Naprednjačka kampanja straha

“Kampanje su započele, a predsednik Srbije svakog trenutka treba da podnese ostavku, “ rekao je Filip Švarm. “Od raspisivanja izbora pokazuje se da su studenti početak kampanje dočekali apsolutno spremni. Štaviše, niko nije očekivao ovako visok nivo mobilnosti i spremnosti koji pokazuje Studentski pokret.

Druga stvar koja pada u oči jeste pasivnost SNS-a. Sve ono što je ova stranka pokazala može stati u jednu crnu kutiju koju nose sa sobom po Srbiji. Reč je o prilično nemuštom nastupu. Interesantno je da se nigde ne može videti ni SPS, a vrlo malo i koalicija Evropska Srbija. Jasno je da je pred nama referendumska atmosfera, jasno je da će ovi izbori biti prvenstveno sudar dva bloka: studentske liste i SNS-a.

Upitaćemo gospodina Milenkovića: šta još pokazuju ove kampanje i šta nam govore istraživanja?”

foto: jelena mrđa

Dušan Milenković:

Dosta ste, Filipe, važnih stvari rekli u uvodu, tako da ću neke od njih ponoviti. Mislim da bi trebalo, recimo, malo da razložimo ovaj termin “referendumska atmosfera”. Referendumska atmosfera napravljena je već u prvim danima nakon raspisivanja izbora. Potezi nekih stranaka – pre svega, naravno, stranaka u opoziciji a ne u vlasti – pokazivali su da idemo ka tome. Neposredno pre raspisivanja izbora Pokret slobodnih građana je odustao od učešća na izborima i podržao je studentsku listu, a pre toga je to učinio i Zeleno-levi front, mnogo ranije i Demokratska stranka.

Međutim, ono što je presudilo da dođemo do ovakve političke atmosfere jesu prvi dani nakon raspisivanja izbora i nešto do sada neviđeno u političkoj praksi Srbije, odnosno u istoriji višestranačja: ogromni redovi za potpisivanje podrške studentskoj listi. Ljudi su čekali po četiri-pet sati da daju potpis, čak i kada to više nije bilo potrebno. A postalo je nepotrebno već nakon nekoliko sati prvog dana, kada je bilo prikupljeno više od 10.000 potpisa.

U tom trenutku počeli su i pritisci na druge aktere da odustanu od izbora. Tu imamo, po mom mišljenju, prelomni trenutak: lista koja je skupila i predala potpise odmah nakon studentske liste odlučila je da se povuče sa izbora. To je lista Narodna Srbija, koju su predvodili Miroslav Aleksić, Parandilović i Ćuta. Zbog svega toga imamo ovu referendumsku atmosferu. Iako ćemo imati više od deset aktera na listiću, suština ovih izbora biće: da li glasate za listu Aleksandra Vučića ili za studentsku listu.

Sada dolazim do istraživanja. Naša firma Sprint Insight radi istraživanja cele godine. Poslednja istraživanja radili smo pre raspisivanja izbora, što znači da nismo uhvatili trenutak “hajpa” koji je usledio nakon toga. Istraživanja nismo objavljivali zato što nismo mi vlasnici podataka nego naručioci. Ali ono što mogu da kažem jeste da su trendovi stabilni, manje-više, tokom cele godine. Studentska lista je najdominantniji akter u antirežimskom frontu i predstavlja većinsku Srbiju. To je tako već više od godinu dana: većina ljudi je protiv vlasti, većina ljudi je za promene, većina ljudi misli da Srbija ide u lošem smeru. Svi ti indikatori, čak i oni posredni, veoma su loši za vlast.

Šta hoću da kažem? Osim dominantnog aktera u antirežimskom frontu, ostali akteri, i pojedinačno i u koalicijama, bili su negde oko cenzusa ili ispod njega. Sa novim promenama, rekao bih – to je sada moja procena – da referendumska atmosfera može da dovede do toga da druge opozicione liste koje učestvuju na izborima dobiju još manje glasova nego što smo ih hvatali u istraživanjima do samog trenutka raspisivanja izbora.

Filip Švarm:

Jedan od trendova koji se vidi već na početku predizborne kampanje jeste povećanje nasilja, odnosno provokacija koje dolaze iz SNS-a. Sve ih je više i sve su, čini se, brutalnije.

