Režimu je prošao rok trajanja

“Večeras ćemo razgovarati o tome kako stvari stoje uoči izbora, za koje i strani mediji ocenjuju da su ubedljivo najneizvesniji u poslednjih petnaestak godina”, rekao je Filip Švarm.

“Među nama postoji optimističan osećaj da bi na ovim izborima moglo doći do pada Vučićeve vlasti. Verujemo da bi Vučić mogao da prođe kao Milošević i Boris Tadić, koji su skraćivali mandate i potom izgubili izbore. Jedan od optimista je i naš večerašnji gost, politikolog Boban Stojanović, koji je nedavno rekao da Vučić “nema šanse” da pobedi na ovim izborima. Zamolio bih Bobana da nam na početku razgovora obrazloži taj stav.”

BOBAN STOJANOVIĆ: Pokušaću da elaboriram, ali možda pre svega da dam kratak odgovor: da je postojala šansa da Vučić pobedi na izborima, oni bi bili održani pre šest, devet, 12, 15 ili 18 meseci. Ili bi bili raspisani onda kada je Miloš Vučević podneo ostavku – ako se ne varam, 28. januara 2025. godine, pod obrazloženjem da oseća odgovornost jer su jednu studentkinju u Novom Sadu prebili aktivisti SNS-a.

Već 30. januara krenula je prva studentska šetnja od Beograda do Novog Sada i to je početak procesa koji je temeljno promenio ovu zemlju. One suze, pesme, himna, zastave, spominjanje Ustava, podržavanje kolega, oni Sremci koji su spremili desetine kilograma kobasica da studente sačekaju i isprate ka Novom Sadu — za mene je to stvar koja je, verujem zauvek, promenila Srbiju.

Čekali smo da ostavka Miloša Vučevića bude usvojena u Skupštini do početka marta. I da, izabrana je nova vlada, došao je Đuro Macut, a onda je Miloš Vučević rekao da su, u stvari, ti momci koji su prebili studentkinju – heroji. To potire njegovu izjavu od 28. januara i govori da nije zbog toga podneo ostavku. Naime, ubeđen sam da je ta ostavka Miloša Vučevića bila uvod u izbore: da se sačeka mart, da studentski protest splasne, da dođe proleće i da Aleksandar Vučić uradi ono što je radio svih ovih godina — raspiše još jedne vanredne parlamentarne izbore i zaustavi proteste. Nakon toga, desili su se 15. februar u Kragujevcu, 1. mart u Nišu i 15. mart u Beogradu. A nakon toga — obavezno volim to da spomenem — bila je i ona važna šetnja do Novog Pazara.

Studenti su uradili ono što možda neki i nisu očekivali od njih: postali su formalni politički akter činom traženja izbora. Od tog traženja izbora do danas, odnosno do momenta raspisivanja izbora, prošla su 492 dana, a do momenta njihovog održavanja proći će 538 dana. E sada, neko će reći: “Da, ali opet ih je raspisao pre nego što je morao”. Reći ću da ni sam nisam znao kako da racionalizujem to što se ipak odlučio da ide na izbore u oktobru. Bio sam izuzetno uznemiren tih dana.

Međutim, sa jedne strane imamo 500 i nešto dana, odnosno gotovo 700 dana od kada su započeli protesti, tokom kojih izbore nismo imali, a imaćemo ih 128 dana pre nego što on mora da raspiše redovne predsedničke izbore. Na kojima može da kandiduje Anu Brnabić. Sa tim se baš ne ide da se pobedi. Što znači da ti izbori za njega predstavljaju gotovo bezizlaznu situaciju. I to je razlog što je raspisao sada izbore.

Spomenuo je Filip – i Slobodan Milošević je očekivao redovne parlamentarne izbore 2001, a i Boris Tadić redovne parlamentarne izbore 2012. godine. Obojica su razmišljala kako da izazovu i neke druge izbore na kojima potencijalno imaju više šansi. Pa je Milošević doneo ustavne amandmane, izašao na jedine neposredne savezne izbore – za predsednika Jugoslavije – i Koštunica je pobedio. I Boris Tadić je dao ostavku, a de facto skratio mandat za deset i po meseci, misleći da će na svoje ime, uz predsedničke izbore, ostvariti bolji rezultat nego da predsedničkih izbora nema, odnosno nego da oni budu redovno održani 2013.

