Šta čeka pobednika

Jedna od posledica naprednjačkih urbicidnih napora jeste i dramatično smanjenje broja vrabaca u gradovima Srbije. Poznato je da oni napuštaju sredine u kojima je ukinut urbani ekosistem, u kojima se gradi neplanski i razbojnički (uzmi pare i beži!), u kojima nestaju zelene površine, a istovremeno rastu zagađenje, svetlosno zagađenje i buka. Ali i ti preostali vrapci, da ih pitate, znali bi ovo: bilo je vraški teško skinuti sa prestolja zlokobni, kleptokratski i po mnogim svojstvima anticivilizacijski režim Aleksandra Vučića, ali još teže će biti posle četrnaestogodišnje ohlokratije urediti državu i društvo. Prvi korak na putu od hiljadu milja je napravljen; dobro, možda nije samo korak, možda je u pitanju dugoprugaška trka kojom je postignut svetski rekord, ali je – da još malo fraziramo – pred svima nama iscrpljujući maraton, za koji će nam biti potrebno mnogo mudrosti, snage i strpljenja.

Tekst nastaje u utorak, posle dva izuzetno emotivna dana i minimum dve neprospavane noći. Većina je slavila: osmeh se vratio na lica. Ima onih koji su tugovali i drhtali u strahu od mača pravde: sami najbolje znaju kakvim su se sve mračnim poslovima bavili. Treći, srećom najmalobrojniji, pokušali su revolucionarnim metodama da iskažu opravdani bes, a četvrti – koji su živeli u glavama DJ Vučića i DJ Vučićevića – nisu još shvatili šta se to zapravo desilo.

Sada je vreme da svi oni koji su pobedili u, malo je reći, neravnopravnoj utakmici stanu na loptu. Da se prisete čuvenog Mehmeda Meše Baždarevića, koji ju je znao zadržati u nogama dok svi mahnito jurcaju unaokolo. Osmotriti stanje na terenu i krenuti lagano ka protivničkom golu. Srećna okolnost je da su studenti, kao šefovi parade, već mnogo puta pokazali promišljenost: s pravom se uzdamo u njihovu kolektivnu inteligenciju, koja do sada nije napravila nijednu ozbiljnu grešku.

NAPREDNJAČKA KULA SE RUŠI SAMA OD SEBE, ALI…

Naprednjačka kula od karata polako se ruši sama od sebe: neki dužnosnici (slučaj RTV) podneli su ostavke i to će se verovatno dešavati i narednih dana i sedmica. Pre svega pod pritiskom zaposlenih. Režim je po pravilu na položaje postavljao nestručne poslušnike, bahate i beskrupulozne oportuniste koje mnogi uposlenici već godinama ne mogu očima da vide. Bilo bi dobro da to bude masovna pojava, ali kanda stvari neće ići tako lako i jednostavno.

Neki će iskoristiti priliku da se dokopaju rukovodećeg mesta u interregnumu, ali to ide u rok službe. Dok se stvari ne normalizuju i dok se ne konstituiše skupština i formira vlada. A onda će, bar tako očekujemo, jer nam je tako i obećano, javnim subjektima i objektima upravljati stručni i dostojni ljudi. Negde će to ići brže, a negde sporije, u zavisnosti od zakonskih procedura smena i postavljanja. Negde su one baš komplikovane. Očekujemo, naravno, stručne i dostojne ljude i na mestima premijera, ministara, predsednika Skupštine, pa naniže kroz državnu hijerarhiju, dokle god pogled seže.

Ni sam put do nove vlade neće biti kafica-laganica: treba se snaći i u ovoj tranziciji, u kojoj se prethodna vlast raspada u panici, a još nema institucionalnog autoriteta koji bi sprečio neke vidove anarhije. A anarhija, u konačnici, najmanje odgovara izbornom pobedniku. Valja sačekati konačne rezultate izbora. Potom da šefica Skupštine Brnabić prestane da se svađa sa građanima na ulici i da sazove konstitutivnu sednicu novog Parlamenta, koja mora da se održi najkasnije 30 dana od proglašenja rezultata. Pa potom opet ona (kao v.d. Vučića) treba da predloži, posle konsultacija, novog premijera. Vlada mora biti izabrana u roku od 90 dana od konstituisanja Parlamenta, inače se Skupština raspušta i raspisuju se novi izbori. Dakle, prostora za opstrukciju samo do tačke formiranja nove izvršne vlasti ima mnogo. Ali teško je zamisliti da će svađačica imati hrabrosti da prevelikim zatezanjima navuče gnev građana.

