Šta nas čeka posle 25. oktobra

U Srbiji ovih dana kao da nema druge teme. Izbori su reč koju ćete čuti u kafićima, restoranima, prodavnicama, na poslu i za porodičnim stolom. Svako ima svoju računicu, pouzdanog čoveka i informaciju koju ne treba dalje širiti, osim, naravno, svima koji hoće da je čuju. Jedni znaju da je Vučić već izgubio. Drugi znaju da on ne može da izgubi. Treći znaju da će pobediti, ali da mu pobedu neće priznati. Zajedničko im je da uglavnom znaju više nego što mogu da dokažu.

Takmičenje u prognozama pomalo podseća na ono poverenje u hobotnicu Pola, koja je na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2010. birala kutiju sa zastavom budućeg pobednika. U Srbiji kutije još nisu otvorene, ali tumača ima dovoljno za svaku. Samo što ovde iza pitanja ko će pobediti stoji jedno mnogo ozbiljnije – šta nas čeka posle 25. oktobra? I može li izborna noć da završi krizu koja je odavno prerasla stranke, skupštinu i njihove međusobne obračune?

Postoje tri osnovna scenarija. Studentska lista osvaja većinu koja omogućava promenu vlasti. SNS, sam ili sa partnerima, zadržava većinu za formiranje vlade. Ili rezultat ostaje neizvestan i osporen, uz sukob oko toga šta su birači zaista odlučili. U praksi granice mogu da se preklapaju: tesna pobeda jedne strane lako može da postane treći scenario. Zato nam za ovu priču nije potrebna još jedna procena procenta, već odgovor na pitanje šta svaki ishod pokreće.

Najviše glasova i mogućnost formiranja vlade pritom nisu isto. Parlamentarni izbori nisu duel u kojem drugoplasirani odmah napušta teren. Broje se mandati, traži većina, a između proglašenja pobednika i preuzimanja izvršne vlasti postoji vreme koje u normalnim okolnostima služi primopredaji. U ovim okolnostima moglo bi da posluži i za njeno sprečavanje.

POLA MILIONA I DRUGA RAČUNICA

Aleksandar Vučić je 11. oktobra u Zrenjaninu poručio da želi ubedljivu pobedu: “Hoću da ih pobedimo sa pola miliona glasova razlike!”

Želja je jasna. Dokaz da je ostvariva nije došao u paketu sa njom. U kampanji takva poruka ima funkciju da pristalicama kaže kako je pobeda izvesna, a protivnicima da se još jednom spremaju za poraz.

Na prethodnim parlamentarnim izborima, u decembru 2023, Vučićeva lista osvojila je 1.783.701 glas. Srbija protiv nasilja, NADA, Nestorovićeva lista, Dveri–Zavetnici, koalicija Radulovića i Tadića i Narodna stranka zajedno su dobile 1.456.343. Razlika je bila 327.358 glasova. Kada se izdvoje Srbija protiv nasilja, NADA, koalicija Radulovića i Tadića i Narodna stranka, njihov zbir je 1.172.348, a prednost SNS a 611.353 glasa. Neki će reći da nije to sve isto. Nestorović nije bio pouzdan deo bloka za smenu vlasti, a ni Dveri i Zavetnici nisu ostali na istoj političkoj adresi. Sabirati sve njihove glasove i nazvati ih jedinstvenom opozicijom značilo bi naknadno praviti koaliciju koja nije postojala. Preseliti te birače na današnju studentsku listu bilo bi još slobodnije računanje. Brojevi ipak pokazuju koliko je Vučićeva prednost zavisila i od toga što su njegovi protivnici nastupali odvojeno, a deo glasova ostajao bez mandata.

Sada je promenjen raspore protivnika. Godinama je Vučić svoju dominaciju gradio i na sukobima unutar opzicioje, njenim porazima, nepoverenju birača i mogućnosti da svakog lidera pretvori u metu. Studentski pokret nije nastao na tom mestu i nije pristao na iste uloge. Vlast je pokušala da ga uvede u poznatu priču o izdajnicima, stranim plaćenicima i rušiteljima države. Ali protivnik koji nema jednog partijskog vođu nije stao u već pripremljeni, dobro poznati narativ.