Željko, ti si učestvovao na mnogim skupovima i protestima. Odavno su počele da se pojavljuju grupe koje dolaze da provociraju, unose nemir i zastrašuju ljude koji drugačije misle, često stojeći svega desetak-dvadeset metara od njih. Kako ti, i kao novinar i kao predsednik NUNS-a, procenjuješ situaciju? Šta očekuješ od ove kampanje? Da li će se nasilje nastaviti i da li će ono biti jedno od njenih glavnih obeležja?

Željko Bodrožić:

Nasilje je u biću radikala, oni ne mogu da pobegnu od samih sebe. Jedno vreme su se prikrivali i pokušavali da se predstave boljim nego što jesu, da poštuju pluralizam, demokratiju i različito mišljenje, ali to je kratko trajalo. Kada su preuzeli sve kajase, a pogotovo kada su prvi put osetili da im se klima položaj, pokazali su pravo lice. U ove dve godine gledamo kako postaju sve “divljiji”. Naravno, može se očekivati da će u ovih još mesec dana do izbora pojačati nasilje.

Mi smo ovde, u Banatskom Velikom Selu, bili svedoci nasilja od aktivacije zborova građana. Naprednjaci su pokušavali da to amortizuju, da kontriraju zborovima, ali njihova kontra je bezidejna i svodi se na fizičko ometanje i opstruiranje skupova zborova, studenata, opozicije… A ti koji ometaju uglavnom su naprednjaci iz Kikinde – počev od gradonačelnika, načelnika okruga, direktora javnih preduzeća, pa nadole. Najmanje je bilo Velikoselaca. Očigledno je da je to direktiva, jer vidimo da se to dešava po celoj Srbiji. Šta je ideja? Očigledno je da oni sami sebe hrabre, jer ne vidim u tome bilo kakav drugi njihov benefit.

Ispada da je sve ono što smo živeli čak i devedesetih, a da ne govorim o periodu od 2000. do 2012. godine, danas nestalo. Po Kikindi su tada bili stranački štandovi, svi to pamte, a niko nikome nije dolazio da zviždi, niti je bilo ko koga ometao. Sećam se da su i ti bivši radikali, kakvi god da su bili, poštovali, da ih tako nazovem, džentlmenske sporazume između partija. Javni prostor je bio slobodan. Svako je mogao da iznajmi salu pozorišta, salu Doma omladine, salu Veća. To danas, poslednjih četrnaest godina, ne važi.

Oni se, dakle, služe svim sredstvima. Evidentno je da su ušli u terminalnu fazu, kada im, izgleda, mozak blokira od iznenađenja zbog onoga što im se dešava. Toliko ljudi se okuplja protiv njih, u svakom, čak i veoma malom mestu po Srbiji. To ranije nisu imali. Znalo se da je u velikim centrima bilo i akcije i opozicije i protesta, ali nikada do sada, u poslednjih četrnaest godina, po selima i varošima nije bilo kontre naprednjacima. Otud njihova nervoza i otud taj poriv da pribegavaju nasilju i kontriraju. Kao kad se deca dure, pa se namerno deru samo da ti pokvare ugođaj.

Nasilje je preneto i preko Drine. Moj glavni utisak ovih dana jeste atak na mlade ljude u Višegradu, ali i u drugim mestima gde su bili tokom dva-tri dana turneje kroz Bosnu, odnosno Republiku Srpsku. Razmišljajući o ovim čistuncima koji govore da je Bosna druga država, da je neprikladno da studenti idu tamo, da se bore za glasove nacionalista – ja sam se setio Vojislava Koštunice u kampanji 2000. godine. Kosovo je već tada bilo godinu dana, da tako kažem, izgubljeno. Bio je potpisan Kumanovski sporazum, ali je sever Kosova ostao pod nekom upravom Srbije sve dok nije došao Vučić. Koštunica je otišao u Kosovsku Mitrovicu i doživeo da ga tamo Srbi gađaju kamenjem. Njegov skup nije uspeo, ali je, u suštini, uspeo. Zato što su ta poruka iz Kosovske Mitrovice i te slike ubedile ljude u Srbiji o kakvom se zlu tamo radi.