foto: marija janković

NIKADA NIŠTA NIJE ISTO

Dobra je stvar to što su u čitavoj ovoj priči, koja traje skoro deceniju i po, građani u dobroj meri politički sazreli i što im je valjda jasno da se mnoge stvari neće moći preko noći promeniti. Jer ovo ipak nije revolucija nego smena vlasti na izborima, kakvi god bili ti izbori i kakva god bila prethodna vlast. I da neće ponovo kao papagaji ponavljati frazu koja je postala opšte mesto (nije da baš nije bilo razloga za nju, ali je mnogo više bilo političke nepismenosti) ubrzo posle 5. oktobra – sve je isto, samo njega nema! Ništa nije bilo isto i nikada ništa nije isto.

Nije isto ni ono što se desilo i što se dešava u Mađarskoj, kao ni ono što se desilo u Srbiji i što će se tek dešavati. Ipak je Mađarska članica EU, i ipak Orban nije baš tako temeljno uništio sve čega se dohvatio, kao što je učinio njegov političko-poslovni jaran Vučić u Srbiji. Osim toga, pokret Petera Mađara ima dvotrećinsku većinu u Parlamentu, što mu pruža ogroman prostor za manevrisanje. Ipak, postoje sličnosti i dobro je što će biti prilike da jedni od drugih učimo u procesu uređivanja države posle pada destruktivnih režima. A dobro je i to što će dobra saradnja novih vlada Mađarske i Srbije potpomoći istrazi mnogih prekograničnih, hm, sumnjivih poslova.

Postoji, međutim, taj ludi paradoks s kojim se susreću Mađari, a bogami ćemo i mi s njim imati i te kako mnogo muke. Obe prethodne parlamentarne većine usvajale su zakone koji su u dobroj meri usaglašeni sa evropskim standardima, a čiji je smisao, između ostalog, i to da se ograniči samovolja izvršne i zakonodavne vlasti, odnosno spreče njihove zloupotrebe. Orbanov režim, a pogotovo Vučićev, nije “šljivio” zakone ni dva posto, a istovremeno ta legislativa predstavlja ozbiljnu prepreku za razmontiranje njihovih vladalačkih sistema. Ako se nova vlast pridržava vladavine prava, a to se s pravom očekuje, onda ona ne može tako jednostavno da poništi odluke prethodnog režima, da odbaci obaveze koje je on preuzeo u spoljnim i unutrašnjim poslovima, te da bez teškoća otpusti režimske kadrove. I tako dalje. Da ne govorimo kako su komplikovane procedure sudskih procesa u kojima treba dokazati kriminalne domete prethodne vlasti, i to u uslovima katastrofalnog stanja u pravosuđu, na čelu sa Ustavnim sudom. U sudskim institucijama, naime, sede ljudi koji u normalnim zemljama ne bi bili birani ni za predsednike kućnog saveta. Ustavni sud, koji i u Mađarskoj predstavlja ozbiljnu prepreku u reformama, u Srbiji čini 15 sudija koji imaju mandat od po čak devet godina. Pa vi vidite. Malo je jednostavnija, ali ne preterano, procedura promene tužilaca i sudija.

Naravno, mnogi od njih će svoje usluge ponuditi novim vlastima. Ali mi se ipak nismo za to borili. Dobra je vest to što se pokazalo da ima, i to ne malo, i tužilaca i sudija koji su se javno i hrabro suprotstavili Vučićevoj sili. A takvih ljudi, kao što vidimo, ima i u mnogim drugim oblastima. Nisu, dakle, svi isti. Imamo na koga da računamo.

ILUSTRACIJA KOMPLIKACIJE

A kada je već reč o pravosuđu, pomenimo samo jednu od nagaznih mina koje je bivši predsednik ostavio novoj vlasti. Reč je o “čuvenom” pomilovanju 49 osoba, među kojima se, po svemu sudeći, nalaze i neka krupna imena optužena za ozbiljna krivična dela. Možda su među njima čak i neki od visokorangiranih pripadnika ozloglašenih crnogorskih kriminalnih klanova, ili sa njima povezane osobe, kako se može naslutiti iz presretnute “skaj” komunikacije u kojoj se pominje tajanstveni Oskar (prezime mu znamo). Ovo navodimo samo kao ilustraciju pravosudnih komplikacija s kojima će se nova vlast suočiti.