Šta se desilo? DS je, rekao bih, super prošao na tim parlamentarnim izborima. DS, SPS i G17, u tom trenutku URS — mogli su ponovo da formiraju vladu. Ali se Tadić zeznuo jer je raspisao predsedničke izbore i na njima izgubio.

Vučić je sada došao u tu istu situaciju: da pre redovnih predsedničkih izbora mora nešto da raspiše i da na tim izborima pokuša da pobedi, da onda demotiviše drugu stranu i da eventualno na tim nekim predsedničkim izborima — koji, između ostalog, mogu da budu i za tridesetak dana, a mogu i krajem decembra — omogući pobedu svog kandidata.

Ali, vratiću se na ono ključno: da ima istraživanja javnog mnjenja koja mu idu u prilog, izbori bi odavno bili održani. I ovo ne bi trajalo dve godine, nego nekoliko meseci. Ali su onda deca uzela zastavu, promenila patike, obukla kabanice, zapevala himnu i Marš na Drinu — i dala nam svima nadu!

foto: jelena mrđa

FILIP ŠVARM: Kako sada stvari stoje – to je pitanje za Nedima. Do sada je predato deset lista za parlamentarne izbore. Imamo prvu — to je SNS. Pa onda imamo SPS, koji, gle čuda, ide sa Rasimom Ljajićem na izbore. Imamo onda ovu evropsku listu. Imamo i Autentičnu desnicu. Na opozicionoj strani — kad kažem opozicionoj, mislim na parlamentarnu opoziciju — prisustvujemo onome što smo zapravo svaki put videli u poslednjih 14 godina. Najpre se stranke dogovaraju beskonačno dugo, onda se posvađaju, onda se na neki način pomire, pa na kraju neki od njih naprave cenzus-koaliciju, a drugi odluče da podrže studente.

Ovo je prvi put da postoji ogromna politička snaga koja se realno može suprotstaviti režimu. Reč je, naravno, o studentskoj listi, koja nije samo fenomen Srbije — ona je fenomen Evrope i celog sveta. Kako stoje stvari iz tvog ugla, Nedime, gde su šanse, a gde problemi?

NEDIM SEJDINOVIĆ: Na početku sam hteo da podsetim na tribinu koju smo organizovali ovde u septembru 2024. godine. Tada sam bio moderator, govorili smo o tome kako je zapravo politika nestala iz Srbije. Govorili smo o položaju opozicionih političkih stranaka, o tome kako su one sistematski razarane, uništavane, demonizovane i kako je to produkovalo nepoverenje građana u njih. To jeste fakat.

Ali i tada smo sasvim jasno rekli da osim objektivnih okolnosti, postoje i subjektivni razlozi zbog kojih građani nemaju odveć veliko poverenje u opoziciju. I tada smo pričali o njihovoj nedovoljnoj solidnosti i nemogućnosti da prevaziđu sopstvene sujete. Srbija iz septembra 2024. godine i ova današnja — dve su potpuno različite zemlje. Zahvaljujući studentskom pokretu, koji je, kako reče Boban, probudio nadu koja nam je svima nedostajala.

Vučićev režim, paradoksalno, politički i medijski obrazuje građane — ljudi uče na osnovu izrazito negativnih iskustava i primera. Mladi ljudi su učili šta znači politika na osnovu toga kako je Vučić vodio politiku, odnosno kako je ovaj režim vodio politiku. Naučili su da je to sve ono što ne treba da se radi. Ovakvo srozavanje medija zaista je istorijsko. Kao što nemamo pandan studentskom pokretu, verovatno nemamo svetski pandan ni ovdašnjim režimskim medijima. Zaista ne poznajem dovoljno medijske scene nekih egzotičnih zemalja, ali mi je teško da pomislim da ovako nešto negde drugde postoji. Mladi ljudi su naučili osnove medijske pismenosti jer im je postalo jasno da profesionalni i odgovorni mediji moraju da rade sve obrnuto od onoga što čine režimski mediji.