Mislim da su ovi događaji u Višegradu i u Bijeljini pokazali da imamo posla sa zverima. I taj povratni efekat, kada se sve to vratilo preko Drine, mislim da je samo doneo plus mladim ljudima, bez obzira na to što im se neki rugaju: “Propali ste, šta ste išli tamo?” Ne. Trebalo je da odu. Kakva god da vlast bude i šta god da bude, uvek će biti 300.000 ljudi u Bosni i Hercegovini, u Republici Srpskoj, koji imaju dvojno državljanstvo. Nijedna sledeća vlast ne može tim ljudima da oduzme državljanstvo. To su ljudi koji mogu da glasaju, je l’ tako? Treba pokušavati raditi s njima.

Filip Švarm:

Kada spominjemo naprednjake koji dolaze na političke skupove svojih protivnika, mislim da je važno pomenuti jednu stvar. Očekuje se veliki izlazak na ove izbore, a njihova takozvana flaster-kampanja ima za cilj da uplaši građane: nemojte izlaziti na izbore, na izborima će biti svega, biće tučnjava, nasilja i tako dalje. Oni to svojim stajanjem, ćutanjem, zviždanjem i provociranjem praktično stavljaju do znanja.

A sada, u zemlji u kojoj petnaest godina nije bilo političkih duela ni sučeljavanja, odjednom dobijamo takmičenje u tome koja će televizija napraviti više duela. Posle petnaest godina medijske represije, koja je u Srbiji dostigla veoma visok nivo, sada odjednom treba pokazati da ovde postoji neka atmosfera, ako ne tolerancije, onda makar dijaloga.

Zato ću pitati Nedima, koji se dosta bavi stanjem u medijskoj sferi: kada pogledaš medijsku sliku Srbije u poslednjih petnaestak godina, dokle smo stigli i da li se u takvu medijsku sliku uopšte može uklopiti ovaj pokušaj “duelizacije”?

Nedim Sejdinović:

Naprednjaci su se sada setili političkih duela, a 14 godina su ih apsolutno izbegavali. Čak bih rekao da su ukinuli javnu debatu kao glavnu alatku politike i samim tim, na neki način, ukinuli i politiku u Srbiji. Zašto su se sada setili duela i debate? To zapravo govori o njihovoj slabosti i pokušaju da se kroz njih koliko-toliko konsoliduju, odnosno pokušavaju da se obrate onim građanima koji odavno ignorišu režimske medije.

Kada govorimo o režimskim medijima, očigledno je da stvar metastazira. Sve te laži i prevare koje smo svih ovih godina gledali sada dobijaju nove, kako bih rekao, još komičnije i tragičnije elemente. Sve je potpuno ogoljeno i banalizovano do beskraja. Paralelno, neistine, laži, korišćenje veštačke inteligencije u promovisanju poluinformacija i dezinformacija, izvrtanje reči i tako dalje – brzinom svetlosti se raskrinkavaju na društvenim mrežama ili od strane novinarskih istraživačkih centara.

Meni je interesantno pitanje kome se uopšte režimski mediji danas obraćaju, ko konzumira njihove očigledne laži. To sam pitanje postavio i jednom profesoru psihologije, a on mi je otprilike rekao da su u pitanju iskreni podržavaoci Aleksandra Vučića i SNS-a, oni koji nisu sa njima zato što su deo širokog, velikog koruptivnog lanca. To su oni kojima je propaganda formirala svest, ubedila ih u paralelnu stvarnost – ona dugogodišnja propaganda koja se nadovezala na devedesete i koja je na neki način preživela i dvehiljadite.

Pitao sam ga da li je moguće da oni promene svoje stavove. Rekao mi je da je u pitanju ozbiljan psihološki problem, koji nastaje kada se vaša uverenja direktno sukobe sa stvarnošću. Vi morate sami sebi da priznate da ste svih ovih godina grešili, a to nije nimalo lako. Za to služe psihološki terapeuti. To će biti veliki izazov u budućnosti: kako te ljude, bukvalno, “izlečiti”, kako oni da prestanu, recimo, da veruju da se praktično ceo svet urotio protiv Srbije i Srba.

Mislim da je važno na početku reći i zašto je Vučić dugo izbegavao raspisivanje izbora, koje je sto puta najavljivao. Njegova politika je, naime, politika percepcije. Posle velikog studentskog i građanskog bunta, u kojem su građani, zajedno sa studentima, pokazali ogromnu političku snagu i u kojem su se ljudi u SNS-u, koji su po definiciji oportunisti, realno veoma uplašili, on je pokušavao kroz političko, medijsko i ulično nasilje da vrati percepciju svoje svemoći koja treba da zastraši protivnike i ohrabri podržavaoce.

