Svaki birač više glas je protiv režima

Možda ćemo već tokom prepodneva 25. oktobra moći relativno pouzdano da procenimo rezultate parlamentarnih izbora u Srbiji, odnosno da li će ovaj datum biti upisan zlatnim slovima u povesni kalendar ovih prostora kao dan kada se zemlja oslobodila okova autokratsko-kleptokratske vlasti koja je, poput sumporne kiseline, rastočila državu i društvo. Naši su sagovornici, ali i drugi politički eksperti koje čitamo i slušamo ovih dana, jednoglasni: visoka izlaznost je ključ za kraj četrnaestogodišnje (i kusur) vladavine Aleksandra Vučića. Ako ugledamo ogromne redove pred biračkim mestima tokom jutarnjih sati, dakako i kasnije tokom dana, stvar je jasna – jedna neslavna epoha se privodi kraju.

Možda će neki iz vrha vlasti tog prepodneva, posmatrajući redove ispred biračkih mesta, odmah početi da pakuju pinkle i da se polako izmeštaju na ranije rezervisane lokacije, a možda su neki koferi već i sada spremni. Drugi će pak smišljati kako da prevare ili silom rasture volju građana, ali teško da će u tome uspeti, jer će se njihova glavna alatka, represivni aparat sve sa paravojnim formacijama, već do kraja izbornog dana prilično ustrašiti: svako će razmišljati pre svega o tome kako da sačuva sopstveni donji deo leđa. Postoje scenariji koje su spominjali predstavnici izvršne vlasti u ulozi ustavnih sudija – da režim nekako tokom dana zaustavi izborni proces ako uvidi da je izlaznost ogromna. Ali i to će biti očajnički potez, koji se neće dobro završiti za onoga koji ga povuče. Možete se kladiti u to.

Visoka izlaznost će, kažu naši sagovornici, biti pokazatelj da li je Studentski pokret, kao neočekivana politička sila koja se pojavila nakon novosadske tragedije, uspeo u nameri da građanima vrati nadu da je moguće izaći iz ćorsokaka u koji smo se zaglavili. Istovremeno, ona će biti i znak da naprednjaci nisu uspeli da značajan broj građana koji su protiv njih oteraju u apstinenciju. A to su, mora se priznati, uspešno radili svih ovih godina. Na kraju, na vlast su i došli zahvaljujući apstinenciji, uključujući tu i fenomen zvani “beli listići”.

I NA IZLAZNOSTI I NA APSTINENCIJI VALJA RADITI

U politici su stvari baš retko kada slučajne ili spontane: kako na izlaznosti, tako i na apstinenciji valja raditi. Dokumentovani su i naučno obrađeni brojni slučajevi u kojima su vlasti ili drugi akteri (uključujući i spoljne) sistematski podsticali izbornu apstinenciju. Jedan od poznatijih primera iz novije istorije jeste američki slučaj iz 2016. godine. Istraga Senata utvrdila je da je jedna ruska agencija vodila koordinisanu kampanju na društvenim mrežama, želeći da produkuje što veću izbornu apstinenciju američkih birača, pre svega Afroamerikanaca, kako bi olakšala izbornu pobedu Donalda Trampa. Naime, Afroamerikanci se smatraju biračima koji inkliniraju demokratama. Glavna poruka je bila – nama Afroamerikancima niko se ne obraća, demokrate i republikanci su isti, svi su isti, bolje sedite kod kuće nego da vas opet prevare!

“Svi su isti” – taj idiotski poklič jedan je od ključnih ulaza u apstinenciju. Opsežne analize izbora govore da autokratske vlasti tokom kampanja pokušavaju da demobilišu birače svojih protivnika upravo promovišući ovu frazu. Tu su i druge floskule, kao recimo: “ništa se ne može promeniti”, “izbori su unapred rešeni”, “politika je prljava i opasna, ne učestvujte u njoj!” Naprednjaci su svih ovih godina uspešno gurali ove “doskočice”, a u ovoj kampanji na tome rade baš prilježno.