Mnogo puta je rečeno, i ja se donekle slažem s tim, da su pojedini elementi vladavine koji krase Vučićev režim postojali i u postpetooktobarskom periodu, samo su danas dovedeni do paroksizma. Mada ne volim da poredim ova dva politička sistema, jer su veoma različiti. Ali se, fakat, i za jedan i za drugi može reći da su bili partokratski. Zbog toga nije čudno što studentski pokret u sebi ima i snažan antipartokratski element.

E, sada dolazimo do Filipovog pitanja. Meni se lično ne dopadaju histerije na društvenim mrežama, ali je činjenica da je izlazak koalicije Evropska Srbija zaista izazvao veoma žestoke negativne reakcije kod građana. Mislim da bi trebalo malo spustiti loptu i podsetiti se ko je protivnik na ovim izborima, ali istovremeno treba reći da je ovo što su uradile stranke okupljene oko Evropske Srbije zaista začuđujuće.

Nisu, za početak, sebi smeli da dopuste da podsećaju na stranke i pojedince iz ranijeg perioda, koji su bili građanski i antinacionalistički raspoloženi, a koji su definitivno radili za režim. Svi ljudi, partije, pokreti ili grupe stranaka koji su imali nekakvu šansu da budu alternativa Vučiću, setimo se, napadani su istovremeno i sa desne i sa leve strane. Setimo se, recimo, predsedničkog kandidata Saše Jankovića, koji je, sa jedne strane, proglašavan američkim čovekom, čovekom CIA-e i tako dalje, a sa druge je bio nacionalista, bezmalo ratni zločinac. Mogle su stranke okupljene oko Evropske Srbije da vide kako su završile partije koje su stvarale moralnu paniku sa leve strane, kao što su Liberalno-demokratska partija ili Liga socijaldemokrata Vojvodine. Ili ono što se zvalo Ujedinjena demokratska Srbija, koja je nastupila kao proevropska i ultragrađanska opcija, a ostala je debelo ispod cenzusa. Građani su tu listu na vreme pročitali, a na njoj su bili, recimo, Gordana Čomić, koja kasnije postaje ministarka, Tomislav Žigmanov, koji kasnije postaje ministar i Nenad Čanak.

Onda, na izborima 2022. godine, gde učestvuju Ponoš i Biljana Stojković i tako dalje, opet je bila ista priča. Recimo, čitao sam u jednom sarajevskom mediju tekst u kojem su svi sagovornici bili iz Srbije, a čiji je zaključak otprilike bio: Vučić je katastrofa, ali su svi ostali predsednički kandidati proruski. Uključujući Biljanu Stojković i Ponoša. Budalaština, koja je negde i prolazila.

Ne kažem da su isti razlozi, ne kažem da su isti uzroci ili isti motivi — ali sve jako podseća na ove situacije.

Dok smo dolazili, prisetili smo se jednog intervjua sa Draganom Đilasom, koji je za “Vreme” pravio Filip pre nekoliko godina. Nigde u tom intervjuu nema evrofanatizma kakav on danas zastupa. Tada je govorio: “Svi moramo zajedno”. Setimo se da su u koaliciji sa njima tada bile i Dveri. Govorio je da nisu važne ideološke ili druge razlike. Evropa sada uopšte nije pitanje. Mi moramo da uvedemo evropske standarde, ali da li ćemo ići u Evropu ili nećemo, to sada, u ovom trenutku, nije bitno. Tako je govorio. Dakle, manje-više sve ono što sada govore studenti.