Još jedna stvar je važna. Svi znamo da će i na ovim izborima biti veliki broj nepravilnosti. Autoritarni režimi zapravo i ne skrivaju da kradu na izborima. Oni žele da građane pre zbora ubede da njihov glas ne vredi ništa da bi ih demotivisali. Zato je jako važna studentska kampanja koja vraća ljudima poverenje u njihov glas, u vrednost njihovog glasa.

Uglavnom, Vučić je uspeo donekle da vrati percepciju svemoći. Toliko dugo pišem o politici i verujem da imam dobre informacije, između ostalog i o tome šta se dešava u tom širokom opsegu studentskog pokreta. Kada sam pisao, recimo, da energija sa ulice nije nestala nego se samo povukla u kuće, među ljude i drugde, da su se svi samo primirili čekajući dan izbora – moram da vam kažem da u tom trenutku nisam bio baš potpuno ubeđen da je to tačno. Verovao sam, ali nisam bio potpuno ubeđen. Zaista sam se uplašio da je energija splasnula.

I šta se desilo? Kampanja nasilja, kojom je Vučić pokušavao da vrati percepciju svemoći, zapravo je pukla za jedan dan. Na dan kada su raspisani izbori i kada su studenti ponovo pokazali svoju moć, čitava naprednjačka kampanja raspala se kao trula lubenica.

Filip Švarm:

Dušane, hajde da nastavimo o kampanji, odnosno o debatama. Kome one zapravo odgovaraju i šta smo mogli da vidimo u ovoj prvoj debati između Ane Brnabić i profesorke Mirjane Nikolić?

Dušan Milenković:

Počeo bih sa jednog metanivoa i malo produžio vremenski opseg, zato što mislim da je važno šire obuhvatiti tehnologiju vladavine SNS-a i Vučića. Oni su odavno uspostavili apsolutnu dominaciju u mejnstrim medijima u Srbiji, pre svega na televiziji. Godinama radimo istraživanja, i televizija je uvek bila apsolutno dominantan izvor informisanja građana o politici. Zbog toga smo političarima i savetovali da idu na debate i televiziju kad god imaju priliku jer je to bio najbolji, praktično jedini način da dođu do većine građana Srbije. Upravo zato je Vučić godinama potpuno izopštio opoziciju iz mejnstrim televizija.

Međutim, u poslednje dve godine dogodila se važna promena. Onlajn informisanje o politici i televizijsko informisanje praktično su došli skoro na isto. Televizija je pala ispod 50 odsto, dok su onlajn mediji i društvene mreže došli do 45–47 odsto. Razlika je svega nekoliko procenata. Šta to znači? To znači da Vučić gubi medijsku dominaciju upravo zato što televizija gubi svoju dominaciju među građanima Srbije.

I tu dolazimo do ovog izbornog ciklusa. Naprednjacima, odnosno Vučiću, više nije dovoljna apsolutna dominacija na televiziji da bi dobili željeni rezultat. Zato im je sada u interesu da se pojavljuju i u medijima u kojima se godinama nisu pojavljivali. Zašto se ranije nisu pojavljivali na N1 i Novoj? Zato što im nije trebalo. Sada im je potrebno da se pojavljuju tamo. Zato im, između ostalog, odgovara i preuzimanje Junajted grupe. Ne ulazim u zakulisne radnje i finansije, ali njima je potreban izgovor zašto sada mogu da idu na N1. Kada se Ana Brnabić prvi put pojavila, upravo je to bio njen argument: Preuzeli su vas, niste promenili uređivačku politiku, ali imate novog vlasnika, pa hajde da vam pružimo šansu.

Ali ne mislim da tamo idu da bi osvojili nove birače. Mislim da su od toga odustali, što se vidi i iz istraživanja i iz ove kampanje. Oni nemaju teme. Jedina tema koju imaju jeste strah, odnosno pokušaj da demotivišu ljude. Njihov cilj je da što manje ljudi izađe na izbore. Da obeshrabre one koji su najmotivisaniji, a da neodlučne, ako je moguće, ubede ili da ne izađu ili da, ako izađu, ne glasaju za studentsku listu. Zato mislim da Ana Brnabić, niti bilo ko drugi iz SNS-a, ne ide na N1 ili Novu da bi osvajao nove birače. Cilj je da ljude koji gledaju te televizije, a još su neodlučni, ako je moguće, bace u apatiju. Idealno bi bilo i da birače studentske liste odvedu u apstinenciju.