Istoričar Dragan Popović smatra da je studentska lista organizovala prodemokratski deo društva i vratila mu utisak da pobeda uopšte postoji kao mogućnost.

“Oni su prvi koji su uspeli da okupe sve nas i da vrate nadu da je pobeda moguća”, kaže za “Vreme”. U njegovom tumačenju, ovo nije trenutak u kojem birači biraju između ideoloških programa. Na stolu je mobilizacija protiv autokratske vlasti, nadmetanje različitih demokratskih opcija tek treba da dođe.

Bojan Pajtić, profesor prava i nekadašnji predsednik Demokratske stranke i pokrajinske vlade, predviđa odziv znatno iznad 65 odsto. Popović smatra da vlast nema veliki rezervoar novih birača i da studentska lista može da privuče dosadašnje apstinente i one koji prvi put glasaju.

Ali izlaznost nije čarobni prag. Nije dovoljno da izađe više ljudi – presudno je ko izlazi, za koga glasa i da li njegov glas na kraju dobija političku težinu. Obojica očekuju da veća izlaznost koristi studentima, odnosno njihovim kandidatima.

foto: maja gočanin / fonet

PRVI SCENARIO – POBEDA KOJU TREBA PREUZETI

Ako studentska lista osvoji većinu potrebnu za promenu vlasti, prvi test neće biti izbor ministara. Biće pitanje da li će stara vlast prihvatiti da je otišla u istoriju, a neki od njih pred sudije. Izborna pobeda i predaja upravljanjem državom nisu isti događaj, naročito tamo gde je razlika između partije i države godinama sistematski brisana.

Pajtić očekuje privremeno “dvovlašće”. Na republičkom nivou postojaće nova izborna većina, dok će naprednjaci ostati u lokalnim i pokrajinskim organima, ministarstvima, javnim preduzećima i na direktorskim mestima. Izbori za parlament sami po sebi ne menjaju sve nivoe vlasti. Ne menjaju ni preko noći ljude koji potpisuju naloge, kontrolišu dokumentaciju i odlučuju šta će administracija sprovesti, a šta će ostaviti za neki sledeći ponedeljak.

“Možemo očekivati samo opstrukciju izbornog procesa, a ne pokušaj mirne predaje vlasti”, procenjuje Pajtić. On veruje da bi naprednjaci pokušavali da ospore punovažnost glasanja i produže period do formiranja nove vlade. U tom kontekstu upozorava i na mogućnost incidenata sa izbornim kutijama. To je njegovo predviđanje ponašanja vlasti.

Međutim, u njegovom scenariju stara vlast gubi deo stvarne moći znatno pre gubitka formalnih funkcija. Administracija bi, smatra, počela da odbija poslušnost ili ulazi u svojevrstan beli štrajk. Direktori bi postali oprezniji, a ljudi koji su godinama izvršavali partijske zahteve odjednom bi se setili propisa. U Srbiji se promena političke klime često prvo primeti po tome što neko kome zakon juče nije smetao danas insistira da sve bude po zakonu.

Pajtić očekuje i promenu u pravosuđu i tužilaštvu, odnosno aktiviranje institucija koje su dugo ćutale. To ne znači da izborni rezultat automatski stvara nezavisno pravosuđe. Znači da bi nestanak uverenja u trajnost iste vlasti mogao da promeni ponašanje ljudi koji su svoju profesionalnu procenu prilagođavali njenim očekivanjima. Između oslobađanja institucija i pretrčavanja njihovih službenika postoji razlika koju bi nova vlast morala brzo da nauči.

Popović kao odlučujući uslov izdvaja jasnoću pobede. Ona mora da bude dovoljno velika i nedvosmislena da u državnim strukturama proizvede saznanje da se legitimitet preselio na drugu stranu. Podseća na pad Miloševića i na trenutak kada delovi aparata sile više nisu hteli da ga brane. Poenta poređenja je da poslušnost često zavisi i od procene kome pripada budućnost.

Kada postane jasno da su studenti pobedili, smatra Popović, ljudi u sistemu dobijaju mogućnost da prihvatanje promene objasne poštovanjem volje birača. Nije siguran da bi Vučić tada imao dovoljno prostora da zaustavi proces. Snaga njegovog aparata, ocenjuje, često je precenjena: postojanje opasnih ljudi ne znači da mogu da čitavu policiju okrenu protiv jasno izražene većinske volje.