Odjednom se pojavio taj evrofanatizam, koji je, po mom mišljenju, pokušaj stranaka okupljenih oko Evropske Srbije da pošto-poto očuvaju politički legitimitet, ali uvođenje ove priče u ovom trenutku je štetno. Naravno, ne znam kako će izbori proći. To je teško proceniti. Ali zaista sumnjam da je moguće da ova koalicija pređe cenzus. I samim tim će antivučićevskom pokretu napraviti štetu. To što će oni tako završiti političku karijeru nije neka velika uteha.

Ali ja sam, svejedno, veliki optimista. Mislim da će stvar ići samo u ovom pravcu: broj potencijalnih birača studentske liste će rasti, a naprednjaci će, iz raznoraznih razloga, padati do izbora. Njima je jednostavno prošao rok trajanja.

FILIP ŠVARM: Damire, za tebe imam jedno pitanje koje nas možda i najviše interesuje, nas iz Beograda, znaš ono – ovi što sede po kafićima i ne rade ništa. Dakle, lažna elita.

Vučić je vodio ubitačnu kampanju tokom leta. Govorile su mi kolege snimatelji da se tamo poređa po dvadeset kamera ili foto-aparata i da oni onda jedni druge snimaju, da bi izgledalo kao da postoji veliko interesovanje medija, a zapravo je samo reč o režimskim medijima koji tamo idu po zadatku. Videli smo, dakle; ne znam zapravo šta nismo videli u ovoj Vučićevoj kampanji. Bilo je narodnih veselja pod šatrama, bilo je takozvanih razgovora sa narodom, gde su mu čak i neki pojedinci svašta rekli. Bilo je ono: “Pravićemo satelite”, bog zna šta je sve čovek ispričao. Negde, u dubini duše, verujem da bi on tamo nekome i odštopao zapušenu WC šolju, samo da je imao vremena. On to može, on to zna. A videli smo čoveka, dakle, koji je zaista spreman na sve. Pa ima i onu “škodu”. Znate, kad on ide “škodom”, onda ide još ko zna koliko kola obezbeđenja i pratnje. Nemam vozačku dozvolu, ali verujem da bih i ja mogao da vozim u takvim okolnostima.

Damire, moje pitanje je: koliko je zapravo ta Vučićeva kampanja uspela u unutrašnjosti?

DAMIR AGOVIĆ: Prvo da vam se zahvalim na tome što ste odabrali Gornji Milanovac za polaznu tačku debata “Vremena”.

Pričaću isključivo o Gornjem Milanovcu, jer, kao što naša parola kaže — mi ne izdajemo lokal! Evo i prostog odgovora kada je u pitanju Vučićeva kampanja: ona ovde nije prošla. Imamo primer predsednika Opštine Gornji Milanovac. Ista je mantra. Kao što ste videli Vučića u Smederevu na pijaci, tako je i ovaj naš prilično nesnađen, pa samo sme da izađe na pijacu u gradu. Dakle, SNS štandovi su ovde praktično isključivo na pijaci.

Kada je Milanovac u pitanju i naša organizacija “Uzinat”, povukao bih jednu paralelu sa studentskim pokretom. Studente vidimo kao nas 2023. godine. Te godine smo nastali bukvalno na ulici, kao neka vrsta zbora nezadovoljnih ljudi. Krenuli smo odatle i pokušali da uđemo u institucije, što nam je i uspelo na lokalnim izborima u junu 2024. godine. Ostvarili smo dobar rezultat. Da su sada lokalni izbori, mislim da bismo naprednjake mi sami ovde počistili.

Zaista se mnogo toga promenilo u Gornjem Milanovcu. Narod je pobedio strah, tako da naprednjaci sada nemaju baš mnogo prostora da iznose programe i ideje koje prepričavaju već deceniju unazad. Jedna te ista priča.

Sam podatak da Vučić u Milanovcu nije bio još od otvaranja pristupnice, govori sam za sebe. Ni tada zapravo nije došao u grad, već se direktno sa auto-puta isključio kod pristupnice. Održao je tu neki govor, pozdravio se sa Kinezima i otišao. Iskreno verujem da tada nije došao ni da se pozdravi sa lokalnim funkcionerima, već isključivo sa ljudima iz “Power China”. I odmah potom se vratio.