BROJKE I SLOVA

Nećemo sada širiti priču o biračkom spisku i problemima koji ga prate. Recimo samo da je u njega upisano oko 6,45 miliona birača, dok je stvarni broj potencijalnih glasača, prema procenama koje se pominju u političkim analizama, negde oko 5,4 miliona. Šta to zapravo znači? Da je procenat izlaznosti relativna kategorija. Ako je, recimo, zvanična izlaznost 65 odsto, ona bi, u odnosu na procenjeni broj birača koji žive u Srbiji, iznosila više od 75 odsto. Zato je, kada govorimo o izlaznosti i upoređujemo različite izborne cikluse, korisnije osloniti se na apsolutne brojeve. U pojedinim političkim analizama procenjuje se da bi za pobedu Studentske liste bilo potrebno da na izbore izađe više od četiri miliona građana. Što je izlaznost veća, prema toj proceni, to su izgledi Studentske liste bolji: naprednjaci računaju na veliko, ali ipak ograničeno biračko telo.

Kada je reč o parlamentarnim izborima, od 2000. godine do danas najveći broj građana glasao je 2008. godine, kada je na birališta izašlo oko 4,1 milion ljudi. Na ostalim izborima broj glasača uglavnom se kretao oko 3,8 miliona. Međutim, ako imamo u vidu da se predstojeći izbori održavaju u referendumskoj atmosferi, vredi podsetiti da je u drugom krugu predsedničkih izbora iste te, 2008. godine, koji su takođe imali referendumski karakter, jer se odlučivalo o evropskoj orijentaciji Srbije, glasalo bezmalo 4,6 miliona građana.

Visoka izlaznost ima i druge posledice, važne ne samo za postizborni rasplet već i za budući politički život Srbije. Jedna od njih jeste povećanje broja glasova potrebnih za prelazak izbornog cenzusa, što će dodatno otežati ulazak manjih lista u parlament. Možda bismo tako prvi put od uvođenja višestranačja mogli da vidimo SPS izvan skupštine, što bi za tu stranku verovatno bio kraj. Bio bi to završni bilans “mudrog” vođstva Ivice Dačića, navodno najboljeg studenta politikologije ever, koji je dugogodišnjom saradnjom sa SNS-om usmrtio svoju partiju.

Visoka izlaznost povećava i takozvani prirodni prag za osvajanje poslaničkih mandata, što otežava ulazak manjinskih lista u parlament, odnosno, smanjuje broj njihovih mandata. To, međutim, ne znači da manjinske stranke neće biti odlučujući faktor u formiranju nove vlasti. Takva situacija mogla bi da se desi ukoliko bi, osim SNS-a i studentske liste, samo manjinske liste osvojile mandate, a nijedna od dve velike liste ne bi imala dovoljno poslanika da samostalno formira parlamentarnu većinu. Najveće manjinske stranke do sada su uglavnom sarađivale sa SNS-om, ali to ne znači da će tako biti i ubuduće. Savez vojvođanskih Mađara verovatno će pažljivo razmotriti da li će svoju sudbinu vezati za Vučića, nakon što su se opekli savezništvom sa politički blaženopočivšim Orbanom. S druge strane, Rasim Ljajić poslednjih dana oštro kritikuje SNS i čak se javno distancira od dosadašnje saradnje sa tom strankom, nazivajući je nemoralnom!

NAPREDNJACI POKUŠAVAJU DA SMANJE IZLAZNOST

Politikolog Dejan Bursać u razgovoru za “Vreme” kaže da se slaže sa našom konstatacijom da je kampanja SNS-a usmerena na smanjenje izlaznosti. Ogromna izlaznost za njih predstavlja problem, kaže Bursać i podvlači da SNS ima relativno fiksan broj birača, sa kojim je do sada osvajao izbore.

“Velika prednost SNS-a na prethodnim izborima bila je u tome što je protivnika režima bilo mnogo, ali i to što opozicione stranke nisu uspevale da mobilišu glasače. Mnogi ljudi nisu izlazili na izbore, bili su razočarani, smatrali su da glasanje nema smisla i da niko ne može da pobedi SNS. To se sada promenilo, situacija se izvrnula naglavačke sa studentskim pokretom i pojavila se nada kod velikog broja birača. Možemo da pretpostavimo da je svaki novi birač koji izađe na izbore potencijalno glas protiv vlasti. Najverovatnije će glasati za Studentsku listu kao najvećeg takmaca. Sa svojih 1,7 do 1,8 miliona glasača, SNS ne može da ostvari pobedu ako na izbore izađe recimo 4,2 ili 4,3 miliona birača”, kaže Bursać.

