Režimske investicije u mraku

Kao politički i ekonomski blizanci, Orban i Vučić su imali veoma razgranatu poslovno-autokratsku saradnju, pa nije blesavo pomisliti da su ove silne transakcije, čiji je konačni cilj – tako bar izgleda – rušenje slobode medija, odnosno njihova poslovno-politička instrumentalizacija, plod zajedničkog aktivizma. Ne možemo da prećutimo da je Yettel ovih dana nekim svojim korisnicima ukinuo pristup kanalima N1 i Nova, valjda slučajno pred izbore. Kako iz te kompanije navode za “Vreme”, pojedini korisnici uključeni su u pilot-projekat u okviru kojeg im je mesečna pretplata niža za 300 dinara, ali je ponuda kanala drugačija. Oni koji to ne žele nastavljaju da koriste sve kanale iz paketa koji su prethodno izabrali, uz plaćanje pune cene mesečne pretplate.

Ono što se dešava na medijskoj sceni, koja je uzavrelija nego ikada, možda je najjasniji signal da se vlast u Srbiji nalazi u panici, odnosno da joj istraživanja političkih i drugih preferencija građana nikako ne pašu. Režimski brod tone, a Vučić i ekipa, reklo bi se histerično, pokušavaju da začepe rupe iz kojih cure informacije iz prave stvarnosti – one koja je, reklo bi se, dijametralno drugačija od imaginarnog sveta koji deceniju i kusur produkuju režimski mediji. Težak je to posao, zakrpiš velike rupe, pojavi se brdo malih, a ponekad se čini da je dovoljna i samo jedna svetiljka da razotkrije golotinju režima, političku pornografiju u kojoj živimo. Sve za šta se uhvate je trulo. A izbori kucaju na vrata, moraće kad-tad da se dese.

No, nije da nema razloga za zabrinutost. Nema sumnje da režim ima cilj da pogasi svetla u Srbiji i da u mrklom mraku nastavi sa unosnim poslovima na polzu novostvorene elite i raznih drugih lagača i ulagača. Odavno je odustao od varke za vanjske poslove – da mu ono nešto malo nezavisnih medija budu cvetovi u bašti, kako bi se stvorio privid demokratije. Nije da nema novaca da se investira u mrak, a sve ovo što se dešava u poslednje vreme, i ne samo u poslednje vreme nego od dolaska Vučića na vlast, pokazuje da su naprednjaci prilično umešni, a svakako odlučni, u eliminaciji medijskih sloboda, odnosno slobode govora i mišljenja.

Ako, kako očekuju poznavaoci medijskih prilika, u nekom narednom periodu preuzme kontrolu nad glasilima Adria News Networka (ANN), režim će za sebe uraditi dobar posao. “Zaštitiće” od istine mnoge neodlučne birače, koji mogu da odluče rezultat izbora. Teško da će preostali objektivni i nezavisni mediji uspeti da popune praznine, pogotovo zbog toga što se mnogi od njih nalaze u teškoj ekonomskoj situaciji, u koju ih je upravo režim ubacio, potpuno im, vrlo sistematično, onemogućavajući normalno poslovanje. A oni svakako treba da očekuju nove udare, u situaciji u kojoj su strani fondovi sve škrtiji i sve zahtevniji. Tako stvari stoje, realno govoreći.

foto: aleksandar mijailović / fonet

ULOGA DRUŠTVENIH MREŽA

Neki pak smatraju da će rupe moći da popune novi portali ili drugi mediji koji su najavljeni ili koji su već počeli sa radom, a koje će, bar jednim delom, finansirati “naši ljudi” iz inostranstva. Drugi, najveći optimisti, kažu da će biti dovoljne i društvene mreže. Niko ne sumnja u moć društvenih mreža, ali, kažu oni manje optimistični, treba imati u vidu da je rad profesionalnog novinara nešto što košta i podrazumeva temeljit i nimalo jednostavan zahvat. Teško da će neki post ili “ril” moći da zameni analitički i istraživački tekst, koji nastaje danima, sedmicama ili čak mesecima. Teško da gungula društvenih mreža može da ima onu ulogu koju bi ozbiljni mediji i novinari trebalo da imaju, danas možda više nego ikada ranije – a to je da budu vodiči kroz kompleksan svet, prepun obmana i odsjaja, odnosno da budu nekakvi korektivi javnog mnjenja i kontrolori političkih i društvenih procesa.

A čak i da je moguće da društvene mreže budu protivteža stotinama i stotinama, državnim novcem bogato plaćenih režimskih medija – ko nam garantuje da Vučić i ekipa neće krenuti i na internetske slobode, po ugledu na slične vlasti u zemljama istočnih diktatura. Neki će reći: pa to nije moguće, ipak smo mi zemlja koja pretenduje da otputuje za Brisel. Ali za šta smo sve verovali da je nemoguće, pa sada to živimo u punom opsegu strave? A kada pogledate kako stoje stvari sa raspoloženjem građana, odnosno galopirajućem rastom populizma u najvećim evropskim zemljama, odista je pitanje kako će ova zajednica naroda izgledati u skoroj budućnosti.

Ima tu jedna stvar o kojoj se nedovoljno priča, a koja je itekako bitna, ne samo sa ljudskog aspekta. Ako vlast dovrši posao sa ANN medijima, to će značiti da će ogroman broj novinara ostati bez posla i bez prihoda. Neki od njih neće pristati da rade po diktatu karikaturalnog režima, a neki neće ni imati priliku da biraju.