Ipak, Popović ne isključuje iracionalan potez. To je ograda koja prolazi kroz sva njegova razmatranja: procene važe pod pretpostavkom da vlast bira postupke kojima pokušava da sačuva moć, a ne da po svaku cenu proizvede sukob čije posledice više ne kontroliše. Jasna pobeda sužava prostor za otpor. Ne ukida mogućnost da neko ipak pokuša.

Za studentsku listu zato bi pobeda bila početak drugog, drugačijeg posla. Pokret koji je okupio ljude oko zahteva za odgovornošću morao bi da pokaže da može da vodi državu. Saglasnost da jedna vlast treba da ode ne rešava pitanja budžeta, kadrova, javnih preduzeća i političkih prioriteta. Do tada korisna širina pokreta postala bi prostor u kojem se moraju donositi zajedničke odluke.

DRUGI SCENARIO – SNS POBEĐUJE, KRIZA OSTAJE

Pobeda SNS a deluje kao najjednostavniji nastavak, ali u suštini to nije. Društvo koje ulazi u ove izbore više nije isto kao ono koje je izlazilo iz prethodnih. Nova pobeda SNS a ne bi mogla da izbriše političko iskustvo pobune, niti da ljude koji su se organizovali vrati u vreme kada su bili uvereni da ništa ne mogu.

Pajtić ne veruje u mogućnost velike, nesporne pobede vlasti. Vučićeve najave smatra propagandom. Ako SNS ipak zadrži vlast, očekuje talas odlaska mladih i obrazovanih ljudi. Takvu odluku vidi kao posledicu gubitka nade da se zemlja može promeniti – kada politički izlaz izgleda zatvoren, lični izlaz postaje jedino rešenje.

Popović takođe odbacuje mogućnost Vučićeve prednosti od pola miliona glasova, koju naziva domenom naučne fantastike. Ali njegov glavni problem sa drugim scenarijem jeste tesna pobeda u uslovima koje smatra nepoštenim. “Ja se bojim da dobar deo društva neće prihvatiti njegovu tesnu pobedu”, kaže. Posledica bi bile nove tenzije i produžena politička kriza.

Ovde se pojavljuje razlika koju nije moguće rešiti grafikonom. Jedno je da li su glasovi sa biračkih mesta pravilno sabrani. Drugo je pod kojim uslovima su ljudi glasali: šta su mogli da vide u medijima, kakvim pritiscima su bili izloženi i da li su državne resurse gledali kao javnu imovinu ili kao produžetak stranačke kampanje. Tačan zbir ne daje odgovor na sva pitanja o slobodi izbora.

Da izborna kriza ne počinje tek otvaranjem kutija, pokazuje i novi privremeni izveštaj Odihra. Misija ocenjuje da se izbori održavaju u atmosferi višegodišnje političke krize i produbljene polarizacije, dok važne preporuke o pritiscima na birače, zloupotrebi javnih resursa i nezavisnosti medijskog regulatora ostaju neispunjene. Beleži prijave zastrašivanja aktivista i napada na posmatrače, kao i zabrinutost zbog tačnosti biračkog spiska. Njegova revizija prvi izveštaj treba da donese 28. oktobra – tri dana nakon što građani budu glasali. Konačna ocena izbora tek predstoji, ali razlozi za nepoverenje već su na stolu.

Popović ne smatra izvesnim da bi svi delovi pobunjenog društva jednako reagovali na poraz. Neki bi zahtevali nastavak borbe, neki smatrali da je rezultat – uprkos uslovima, potrebno prihvatiti – a neki pokušavali da pronađu novi način političkog organizovanja. Studentska lista okupila je ljude različitih iskustava i očekivanja. Njihova saglasnost pred izbore nije garancija saglasnosti posle njih.

Zato bi drugi scenario imao najmanje dve moguće putanje. U jednoj bi prihvaćena i proverljiva pobeda SNS a vratila politički sukob u institucije, uz nastavak borbe za ravnopravnije uslove. U drugoj bi osporena pobeda ostavila institucije sa formalnom većinom, a ulice sa uverenjem da je promena ponovo sprečena.

foto: dejan ivanišević / tanjug

TREĆI SCENARIO – DVE POBEDE, JEDNA ZEMLJA

Najneugodnija mogućnost nije ona u kojoj se dugo broji, nego ona u kojoj dve strane tvrde da je brojanje već završeno i da su obe pobedile. Tada se sukob više ne vodi samo oko procenata. Vodi se oko toga ko ima pravo da saopšti stvarnost i ko može da je nametne kao zvaničnu.