Drugi razlog iz kojeg naprednjacima ne odgovara velika izlaznost jeste to što u tom slučaju otpadaju neke postizborne kombinacije, smatra Bursać. Pri visokoj izlaznosti, SPS i NDSS mogli bi da ostanu ispod cenzusa. Ne smatra Bursać NDSS režimskom strankom, ali kaže da su mnogi poslanici ove stranke već ranije sarađivali sa SNS-om. Strahuje da postoji veliki potencijal za njihovo preletanje.

“U nastojanju da smanji izlaznost, SNS je odlučio da forsira debate. Odlaze na debate na Novoj i N1, iako su ove televizije ranije bojkotovali, kako bi se obratili publici koja je protivnik režima, kako bi tim ljudima kazali i dokazali da oni za koje žele da glasaju nisu vredni njihovog glasa. Pokušavaju da izazovu sumnju i da razjedine birače. Veoma je važno i to što otvaraju teme koje potencijalno mogu da podele glasače Studentske liste. Recimo, tu je insistiranje na nacionalnim temama, oko kojih se ne slažu svi ljudi koji bi glasali za Studentsku listu. Te teme pokušavaju da nametnu kao ključne, iako znamo da one nisu najvažnije u ovoj kampanji i u ovom političkom trenutku. Ipak, mogu da utiču na deo birača da promene odluku o tome za koga će glasati ili da odustanu od izlaska na izbore. A svaki glas može biti presudan. I nasilje ima isti cilj. Oni su vrlo svesni da nasilje odvraća ljude od izlaska na izbore. Politika se prikazuje kao nešto rizično, kao opasna aktivnost, pa jedan deo ljudi ne želi da učestvuje u tome, jer se plaši”, kaže on.

STAMENKOVIĆ – NAPREDNJAČKI “PLAFON”

I politički analitičar Viktor Stamenković kaže da SNS podstiče apstinenciju jer njegovo biračko telo, iako izrazito disciplinovano, ima svoj “plafon”. Broj građana koji žele političke promene znatno je veći, i to nije novost.

“Kako je SNS svih ovih godina uspevao da održava izbornu dominaciju? Odgovor se, u osnovi, svodi na dva razloga: birači koji se protive režimu nisu bili dovoljno motivisani i mobilisani da izađu na izbore, a politički akteri koji su ih predstavljali bili su međusobno razjedinjeni. Sada su se, međutim, obe okolnosti promenile. Na antirežimskoj strani pojavio se politički akter koji je uspeo da mobilizaciju podigne na nezapamćen nivo i da istovremeno najveći deo protivnika režima okupi oko sebe. To za SNS predstavlja ozbiljan problem, jer su među biračima koje je studentski pokret uspeo da mobiliše upravo oni koji su na prethodnim izborima ostajali kod kuće ili glasali za rasparčanu opoziciju. Uz to, studenti su uspeli da privuku i deo dosadašnjih birača vlasti. Drugim rečima, svaki novi birač koji izađe na biralište jeste glasač protiv režima, tj. za Studentsku listu”, kaže on.

SNS ne ide toliko na mobilizaciju sopstvenih birača, koliko na demobilizaciju druge strane. Cilj je, kaže, jednostavan: među ljudima koji žele promene proizvesti strah, neizvesnost, razočaranje ili makar dovoljno sumnje da na kraju odluče da ostanu kod kuće. Otuda insistiranje na televizijskim debatama, neprekidno predstavljanje političkih protivnika kao nasilnika i poruke da bi promena vlasti značila ugrožavanje plata, penzija i elementarne ekonomske sigurnosti.

“Treba, međutim, biti pošten i priznati da je kampanjski arsenal SNS-a u velikoj meri istrošen. Stranka koja je gotovo deceniju i po na vlasti, a glavna odlika joj je basnoslovna korupcija, i uza sve to je suočena sa širokim društvenim nezadovoljstvom, nema prostora da ponudi nešto novo. Praktično joj preostaje samo jedna poruka: ‘Možda nije sve savršeno, ali sa nama bar znate na čemu ste. Sve drugo je put u nepoznato.’ Problem sa takvom strategijom, u koji po pravilu upadaju autoritarni režimi na izdisaju, u tome je što je ona gotovo u potpunosti negativna. Umesto da biračima ponude viziju bolje budućnosti, oni ih neprekidno upozoravaju na katastrofe koje će se navodno dogoditi ukoliko vlast izgube. A ljudi ne žele da im se politika svodi na neprekidno zastrašivanje i slušanje negativnih poruka. Pogotovo kada sa druge strane imaju političkog aktera koji im, nasuprot tome, nudi nadu u slobodniju, pravedniju i normalniju budućnost. Veoma slične poruke mogli smo da čujemo i od Viktora Orbana i od Mila Đukanovića na kraju njihove karijere”, kaže Stamenković.