I tu dolazimo do toga kako mislim da će voditi ovu kampanju. Njima nije potrebna debata u kojoj će pobediti, biti bučni, prekidati i tako dalje. Njima je potrebno deset, petnaest, dvadeset dana takvih duela u kontinuitetu, da ljudi posle nekog vremena kažu: Ovo je besmisleno, ovo više ne mogu da gledam. Idem da gledam filmove, basket, da se bavim nečim drugim. Dakle, potrebno im je da onaj ko je neodlučan, a možda je razmišljao da izađe i glasa za studentsku listu, odustane od politike i povuče se iz izbornog procesa.

I zbog toga mislim da studentska lista ne treba da ide na televizije na kojima više ne može značajno da proširi svoj domet. Trebalo bi da razmatra debate na RTS-u, gde nisu njeni glasači, da tamo ljudima saspe istinu u lice – i to u određenim situacijama, a ne da odgovara na baš svaki poziv.

Filip Švarm:

Željko, ti samo nastavi.

Željko Bodrožić:

Slažem se sa Dušanom. Demotivacija ljudi sa druge strane jeste njihov najveći imperativ.

Mislim da je pogrešno davati im priliku da ceo ovaj proces učine normalnim. Godinama živimo u nenormalnoj zemlji, nenormalnoj situaciji i nenormalnom društvu, a sada svaki duel, svako takozvano pojavljivanje sa tim ljudima u istom studiju, može da učini da ljudi pomisle: pa dobro, ovo je normalna kampanja, imamo vlast i opoziciju. A u suštini, ovo je zarobljena država, u kojoj vlast do pre nekoliko dana nije želela ne samo da razgovara sa opozicijom nego je opoziciju etiketirala, proganjala i na sve načine pokušavala da je učini minornom i predstavi u najgorem mogućem svetlu.

Mislim da je i ova prva debata Ane Brnabić i profesorke Nikolić to pokazala: pokušali smo, ali nema potrebe da se to dalje radi. Ne mislim da tu ima mnogo efekta. Ljudi su odlučili. Najvažnije je sada da motivacija ne splasne. A to se, čini mi se, ne dešava. Dakle, ne mislim da dueli imaju veliki uticaj, ali ne treba davati vlasti priliku da predizbornu kampanju učini normalnom. Ništa nije normalno.

foto: jelena mrđa

To važi i za RTS. Odavno je prestao da bude javni servis, a sa dolaskom Manje Grčić, odnosno onoga što je ona prethodno radila na B92, vidimo potpuno obesmišljavanje bilo kakvog pluralizma i otvorenosti i pretvaranje televizije u čisto propagandno glasilo. To se jasno vidi i iz istraživanja. Na jučerašnjoj skupštini NUNS-a profesor Rade Veljanovski izneo je podatke za period od 9. avgusta do raspisivanja izbora, 8. septembra, dakle, za oko mesec dana. Od ukupno 15 sati centralnog dnevnika, Vučić je zauzeo više od četiri sata.

A kada se uračunaju i pseudovesti o njegovim aktivnostima, koje u normalnim okolnostima ne bi ni bile emitovane ili bi se svele na kratku vest tipa “Predsednik Srbije danas je posetio Vlasotince”, dobija se još više. Pri tome, on za mnoge od tih aktivnosti nema nikakve ingerencije, a i van predizborne kampanje zabranjeno je raditi takvu vrstu kampanje.

U tih 15 sati centralnog dnevnika, koji je i dalje najgledanija informativna emisija u Srbiji, opozicije praktično nije bilo. Pojavila se samo jednom, ovlaš, kroz skupštinsku raspravu o budžetu. Studentske liste nije bilo uopšte, a i ono malo što se pojavilo o njima – bilo je u negativnom kontekstu.

Kao što sam rekao, mislim da je potez sa odlaskom u Republiku Srpsku, ma kome se činilo da je ispao promašaj, zapravo bio dobar. Tako mislim da je i ovo sa ovom debatom promašaj, koji, srećom, neće ostaviti neke teške posledice po studentsku listu i opoziciju, ali je važan za nauk.