Bilo je nekih najava da će doći da otvori vrtić ovde u Milanovcu, koji je za jedan mali grad poput Milanovca zaista veliki infrastrukturni projekat, vredan pet miliona evra, ali ni to nije uradio.

Da se vratim na početak — prost odgovor na vaše pitanje: on ovde nema prođu!

foto: jelena mrđa

FILIP ŠVARM: Sve ankete koje sam video u poslednje vreme pokazuju da su studenti ispred Vučića. Ne radi se o velikim razlikama, ali možemo da govorimo o prednosti od otprilike dva-tri do pet-šest odsto. Ali uz jednu važnu ogradu: sve te ankete rađene su pre raspisivanja izbora, pre potpisivanja lista i pre nego što su studenti ozbiljno krenuli u kampanju. Zato mislim da su oni prilično nepouzdani.

Međutim, u razgovorima sa kolegama i prijateljima stalno se nameće jedno pitanje: da li će rezultati biti priznati? Da li može da se desi da se Vučić pojavi, recimo, u pola osam ili pola devet na Pinku ili Informeru i kaže: “Pobedili smo, 60:40 za nas”? Ili, s druge strane, da građani već tokom noći dođu do drugačijih rezultata, kao 24. septembra 2000. godine, kada su podaci o pobedi Vojislava Koštunice i DOS-a počeli da stižu mnogo pre nego što ih je režim priznao. Mi stariji se sećamo da je Slobodan Milošević tada pokušavao da ospori rezultate tužbama, sudovima i raznim pravnim manevrima, vraćajući ceo proces unazad. Zato postoje očekivanja da bi nešto slično mogao da pokuša i ovaj režim ukoliko bude poražen.

Hajde, dakle, da pretpostavimo da će biti poražen. Bobane, kako tebi izgleda taj dan posle — odnosno ta izborna noć i trenutak kada počnu da stižu rezultati?

foto: jelena mrđa

BOBAN STOJANOVIĆ: Pijano. Pijano, da. Bez šale — pijano. Mislim da bi trebalo proglasiti sedam neradnih dana da pošten narod proslavi pobedu.

Ali hajde da budemo ozbiljni. Postoje dve različite stvari kada govorimo o neregularnostima izbora. Ovi izbori su, kao i svi od 2014. godine, unapred neslobodni i nepošteni. Dovoljno je da uključite televizije sa nacionalnom pokrivenošću, da pogledate “Kolegijum” na Informeru — što je, inače, jedino što je Vučiću ostalo od kampanje. A onda pogledajte koliko je vaših sugrađana, zbog posla u javnom sektoru, a bogami i u nekim privatnim firmama, ucenjeno i primorano da glasa za stranke vlasti. Dakle, slobodne i poštene izbore nemamo.

Međutim, kada govorimo o samom ishodu, realno je da smo pristali da izađemo na izbore pod ovakvim uslovima. Još 2020. godine pokušavalo se da se ti izborni uslovi poprave, ali se desilo upravo suprotno. Ovi izbori će se održati pod najgorim izbornim uslovima do sada. Kao što su oni 2023. bili gori od izbora 2022, oni iz 2022. gori od 2020, izbori 2020. gori od 2016, a 2016. gori od 2014. godine. A za te izbore 2014. danas možemo da kažemo da su bili daleko slobodniji i pošteniji od ovih koje imamo sada. I sve to govorim pre nego što uopšte dođemo do samog izbornog dana.

Ako vlast pokuša da uradi ono što je radio Slobodan Milošević — da proglasi pobedu, a druga strana ima zapisnike koji pokazuju suprotno — tu se priča završava! Pitanje je samo koliko će trajati. Da li će trajati kao onomad, od 24. septembra do 5. oktobra 2000. godine ili će Vučić shvatiti da u ovom trenutku ne sme da radi takve stvari? Poprilično sam siguran da u državnim bezbednosnim strukturama ima mnogo ljudi koji jedva čekaju taj legitimitet dobijen od građana da bi mu otkazali poslušnost.