Aleksandar Ivković iz Centra za savremene politike u razgovoru za “Vreme” prisetio se lokalnih izbora u Beogradu 2024. godine i Vučićeve izjave da je namerno imao svedeniju kampanju kako bi smanjio motivaciju njegovih protivnika da izađu na izbore.

“Drugim rečima – da se puno pojavljivao, to bi proizvelo kontraefekat jer bi iziritiralo one koji su protiv SNS-a i povećalo verovatnoću da će izaći na izbore. Deluje mi da se sada primenjuje slična taktika u velikim gradovima. Osim toga, poslednjih dana imamo izjave Vučića da će ubedljivo pobediti i da je faktički sve već završeno, što bi trebalo da demotiviše protivnike vlasti i da im pošalje poruku da nema svrhe glasati jer je promena nemoguća. Takođe, pokušaji da se Studentska lista predstavi, s jedne strane, kao nastavak stare Demokratske stranke i, s druge, kao antipatriotska opcija, imaju za cilj da odbiju jedan deo potencijalnih glasača Studentske liste, koji su ranije verovatno bili apstinenti”, kaže Ivković.

foto: strahinja aćimović / tanjug

VISOKA IZLAZNOST UPRKOS TRUDU

Stamenković smatra da će, uprkos naprednjačkom trudu, na izborima 25. oktobra izlaznost biti veoma visoka, “verovatno rekordna u ovom veku”, što ne ide u prilog SNS-u.

“Visoka izlaznost ima još nekoliko važnih posledica koje se često zanemaruju. Prva se odnosi na manje političke partije, pre svega na SPS. Svaki glasač više na biralištu je korak bliže SPS-u ispod cenzusa. Druga posledica odnosi se na manjinske liste. One jesu oslobođene zakonskog cenzusa od tri odsto, ali nisu oslobođene činjenice da sa povećanjem ukupnog broja glasova raste i broj glasova koji je manjinama potreban za osvajanje mandata. Na prošlim izborima su manjinske stranke osvojile 12 mandata, sada će na glasanje izaći nekoliko stotina hiljada ljudi više, i taj broj manjinskih mandata zbog toga će ići naniže”, kaže on.

Navodi još jedan važan efekat visoke izlaznosti – psihološki. On je, kako kaže, podjednako važan kao i prethodna dva.

“Zamislite situaciju u kojoj je tri sata popodne, a ispred biračkih mesta širom Srbije stoje dugački redovi građana koji čekaju da glasaju. Takva slika sama po sebi postaje politička poruka. Baš kao što su to bili i redovi građana koji su čekali da daju potpise Studentskoj listi. Ljudi koji su možda planirali da preskoče glasanje tada mogu dobiti utisak da se događa nešto veliko, da se karneval promene već pokrenuo. A malo ko želi da stoji po strani dok pobednička povorka prolazi pored njega. Na kraju krajeva, malo ko želi da ostane samo posmatrač kada ima utisak da se pred njegovim očima ispisuje istorija”, kaže on.

Ivković kaže da je istraživanje Irija koje je rađeno u maju i junu – pokazalo da će 68 odsto građana “vrlo verovatno” izaći na izbore, a još 15 odsto “verovatno”. To se, kako rekosmo, ne poklapa sa zvaničnom izlaznošću, zbog velikog broja građana koji su upisani u birački spisak a ne žive u Srbiji, ali svakako pokazuje veliku zainteresovanost građana.

“Već ovi brojevi su daleko pre formalnog raspisivanja kampanje pokazatelj visoke motivacije da se izađe na izbore, a to smo videli kroz razne signale u međuvremenu: izlaznost na lokalnim izborima, motivisanost dijaspore da glasa na izborima, broj skupljenih potpisa Studentske liste. U nedelji pre raspisivanja izbora postojale su sumnje da će studentski pokret uspeti da se organizuje u Studentsku listu, ali kada su one uklonjene, to je podiglo energiju i entuzijazam njihovih pristalica. Nakon toga, ništa ne može da spreči da izlaznost bude daleko veća nego ranije. Visoka izlaznost svakako odgovara Studentskoj listi, to smo videli sa primera svih lokalnih izbora, kao i u uporednim primerima Mađarske 2026, Poljske 2023, Crne Gore 2020 i drugde, gde je visoka izlaznost označila promenu vlasti. Ostaje otvoreno pitanje ne da li će izlaznost biti viša nego ranije već da li će biti dovoljno visoka da osigura pobedu Studentske liste”, kaže on.

