političkih alata ostale tek ogoljena sila, zastrašivanje i najprimitivnija propaganda. Ipak, ne treba ga potcenjivati. Koliko god bila istrošena i dovedena do paradoksa, u ovom sveopštem haosu i dalje postoji strategija koja kod dela stanovništva i dalje “pali”. To je onaj deo stanovništva za čiju se dušu režim bori, koji mu eventualno može obezbediti izbornu pobedu, uz one koji se nalaze u piramidi korupcije ili su ucenjeni, sve sa onim što se uspe pokrasti.
Strategija je ona ista radikalska koje smo se nagledali devedesetih, iz ratnog perioda. Da parafraziramo Miloševića, možda ne znaju da rade, ali zato znaju da ratuju. Radikali, elem, jedino znaju da ratuju i da budu beskrajno oholi, pa u politici koriste ratne obrasce, doživljavajući protivnike kao neprijatelje koje treba uništiti. Ne jebu oni dva posto ženevske konvencije i lepe manire!
Šta bi dakle bila glavna poruka igrokaza? Nije Mašić jedini policajac koji je suspendovan jer je radio svoj posao po zakonu, ne obazirući se na to ko je onaj ko remeti javni red i mir. Prošle je godine suspendovan policijski službenik koji je priveo jednog od onih koji su napravili incident u Futogu, gađajući žutom farbom članove grupe “Beogradski sindikat”, koja je u ovom novosadskom predgrađu svirala u znak podrške građanima u buntu. Navodno je čak i jedan šef novosadske policije (jedan od šest smenjenih za kratko vreme) odleteo jer, shodno proceni odozgo, nije prema “blokaderima” bio baš onako surov kako se to od njega očekivalo.
S druge strane, svi oni policajci koji su, zajedno sa neidentifikovanim kapuljačastim licima, tukli studente i građane, ne samo da nisu smenjeni nego su i napredovali. Setimo se osobnosti po imenu Kričak, pored drugih. U tom smislu, ovaj cirkus je imao jasan cilj: da izvrši dodatni pritisak na policijske službenike. Kao što vlast ne radi gotovo ništa osim što izvodi kerefeke koje će joj omogućiti da po svaku cenu sačuva poziciju, tako se i od policije očekuje da se ne bavi ničim drugim osim da bije studente i pobunjene građane, odnosno da funkcioniše kao režimska pretorijanska garda.
Policajci se stavljaju pred izbor: ili da bespogovorno sprovode naređenja koja su u suprotnosti i sa ovdašnjim i sa božjim zakonima, ili da ostanu bez posla i “fine plate”. Mi vas hranimo, mi vam dajemo jeftine stanove, omogućavamo vam razne “šeme”, pa onda ćutite i trpite! Poznavaoci prilika u novosadskom MUP – a verovatno ni drugde nije bitno drugačije – tvrde da policajci u poslednje vreme ne smeju da diraju ni obične ulične kriminalce, poput džeparoša, jer se često ispostavi da su i oni deo naprednjačke piramide, odnosno zaštićeni pojedinci.
Sličan pritisak se vrši i na druge institucije, ali je policija u ovom pogledu na najjačem udaru. Ona mora biti potpuno poslušna, ne smeju se ni naslutiti disonantni tonovi. Iz ugla naprednjaka ona verovatno predstavlja najvažniju alatku u očuvanju vlasti po svaku cenu. Opet, oni koji poznaju prilike kažu da policajci zbog svega ovoga nisu baš presrećni, ali da ćute – ćute!
ALI TO NIJE SVE
[caption id="attachment_4988883" align="alignright" width="300"] PRAVA POLICIJSKA BRUTALNOST: Valjevo, 14, avgust 2025.[/caption]
Ali to nije sve. Ovim se ne iscrpljuje smisao ove i sličnih režimskih pozorišnih predstava, usmerenih ka onom delu javnosti koje veruje u sve zavere ovog sveta i kojem činjenice ne znače ama baš ništa. Već smo rekli da naprednjaci u mirnodopskoj politici koriste obrasce ratne propagande, koja – uzgred budi rečeno – po difoltu vodi snažnim podelama u društvu. Ako su u nečemu uspeli, onda su uspeli u tome da društvo ne samo da se ne slaže oko mišljenja već gubi osnovu za razgovor o činjenicama. Nećemo sada da koristimo termin “građanski rat”, jer tome nije ni vreme ni mesto.
Radi se o strategiji izvrnute stvarnosti, odnosno o “inverziji žrtve i počinioca”, u kojoj akter koji vrši nasilje ili nepravdu sebe predstavlja kao žrtvu. “Dekica”, kako mu, je li, tepa režimska propaganda, postaje simbol “običnog građanina”, navodne slabašne žrtve koja se našla na udaru “blokaderskog”, neprijateljskog terora, združenog sa policijskom brutalnošću. To što je sve to evidentna budalaština, nema veze.