Nemam sada vremena da pričam o 15. martu i o tome zašto je deo SAJ-a i Žandarmerije išao ka Ćacilendu, ali ne da ga štiti. Uveren sam da su se tada vodili ozbiljni razgovori o tome da će, ako vlast pošalje batinaše na narod, delovi SAJ-a i Žandarmerije stati u zaštitu građana. A onda se zapitajte zašto su smenjeni rukovodioci Žandarmerije i SAJ-a, kao i mnogi drugi. Ipak treba znati i nešto drugo. Znate one priče: “Hajde na protest, hajde da se nešto desi, policija će preći na drugu stranu”. Neće. Neće bez demokratskog legitimiteta koji proizlazi iz pobede na izborima.

Godine 2023. bio sam pod najžešćim udarom onoga što nazivam opozicionim botovima. Oni su rekli: “Izbori su pokradeni”. Ja pitam: “Dobro, koliko smo pobedili u zapisnicima?” Pa, nismo pobedili u zapisnicima, kažu oni. Tada sam rekao: džabe se kreči, džabe štrajkuju glađu — od toga neće biti ništa, jer nemate na papiru potvrđeno ono što se nadam da ćemo sada imati ako dođemo u situaciju da rezultate zaista moramo da branimo.

Tako je bilo i 2000. godine. Opozicija je imala pobedu u zapisnicima. Milošević to nije priznao, ljudi su izašli na ulicu, delovi bezbednosnih struktura otkazali su poslušnost, prešli na drugu stranu i rezultati su priznati. To je ono što ja mislim da će biti ključno i ovoga puta. Ako u izbornoj noći ne budemo imali rezultate, ili ako u tim rezultatima ne budemo stajali onako kako treba, ako toga ne bude, onda, nažalost, ni od budućih protesta ili bilo čega drugog neće biti mnogo. To je preduslov.

Godinama sam kritikovao opozicione partije zbog jedne banalne stvari: kako je moguće da vam svaki put pukne softver za brojanje glasova na uzorku? Kako je moguće da nemate softver? Kako je moguće da nemate uzorak?

Ispričaću jednu ličnu priču. Na jednim lokalnim izborima radio sam uzorak za jednu dobro organizovanu stranku ili pokret na deset odsto biračkih mesta. U subotu pred izbore zovu me i kažu: “Ali mi ne možemo da popunimo ona mesta koja si ti stavio u uzorak”. E, to je jedna veoma važna kvalitativna promena koju sada vidim. Mislim da ćemo ovoga puta imati dovoljno pokrivenih biračkih mesta — ne samo za uzorak, nego na teritoriji cele Srbije. A osnovni zadatak je vrlo jednostavan: da se u zapisniku nađe ono što je bilo u kutiji.

A sada da malo zakuvam. Imam ozbiljan problem sa tim što deo opozicije izlazi na ove izbore. To vrlo otvoreno govorim iako se u meni bori i drugi vuk, koji smatra da je potpuno nebitno da sada uopšte pričamo o tome. Znam da će mi mnogi zameriti. Već su danas botovi ozbiljno krenuli na mene. Ali ova zemlja je u referendumskoj atmosferi još od decembra 2024. i januara 2025. godine. Sa jedne strane je vlast, a sa druge studenti i, kako ja volim da kažem, mili narod koji te studente podržava.

I postoji još jedna važna stvar. Baš pojavom studentskog pokreta, Stranka slobode i pravde, Srce i Novi DSS našli su se u možda najboljoj mogućoj poziciji. Zašto? Zato što su 2024. rušili legitimitet Vučiću na izborima na Savskom vencu i govorili: “Dok se ne promene izborni uslovi, mi ćemo bojkotovati izbore i na njih nećemo izlaziti”. A onda su prvi potrčali da kažu: “Mi ćemo sada izaći na izbore”. Pritom, jedini način da Vučić zadrži Vračar, Stari grad, Savski venac, Zvezdaru, Novi Beograd i Grad Niš bio je da neko iz opozicije uradi upravo to što su oni uradili.