Ni Pajtić ni Popović ovaj scenario ne smatraju najverovatnijim. Pajtić očekuje dovoljno veliku studentsku pobedu da bi lažno proglašenje pobede SNS a bilo neodrživo. Ako bi ipak došlo do neizvesnog i osporenog ishoda, izlaz vidi u novim izborima. Istovremeno upozorava da bi nova kampanja, nakon već nagomilanog nasilja i straha, mogla da donese još veću represiju.

Popović više poverenja polaže u nezavisnu proveru rezultata i organizaciju studentske liste. Očekuje da će njeni podaci, zajedno sa procenama Crte, otežati vlasti da javnosti predstavi broj koji nema uporište u glasanju. Kada postoji dovoljno pouzdanih informacija, prostor za proizvoljno proglašenje pobednika postaje uži.

Međutim, to ne znači da nezavisno brojanje počinje tek na ovim izborima. Postojalo je i ranije. Crtina metodologija paralelnog prebrojavanja zasniva se na reprezentativnom uzorku biračkih mesta i daje procenu uz merljivu marginu greške. Stranačka kontrola prikuplja zapisnike preko svojih predstavnika u biračkim odborima.

Popović ipak upozorava na mogućnost izazivanja incidenata pre završetka glasanja. Vlast bi, u njegovoj proceni, mogla da pokuša da kompromituje pojedina biračka mesta ako proceni da gubi. Time se borba pomera sa sabiranja na pitanje da li određeni glasovi uopšte mogu da uđu u zbir. Kutija koja nije stigla do prebrojavanja ne može se braniti samo dobrim kalkulatorom.

Treći scenario zato može da nastane na različite načine. Rezultat može zaista da bude tesan. Znatan broj biračkih mesta može da ostane u sporu, ili jedna strana može da odbije da prihvati dovoljno jasno utvrđen poraz. Te situacije traže različite odgovore. Ne rešava se svaka novim izborima niti se svaka završava prigovorom koji institucije nepristrasno razmatraju.

U tom trenutku uloga državnih organa postala bi presudna. Hoće li izborna administracija obrazlagati odluke ili samo objavljivati već pripremljene zaključke? Hoće li sudovi razmatrati dokaze? Hoće li policija čuvati građane i izborni materijal ili političku poziciju onih koji je trenutno kontrolišu? Odgovori na ta pitanja određivali bi da li se spor zadržava u postupku ili prelazi u otvoreni sukob.

Popović ne očekuje da će međunarodni predstavnik kao Felipe Gonzales 1997. doći i jednim potezom razrešiti problem. Smatra da bi vlast koja bi odbacila jasno utvrđen poraz teško nalazila spoljne saveznike za takav postupak, ali ne vidi razlog da se od međunarodne zajednice očekuje odlučujuća intervencija. Njegova procena i ovde zavisi od toga da li će Vučić postupati racionalno, a već smo videli koliko neracionalnih poteza ume da napravi.

KO ĆE U PONEDELJAK BITI POSLUŠAN

Zajednička tačka Pajtićevih i Popovićevih procena jeste da vlast ne opstaje samo zato što ima funkcije. Opstaje i zato što dovoljno ljudi veruje da će ih imati i sutra. Jasna izborna pobeda protivnika mogla bi da poremeti to uverenje. Tesna i osporena pobeda vlasti mogla bi da produži sukob, koji njen aparat više ne može da reši starim sredstvima.

A za građane će pitanje biti jednostavnije od svih naših scenarija: da li njihov glas može da promeni vlast i da li posle te promene država počinje da radi za njih. Ako odgovor ponovo zavisi od volje jednog čoveka, izbori će dati pobednika, ali neće rešiti problem zbog kojeg je zemlja ušla u duboku krizu. Pravi ispit počinje kada se prebrojavanje završi – hoće li poraženi prihvatiti odlazak, a pobednici ograničenja sopstvene moći.