Filip Švarm:

Slažem se sa Željkom da je odlazak studenata u Republiku Srpsku trebalo da se desi i da je dobro što će se tamo ponovo vratiti. Studenti koji su u nekim gradovima dočekani kroz toplog zeca pokazaće da ne odustaju i, siguran sam, proći će mnogo bolje nego prvi put. Pokazaće i da Republika Srpska nije ono što Vučić želi da bude – neka vrsta mašinerije za štancovanje glasova, kao što je Milošević svojevremeno pokušavao da napravi od Kosova. Studenti će pokazati i spremnost da kontrolišu izbore i, naprosto, da Vučić nije nikakav zaštitnik srpskog naroda gde god on živi. Naprotiv.

Ali kad smo već kod toga, Nedime, ti prilično dobro poznaješ situaciju u Bosni i Hercegovini. Kakav je tvoj stav o poseti studenata Republici Srpskoj?

foto: jelena mrđa

Nedim Sejdinović:

Teško je, naravno, dati precizan odgovor, a da nemamo uvid u istraživanja stavova građana ovog bosanskohercegovačkog entiteta prema aktuelnim događajima u Srbiji. Činjenica je da su tamošnji građani prilično zavisni od ovdašnjih medija. Ali, postoji tamo i uticaj ovdašnjih nezavisnih medija, kao i medija iz Sarajeva, plus nešto nezavisnih medija iz RS, tako da mislim da ipak mogu da donesu, kako se to kaže, informisanu odluku o tome kome će da dodele svoj glas.

Važno je i pitanje kakvi su zapravo odnosi između političkih elita u Republici Srpskoj i Vučića. Znamo da nisu baš najbolji. Stvari između Dodika i Vučića politički ne stoje dobro. Zato je pitanje da li će izborni menadžment koji naprednjaci planiraju u Republici Srpskoj zaista dati očekivane rezultate.

Bilo je mnogo priče među regionalnim analitičarima o tome kako studenti odlaze u kampanju u susednu državu i kako je to besmisleno. Ali, tamo ljudi imaju pravo glasa na izborima u Srbiji i sasvim je logično da studenti idu tamo. Naravno, otvara se ozbiljno političko pitanje: šta ako glasovi građana druge države odluče o tome ko će ovde imati većinu u parlamentu? To zaista jeste problem o kojem treba razgovarati.

Teško je proceniti koliko će sve to uticati na izbore. U svakom slučaju, bilo je veoma važno što su se studenti tamo pojavili, a posebno što je među njima bilo mnogo ljudi iz Republike Srpske. To je važno i zato što ljudi tamo mogu da vide da su studenti obični, normalni ljudi, a ne strašilo koje od njih pravi ovdašnja propaganda.

Ako mogu još nekoliko rečenica o medijima i debatama. Vučić, naravno, vlada preko medija, odnosno preko utisaka koje mediji proizvode. Taj medijski “menadžment”, kojim je SNS preuzeo i stavio pod direktnu kontrolu ogromnu većinu medija, mnogo je koštao. To nije samo pitanje medijskih sloboda i instrumentalizacije medija, nego svakako i pitanje korupcije i kriminala. Nadam se da ćemo posle izbora saznati koliko nas je sve to koštalo ili bar približno koliko.

Ako govorimo, vrlo aproksimativno, o tradicionalnim medijskim platformama – od televizija i štampanih medija do internet portala – naprednjaci su praktično kontrolisali, i još uvek kontrolišu, oko 95 odsto glasila. A onih preostalih pet odsto u ovoj, da je tako nazovem, medijskoj utakmici je pobedilo. Zaista jeste.

Zahvaljujući, naravno, našim kolegama koji su, rizikujući mnogo, radili svoj posao. Bili su ono što mediji treba da budu: kontrolori društvenih i političkih procesa, korektiv javnog mnjenja, a ne nosači mikrofona, kako neko misli da treba da budu.

Ali još je važnije to što je tih 95 odsto medija koje oni kontrolišu s vremenom izgubilo bilo kakav dodir sa stvarnošću. Gledate, recimo, na Informeru studentski miting u Kragujevcu na kojem se, je li, okupilo samo sto ljudi, a kroz prozor vidite da ih je mnogo, mnogo više. Kada su izgubili kontakt sa stvarnošću, izgubili su i tu utakmicu.