Izvinite, molim vas, o čemu onda pričamo?

Ako nisam dovoljno jasan — a verujem da jesam — znate koju reč neću da upotrebim za pomenute stranke. Sa druge strane, njihova kampanja “Evropska Srbija”, Evropska unija i sve ovo o čemu su Filip i Nedim govorili… Pa, kada čujete studente, koje vrednosti oni bude u vama? Pravda. Sloboda. Demokratija. Jednakost. Transparentnost. Odgovornost. Podela vlasti. Pa to su bukvalno vrednosti Evropske unije.

I sada neko treba da nas ubedi da su Dragan Đilas, Zdravko Ponoš i Goran Ješić kredibilniji predstavnici tih vrednosti od mladosti ove zemlje? Pa nemojte, molim vas.

Ali odmah da stavim jednu ogradu. Srbija ne sme da ostane bez političkih partija i bez pluralizma. Studentski pokret je i sam u sebi toliko pluralan da je pluralniji od svih opozicionih stranaka zajedno. Ali u ovoj zemlji postoji ozbiljna kriza političkih partija. I kada jednom obnovimo demokratiju, jedan od najtežih zadataka biće da obnovimo politički život kroz političke partije.

Studentski pokret, kako god ga zvali i šta god mislili o njemu, suštinski jeste politička partija. Organizacija koja učestvuje na izborima i želi da osvoji vlast po definiciji jeste politička partija. Dakle, imaćemo novog političkog aktera koji će zameniti veliki broj malih. A ti mali, pritom, nisu ukorenjene partije u ovom društvu. “Srce” je nastalo pre tri godine, SSP pre sedam-osam godina, Zeleno-levi front pre nekoliko godina, Narodna stranka pre sedam-osam godina.

Jedina opoziciona stranka za koju zaista mogu da kažem da je institucionalizovana politička stranka — to kažem uslovno — jeste Demokratska stranka. Postoji 35 ili 36 godina od obnove višepartizma. Bila je na vlasti, bila je opozicija, vratila se na vlast, pala sa vlasti i preživela test pada sa vlasti. To što se vi zovete partija ne znači nužno da ste partija. A upravo je Demokratska stranka među prvima podržala studente. Dakle, jedina opoziciona ukorenjena i institucionalizovana partija nema problem da preskoči jedne izbore, a ovi novoosnovani patrljci glume da su oni zaštitnici višepartizma. Nisu. Zaštita višepartizma su mili narod i studenti.

I samo još ovo, pa završavam. Govorimo o krizi opozicionih partija, ali SNS nije partija. SNS će, kada padne sa vlasti, prestati da postoji brže nego što ćemo mi stići do Beograda posle tribine. Ljudi danas vole da kažu da je to organizovana kriminalna grupa. Ali poenta je druga: onog trenutka kada izgube vlast, oni su završili.

FILIP ŠVARM: Prilično sam optimističan i slažem se sa Bobanom da oni ne donose samo promenu vlasti, već i neku vrstu političkog reseta u Srbiji. Neke stranke će opstati, druge neće, pojaviće se nove. Studentska lista je vrlo heterogena i s vremenom će se i unutar nje pojaviti razlike, što je sasvim normalno.

Ali ono što je najvažnije, da bi u ovoj zemlji bilo šta moglo da se uradi — a vi to u unutrašnjosti znate vrlo dobro, kao što i ja znam iz Beograda — ovaj režim mora da ode. Pod ovim režimom ništa dobro ne može da se desi.

Postoje brojne inicijative, i političke i nepolitičke, koje se tiču svih nas, naše dece i njihove budućnosti, a koje jednostavno ne mogu da prođu. Ne mogu zato što je naprednjački režim, kako da kažem, pogan u svojoj suštini, ali je napravio i potpuno začepljenje sistema.