KOJI FAKTORI UTIČU NA IZLAZNOST

Bursać kaže da na izlaznost ključno utiču dve stvari. Prvo, da ljudi imaju za koga da glasaju i da veruju da je promena moguća. U Srbiji ima mnogo onih koji ne vole SNS, ali godinama nisu verovali da mogu nešto da promene svojim glasom, kaže i dodaje da se pojavom studenata to promenilo.

“Drugo, ljudi moraju da veruju da će njihov glas biti sačuvan. Zato je važno što studenti poručuju da imaju kapacitete da kontrolišu izbore. SNS će pokušati da manipuliše, ali nije dovoljno samo upozoravati na izbornu krađu. Morate da ubedite birače da možete da je sprečite, otkrijete i dokumentujete. Ako samo govorite da će izbori biti pokradeni, a ne nudite način da se tome suprotstavite, ljudima zapravo poručujete da je otpor uzaludan. U tome je opozicija ranije grešila, delom i zato što nije imala dovoljno resursa za kontrolu izbora. Studenti sada očigledno imaju potrebne resurse. Šalju biračima jasnu poruku: vaš glas ima smisla i biće zaštićen. To je ono što može da pogura izlaznost preko četiri miliona, a možda i znatno preko te brojke”, kaže.

Stamenković nam kaže da na izlaznost birača utiče čitav niz faktora, od njihovih individualnih karakteristika, preko intenziteta političke konkurencije i kampanjske mobilizacije, pa sve do institucionalnih okolnosti u kojima se izbori održavaju. Postoje čak i naučna istraživanja koja pokazuju da na izlaznost može da utiče i nešto naizgled banalno, poput toga da li na dan izbora pada kiša.

“Međutim, ako bih morao da izdvojim jedan faktor koji je posebno važan za razumevanje trenutne situacije u Srbiji, to bi bilo uverenje građana da svojim glasom zaista mogu nešto da promene. Ljudi mogu biti veoma nezadovoljni vlašću, mogu smatrati da država ide u pogrešnom pravcu i mogu želeti političke promene a da ipak ne izađu na izbore. Zašto? Zato što između želje za promenom i odluke da se na izborima učestvuje postoji još jedan važan korak: uverenje da je promena uopšte moguća. Ukoliko građanin veruje da je ishod unapred poznat, da njegov glas ništa ne znači i da će vlast svakako ostati ista, nezadovoljstvo se lako pretvara u apatiju. Ali ako poveruje da je pobeda dostižna, to isto nezadovoljstvo može postati snažan pokretač političkog angažovanja. Drugim rečima, nezadovoljstvo samo po sebi ne izvodi ljude na izbore. Potrebna im je i nada da se nešto može promeniti”, kaže on.

Studenti nisu samo mobilisali veliki broj građana koji su prethodno bili politički pasivni. Oni su, kaže Stamenković, uspeli da kod znatnog dela društva promene percepciju političke stvarnosti, što je možda još važnije. Ideja da je SNS nepobediv, koja je godinama predstavljala jednu od najvažnijih psiholoških prednosti režima, dovedena je u pitanje.

“Dodatni faktor jeste značaj koji građani pridaju samim izborima. Nisu svi izbori podjednako važni u očima birača. Što ih građani doživljavaju kao važnije za sopstvenu budućnost, to je veći njihov podsticaj da učestvuju. Čini mi se da smo danas upravo u takvoj situaciji. Za veliki broj građana ovi izbori imaju gotovo sudbonosan karakter. Njihova lična izloženost postala je ogromna, a za mnoge od njih ishod izbora više nije ‘samo’ političko pitanje, već nešto što neposredno određuje njihov život i budućnost. Konačno, važno je razumeti da ovi faktori ne deluju nezavisno jedan od drugog. Kada ljudi istovremeno veruju da je pobeda moguća, da je ulog veliki i da su se njihovi sugrađani masovno pokrenuli, ti efekti se međusobno pojačavaju”, kaže Stamenković.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!