Setite se šta je Vučić prvo uradio kada je izbio veliki bunt koji više nije mogao ni da prati, a kamoli da kontroliše. Otišao je na Insajder TV. Zašto? Zato što je shvatio da mu je uzalud da ide samo na svoje televizije. Bilo mu je potrebno da se pojavi tamo gde su ljudi koji više ne prate njegove medije, da bi pokušao da komunicira i sa njima. Naravno, nije bilo nekih rezultata. Ali to je pokazalo nešto važno: shvatio je da je izgubio dobar deo publike koju njegovi mediji više ne mogu da dosegnu.

Mislim da su i ove debate pokušaj da se obrate upravo tim ljudima. Jednostavno, ne možeš nekome ko više ne prati tvoje medije da se obratiš preko tih medija.

I još jedna važna stvar: oni u ovoj kampanji više ni ne govore “mi smo dobri, mi smo nešto uradili, ovo smo napravili”. Ta priča je nestala. I oni sami znaju da nemaju čime da se pohvale. Sada je poruka: “Ovi drugi su gori”. Ili, u najmanju ruku: “Svi su isti”. I to je suština ovih debata.

Filip Švarm:

Još jedan od pokušaja Vučića i SNS-a jeste da računaju na strah ljudi koji možda ne prate politiku i nisu toliko involvirani u sve što se dešava. Recimo, poruka: “Ako nas ne bude, neće biti penzija”. Paralelno sa svim tim, ogroman je pritisak na građane kako bi vlast obezbedila takozvane kapilarne glasove. Sve više se čuje kako to funkcioniše kroz javna preduzeća, ali i kroz privatne firme koje imaju poslove sa režimom, odnosno, kako oni kažu, državom.

Dušane, može li sve to imati rezultat? Može li i na koji način Vučić i njegov režim, uprkos svemu tome, da opstanu na vlasti?

Dušan Milenković:

Slažem se da je jedini narativ i jedina poruka koju oni sada mogu da šalju – poruka straha. Da pokušaju da uliju ljudima i strah od promene. Odista, postoji jedan mali broj ljudi koji želi promenu, ali je skeptičan i pita se kako će ta promena izgledati. E, to je sada zadatak druge strane: da im objasni, da im nacrta kako će ta promena izgledati. Mislim da Vučić sve stavlja na strah i da praktično nema niti jednu drugu poruku. Nema poruke o tome šta će uraditi bolje u Srbiji, jer već 15 godina vladaju i pokazali su svoje domete. Sve što im je ostalo jeste da prete i izazivaju strah.

To smo veoma skoro videli u Mađarskoj. Orbanova kampanja je praktično bila kampanja straha, sa upozorenjima građanima da će se, ukoliko dođe do promene, sve raspasti. Videli smo kako je Orban završio. Tako nešto može da se desi i Vučiću, jer je teško prodati takvu vrstu straha ljudima kada su već toliko zagrejani za promenu. A mi u istraživanjima vidimo da je većina Srbije veoma zagrejana za promene u društvu.

Strah jeste pokretač i istraživanja pokazuju da može biti snažan oblik političkog uticaja na birače. Ali, optimizam i nada koju s druge strane nosi promena često mogu da budu mnogo jači pokretač. Zato je najvažniji posao ove druge strane da se bavi optimizmom. I da se obrati i tom malom broju građana koji žele promenu, ali još uvek ne znaju kako će ona izgledati, pa ih to malo koči. To možda čak može biti odlučujući broj glasača.

I dalje, međutim, mislim da će odlučujući biti oni birači koji se trenutno formalno računaju kao SNS birači, a koji će ga izdati na sam dan izbora. Kažem “izdati” – ne mislim da su nešto obećali, nego da su možda sve vreme govorili da će glasati za SNS, a onda glasaju za neku drugu stranu.

Ali postoji i taj mali broj ljudi koji želi promenu, a ne zna kako će ona izgledati. Zato smo stalno, i javnim i privatnim kanalima, slali poruke studentskoj listi da je izuzetno važno da ljudima objasne, da im nacrtaju na koji način će ta promena biti stabilna, odnosno da neće dovesti do nestabilnosti. To je jedna od ključnih poruka.

Video sam da Evropska Srbija pokušava to da komunicira, ali problem je što oni nisu kredibilan komunikator za takvu poruku. To treba da komunicira onaj ko će preuzeti vlast, a ne onaj za koga svi znaju da neće biti vlast. Mislim da je to nešto što bi moglo da se popravi u poslednjih mesec dana kampanje.