Imamo jednu političku kastu koja, kada malo bolje pogledate, uopšte nije toliko brojna. Dovoljno je da pogledate ministre: danas je neko ministar policije, sutra vojske, prekosutra ekonomije. Stalno isti krug ljudi. Nema protoka, nema rasprave, nema prostora da neko novi uđe u sistem.

Ali hajde da stanem tu.

Nedime, i ti si rekao da si optimista. Šta su tvoji razlozi za optimizam?

NEDIM SEJDINOVIĆ: Važan razlog za optimizam je to što će studenti sasvim sigurno uspeti da valjano kontrolišu izbore. Znamo da opozicione političke partije nisu ranije uspevale da pokriju sva biračka mesta, daleko od toga. Naravno, one to nikada nisu želele da priznaju, ali činjenica je da je veliki broj biračkih mesta ostajao nepokriven. Ne znam koliki je procenat u pitanju, ali šta se na tim biračkim mestima dešavalo možemo samo da zamislimo.

Ono što je Boban spomenuo takođe je veoma važno. Mi smo, mislim na ceo taj antivučićevski korpus, sve ovo vreme dopuštali Vučiću da saopštava rezultate izbora, uključujući poslednje lokalne izbore. To se ovog puta ne sme dopustiti. Koliko imam informacija, ovog puta bi situacija trebalo da bude drugačija. Dakle, da se ne čeka Vučić da saopšti rezultate, nego da studenti budu u stanju da ih saopšte sami, da budu i u ovom pogledu proaktivni.

Osim toga, tu je i ta neverovatna energija. U jednom trenutku smo počeli da se pitamo šta se dešava sa studentskim pokretom. Imao sam informacije da se iza scene ozbiljno radi, ali ni sam više nisam bio siguran da li je tačno. No, već prvog dana nakon raspisivanja izbora videlo se da se odista ozbiljno radilo i da je energija sačuvana. Odjednom je sve eksplodiralo.

Ako je neko i sumnjao da postoji referendumska atmosfera, već prvog dana kampanje postalo je jasno da stvari idu upravo u tom pravcu. Mislim da su neke političke stranke dobro procenile situaciju kada su odlučile da se povuku iz izborne trke.

Sledeći razlog za optimizam jeste to što je ovaj režim očigledno potrošen. Istekao mu je rok trajanja. Pogledajte samo Vučića. Danas deluje kao karikatura onog Vučića sa vrhunca političke moći 2015. ili 2016. godine. Oni više nemaju šta da kažu. Politički je ta priča potpuno istrošena.

Nisam čak ni fatalista. Mnogi kažu da ćemo, ako naprednjaci ponovo uspeju da formiraju vladu, morati da se selimo iz zemlje. Ja to ne mislim. Čak i ako se desi to loše čudo i naprednjaci uspeju da formiraju vladu, mislim da ona neće biti dugog veka. Jednostavno, sistem se raspao. Država je potpuno nefunkcionalna.

Napravio bih jedno poređenje sa zbivanjima u Mađarskoj. U Mađarskoj je dugo delovao političar Ferenc Đurčanj, socijaldemokrata. Bio je u jednom periodu premijer i nije baš upamćen po dobrome. Kasnije se opozicija raslojavala, ali je on postao, na neki način, omiljeni opozicionar Viktora Orbana. Kad god bi se pojavio neko novi, vlast bi odmah govorila: “To je đurčanjovac”, i tako dalje. Postao je simbol svega negativnog što je režim želeo da pripiše opoziciji.

Đurčanj se formalno prošle godine povukao iz politike. Ali njegova stranka (Demokratska koalicija) nije. Kada se stvorila referendumska atmosfera i kada je postalo jasno da novi opozicioni pokret ima ozbiljne šanse protiv Orbana, DK je ipak izašla na izbore. Za razliku od mnogih drugih koji su podržali pokret Petera Mađara. Osvojila je tek nešto malo više od jedan odsto glasova i zamalo je izbegla situaciju da mora da vrati novac u budžet koji je dobila za kampanju.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!