Elem, ta pomilovanja mogla bi se pravno osporiti ukoliko se utvrdi da su doneta protivno zakonu. Pritom je nejasno da li se njihovo poništavanje može zahtevati u upravnom sporu ili pred Ustavnim sudom, jer za takve slučajeve ne postoji utvrđena sudska praksa. Ukoliko postoje osnovi sumnje da su pomilovanja rezultat zloupotrebe službenog položaja ili nekog drugog krivičnog dela, nadležno javno tužilaštvo moglo bi da ispita krivičnu odgovornost bivšeg predsednika, ali čak ni eventualna osuđujuća presuda ne bi automatski poništila pomilovanja. Nadležne institucije bi, pritom, morale da reaguju pre nego što sudovi donesu pravnosnažne presude kojima se optužbe odbijaju zbog abolicije. Možda se upravo zbog toga i krije identitet svih pomilovanih.

Drugim rečima, ko zna koga će nam sve Vučić ostaviti na slobodi i zbog čega će mnogi biti spremni da optuže novu vlast zbog toga što to nije sprečila.

ŠTA KAŽU ISTRAŽIVANJA O MAĐARSKIM ISKUSTVIMA

Problemima sa kojima se suočava nova mađarska Vlada u borbi protiv Orbanovog nasleđa bavilo se nekoliko međunarodnih istraživačkih organizacija. Analize pokazuju koliko je teško demontirati autokratski sistem građen godinama. Orbanizam je Mađarskom vladao 16 godina. Sa sličnim izazovima, u još ozbiljnijem obliku, suočiće se i nova vlast u Srbiji. Vučić je bio produktivniji. Istraživanja pokazuju da je prava noćna mora promeniti sistem vlasti koji se zasniva na kontroli celog društva, od pravosuđa, preko regulatornih tela i državnih preduzeća, sve do mreža subjekata koji upravljaju javnom imovinom, a nalaze se izvan neposredne kontrole vlade. Ne zaboravimo da je vučićizam prodro do kontrole javnih toaleta.

Govorili smo o pravosuđu i korupciji, ali da vidimo kakve teškoće ima Mađarova vlast: nije bilo dovoljno samo otkriti sumnjive ugovore, pljačku javne imovine, nameštene tendere i veze između političara i njima bliskih poslovnih ljudi. Sve to treba dokazati na sudu, pred sudijama i tužiocima koji su možda godinama bili deo istog sistema ili su pod njegovim uticajem gradili karijere. Ide to jako, jako sporo. Još je komplikovanije vratiti nezakonito stečenu imovinu, pogotovo ako je vešto skrivena. I u Mađarskoj i ovde bilo je dosta stručnjaka za takve poslove. Možda su među njima i neka ista imena.

LEGALIZOVANA PLJAČKA

Postoji i poseban problem koji bismo mogli nazvati legalizovanom korupcijom. To je ono kada se lopatama mažnjava, a sve u skladu sa zakonom. Zakoni su, naime, često i pisani tako da omoguće privilegovanima da se domognu javnih resursa. Promenite potom zakon, ali džaba – ne možete automatski da poništite ugovore koji su ranije sklopljeni u skladu sa tada važećim propisima. Najbolji primer za to u Srbiji jesu kontroverzne izmene i dopune Zakona o planiranju i izgradnji, koje su omogućile bezobalnu pljačku državne imovine. Mnogi pojedinci i firme bliske vlasti pretvorili su, na osnovu ovog zakona, pravo korišćenja građevinskog zemljišta u pravo svojine bez naknade. A to zemljište je u pojedinim slučajevima vredelo desetine miliona evra.