U ratnim uslovima ovakvi narativi služe kao uvod u novi talas agresije, koji se potom prikazuje kao nužna reakcija. Setimo se onih frazetina iz devedesetih: neprijatelj je nasrnuo, a onda smo mi u kontranapadu zauzeli njihove teritorije i držali “strateške tačke” koje sprečavaju naredni napad dušmanina. Dakle, ovo je najava za novi talas odmazde, koja se već sprovodi svuda naokolo, paralelno.
Propaganda uvek igra pre svega na emocije, pa se u tom okviru propagandno prikazuju nemoćne žrtve – deca i stariji ljudi. Zato je za ovu igranku “dekica” naprednjacima legao ko budali šamar.
Tu su i poznati istorijski narativi o tome da smo “mi uvek (bili) žrtve”. Naprednjaci su, otkako su došli na vlast, u svojoj propagandi stalno pod udarom združenih nečasnih sila ovog sveta, ali i intergalaktičkog antisrpstva: pre svega Zapada, okolnih država koje ništa drugo ne rade nego se trude da Vučiću “zaprže čorbu”, zatim “zlih tajkuna” i drugih unutrašnjih neprijatelja, od kojih su neki plaćeni a neki zaluđeni. I sam “dekica” će u tom ključu reći da mu je žao studenata jer su ih neki zli ljudi “uzeli pod svoje”.
ORUŽJE ZA ISTOMIŠLJENIKE
Kvazidogađaj je usmeren, kako rekosmo, ka onom delu javnosti kojem je tokom svih ovih godina izvršena propagandna operacija na otvorenom mozgu, a koja je direktni nastavak propagande devedesetih. To je i oružje za naprednjačke propagandiste ispred prodavnica gde se ispija pivo, te na slavama i sahranama. I tome služi ova vrsta propagande. A da može da bude uspešna, dokaz je aktuelna, u priličnoj meri zabetonirana percepcija ratova devedesetih.
Postoji čuvena karikatura na kojoj jedan stariji čovek odgovara kćerki koja ga upozorava da to što čita jesu lažne vesti. On veli: kako lažne kada tvrde upravo ono što ja mislim?! Dakle, koliko god bilo apsurdno i besmisleno, ljudi prihvataju izvrtanja ili tumačenja činjenica na način koja se oslanja na njihova formirana uverenja i emocionalne stavove. To je problem sa kojim se suočava savremeni svet i koji pogoduje autokratijama i budaletinama na vlasti: sklonost da prihvatamo informacije koje potvrđuju ono u šta već verujemo, a odbacujemo ili relativizujemo ono što ga dovodi u pitanje. Ljudi teško menjaju mišljenje a istovremeno vole da su “na pravoj strani”: stoga im se serviraju narativi koji ih prikazuju kao žrtve ili kao moralno opravdane. Takvi narativi deluju “istinitije” jer se uklapaju u sliku koju već imamo o sebi i svetu, makar se iz drona videlo da se i ne susreću sa istinom. Cilj je da se deo javnosti poistvoveti sa “dekom”.
Psiholozi, uzgred, govore o modelu poznatom pod imenom DARVO – Deny, Attack, Reverse Victim and Offender. Podseća nas na to jedan sagovornik. Kaže, najpre se optužbe negiraju, zatim se napadaju oni koji ih iznose, a na kraju se uloge preokreću tako da optuženi postaje žrtva, a kritičar agresor. Ovo je termin koji se koristi u psihologiji nasilja, ali i u politici koja se zasniva na nasilju. Zvuči poznato, zar ne!
ŠTA ĆE BITI POSLE?
Uglavnom, naprednjake ne treba potcenjivati, ali ni precenjivati. Trče oni svoj počasni krug, nema u to sumnje, samo je pitanje koliko će veliku štetu još napraviti državi, društvu i građanima. Koliku će cenu Srbija platiti da se oslobodi ovoga što joj se nakačilo na vrat. Svakim svojim potezom šire strah, ali i znatno povećavaju broj protivnika i kritičara. Slučaj Mađarske je pokazao da se sličan, mnogo ozbiljniji režim, očas posla može izduvati kao probušen balon. U stvari, ne očas posla, nego uz veliki trud. Ali kad ispuše, ono baš ispuše! Radikali su izgubili sve ratove, al’ još vode rat! Nema sumnje da će izgubiti i ovaj.
U Mađarskoj se trenutno vodi rasprava o tome kako pristupiti građanima koji su žrtve Orbanove propagande i koji su verovali da on jedini štiti Mađarsku od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja. Te da će bukvalno istog dana kada on padne sa vlasti Ukrajinci ujahati u Budimpeštu. Kao da nemaju pametnija posla!
A to nije jednostavno pitanje. Naime, ljudi koji žive u paralelnoj, režimski kreiranoj stvarnosti, neće tek tako, kada se suoče sa istinom koja je u suprotnosti sa onim u šta su godinama verovali, promeniti mišljenje. Prvo će negirati ili relativizovati činjenice kako bi sačuvali sliku o sebi i “svojoj strani”. Onda će krivicu prebacivati na pojedince iz svojih redova i na okolnosti. U pitanju je dugotrajan i traumatičan proces, ali koji mora da bude izveden do kraja kako nam se nikada više ne bi desio Vučić, ili takvo šta.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
'pageDate': '2026-04-22 23:36:47',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