Posebna priča su mediji. Srbija je usvojila komplikovan zakonodavni okvir koji bi trebalo da štiti slobodu izražavanja i medijski pluralizam u skladu sa evropskim standardima. Vlast je, naravno, od svega toga u praksi napravila septičku jamu. Šta raditi sa medijima koji su godinama bili deo mašinerije zla, širili dezinformacije, targetirali političke protivnike i učestvovali u kampanjama medijskog nasilja? Ako nova vlast ne želi da upada u redakcije režimskih trovačnica, a to neće, put do ozbiljne reforme medijskog sistema neće biti jednostavan. Doduše, biće lakši ako se zaustavi odliv državnog novca ka tim medijima. Mnogi od njih sami će se ugasiti, zato što smo mi plaćali sopstveno trovanje.

BORBA PROTIV KORUPCIJE KOŠTA

Kada je reč o ekonomiji, stvari postaju još komplikovanije. Pod Vučićem je korupcija postala sistem na kojem počiva bezmalo cela ekonomija, pogotovo kada je reč o velikim infrastrukturnim projektima, sumnjivim javnim nabavkama i privilegovanim investitorima u poslovno-stambene objekte. Neki od tih poslova zapošljavaju veliki broj ljudi i pune budžet. Borbu protiv korupcije mogu i te kako osetiti građani. Naravno, samo privremeno, ali valja im to objasniti.

Uzmimo, recimo, tržište nekretnina u Srbiji. Ukoliko bi Studentska lista uvela progresivno oporezivanje vlasništva nad većim brojem stanova, to bi mogla biti korisna mera. Prema nekim istraživanjima, u Srbiji postoji oko 80.000 izgrađenih a neprodatih stanova. Ovakvo oporezivanje moglo bi realno da dovede do smanjenja cene kvadrata, jer bi se ćacijevci oslobađali viška nekretnina, a istovremeno bi se donekle zaustavilo ogromno pranje novca koje se odvija u građevinskoj industriji. Ako znamo da građevinska industrija puni dobar deo budžeta, eto problema.

Na kraju, možda i najvažnije pitanje: kako sačuvati široku društvenu podršku dok se sprovode teške, spore i ponekad bolne reforme? Ljudi koji su glasali za promene ne moraju imati ista očekivanja. I svi će imati utisak da baš njihov zahtev mora prvi da se ispuni. To je iskustvo iz Mađarske, a po svemu sudeći, biće i naše.

Srbija će, po svoj prilici, imati nekoliko dodatnih problema. Za razliku od Mađarske, koja je članica EU, Srbija će morati da rešava i more spoljnopolitičkih nedoumica. Od odnosa prema Evropskoj uniji, Rusiji i Kini, preko nerešenog kosovskog pitanja, do regionalne politike koja je godinama razjebavana nacionalističkim tenzijama, političkim provokacijama i međusobnim nepoverenjem. Nećemo sada o tajnim ugovorima sa Kinom, o tome će se pisati knjige.

ZA KRAJ, NE NAJMANJE VAŽNO

Nismo ovaj tekst napisali da bismo nekoga uplašili, već da se podsetimo koliko je težak put pred svima nama. Mnogi su toga već svesni, a dobra je stvar i to što će u čitavom ovom procesu, nadamo se, biti angažovano sve što u ovoj zemlji valja, uključujući i one koji su klisnuli preko granice. Da bi se srušio režim moralo je da se aktivira gotovo celo društvo, osim onih koje je hipnotisala propaganda ili zaslepila lova. Nastale su brojne organizacije, uspostavljeni novi kanali komunikacije, izgrađeni solidarnost i međusobno poverenje. Veoma je važno da ta infrastruktura ostane aktivna kako bi mogla da kontroliše novu vlast, ali i da joj pruži podršku kada je to potrebno. Ne sme nam se ponoviti ono što se dogodilo posle 5. oktobra, kada smo novoizabrane političare pustili da se sami bore protiv aždaja prošlosti, ali i da, usput, rade šta im se ćefne.

Podsetimo i na još jedan ogroman problem nove vlasti, koji do sada nismo spomenuli, a težak je kao večnost. Naprednjaci i dalje drže vlast u gradovima i bezmalo svim opštinama u zemlji, dok njihovi tajkuni i sa njima povezane kriminalne grupe raspolažu ogromnim novcem i uticajem. Nisu to male pare, niti je moć koju one donose za potcenjivanje. Naprotiv, reč je o ozbiljnoj prepreci i potencijalnoj opasnosti. Setite se samo 2003. godine. Ne smemo nikada više dozvoliti da se dogodi nešto slično.