Gde će se zaposliti, ko će primiti ove “neprijatelje naroda i države”? Uzak je to, baš uzak prostor. Biće to slatka osveta režima, već možemo videti kako se u centrali stranke otvara šampanjac. Sve to je u okviru šire režimske akcije, čiji je cilj da viđenije protivnike ostavi bez hleba, kao što su bez posla ostali neki profesori i mnogi drugi čija imena pamtimo samo par dana, dok nas ne zvekne neka nova ružna vest. I kakva je to poruka za ostale? Ko će sve, posle toga, sagnuti glavu? Režim na to računa.

Naveli smo sve ovo ne da širimo defetizam nego da se shvati ozbiljnost situacije. Mnogi građani su se svih ovih godina medijski opismenili, ali na tome treba još mnogo raditi. Živimo u vremenu u kojem treba biti svestan da za istinu valja izdvojiti neki dinar, dok se laži nude besplatno.

MEDIJI NA POJILU

Ima onaj vic kada Muji lekar, posle temeljne dijagnostike, kaže da za njega ima jednu dobru i jednu lošu vest. Mujo traži da mu prvo saopšti dobru, a lekar veli da će bolest biti nazvana po njegovom imenu. Svakako će ova otvorena operacija na medijskom srcu koju Vučić sprovodi deceniju i kusur – biti nazvana po njegovom imenu. Izučavaće se na raznim fakultetima, nekada u budućnosti, užas i mrak koji živimo, ova najprimitivnija od svih primitivnih političkih propagandi u istoriji čovečanstva. Dakako, ako čovečanstvo preživi slične lidere.

Učiće studenti i čudiće se kako se temeljno, prvo postepeno, pa sve jače davila žaba medijskih sloboda, etike i estetike u Srbiji. Režim je računao na ljudsku pohlepu i glupost, što je veoma često dobitna kombinacija. Otvorio je državne i paradržavne kasice i onda su mnogi medijski poslenici sami došli na pojilo. Neki su se u međuvremenu pokajali, ali šta ćeš. Drugi su ostali na pojilu, radeći prljavi posao, neki u miru, žmireći i verujući da ih niko ne vidi, a neki uz buku i bes.

Za one druge, koji su držali do svoje profesije, usledio je malj. Prvo im je, kako rekosmo, onemogućeno normalno poslovanje, zatvoreni su za njih i državni i privatni fondovi. Potom je usledila satanizacija, proglašeni su antisrpskim elementima i pokrenuta je sveopšta hajka na njih. Pravilo je sledeće: vlast ih targetira, a onda nastaje opšti pičvajz. Uvrede i pretnje smrću, pa i fizički napadi; sve je to u međuvremenu metastaziralo dotle da su sada neke naše kolege “relocirane”, odnosno nalaze se negde u inostranstvu jer je procenjeno da je njima i njihovim porodicama ugrožena bezbednost. Valja se nadati da to neće biti samo prve laste, i da se neće i neki ovdašnji novinari i mediji zadugo prebaciti u inostranstvo, kao što su recimo mnogi pobegli iz Moskve i Minska.

DOBRE VESTI, IPAK

Loša vest je da su brojne naše kolege pristale da rade suprotno svemu onome što su učili o svojoj profesiji, a dobru, jako dobru predstavlja to što su se mnogi novinari našli na vrhu liste “državnih neprijatelja”, jer su ostali verni istinitom i objektivnom, kritičkom novinarstvu. I nije ih malo! I tako su spasili čast profesije! Da razjasnimo odmah stvari kada je reč o kritičkom novinarstvu: stotinak i kusur godina važi novinarska maksima da je novinarstvo objavljivanje onoga što moćnici ne žele da bude objavljeno, a da je sve ostalo PR ili propaganda.

Tu dolazimo do još nekih dobrih vesti. Jedan nam je kolega rekao da je situacija tako katastrofalna da nam ne preostaje ništa drugo da budemo optimisti. A nije da nema razloga za optimizam kada je reč o medijskim slobodama u Srbiji i koječemu drugome. Shvatili su odavno i oni sa najjeftinim ulaznicama da slobodnih medija i normalne javne debate ovde može da bude – jedino kada ova vlast završi u ropotarnici istorije, u sektoru beščašća. A medijske slobode i javna debata su temelji demokratije i normalnosti, kao i druge stvari koje ne postoje u Srbiji: slobodni i pošteni izbori, vladavina prava, podela vlasti, nezavisno sudstvo, zaštita ljudskih i manjinskih prava, politički pluralizam, odgovornost i smenjivost vlasti i transparentnost institucija.

Rekli smo na početku da vlast histerično krpi rupe na brodu koji tone. Istekao joj je, kanda, rok trajanja. Ne može ni najsilovitija propaganda, na koju se troše toliki naši novci, ni gušenje nepoćudnih medija, da to zaustavi, možda jedino da donekle uspori. Neće oni vratiti birače koji su napokon skontali šta im se dešava u državi i društvu. Sve se raspada pred našim očima, a to nisu uspeli da prikriju ni svi oni silni mediji koje je režim stavio pod direktnu kontrolu, niti oni koje osniva u poslednje vreme. Već smo pisali o tome da režim ubrzano štancuje lokalne “informere”, dakle lokalne glasnike mržnje i laži, nezadovoljan donekle umivenim lokalnim medijima koje sada plaća.

Elem, ovih nekoliko procenata slobodnih medija, koji jedva uspevaju da sastave kraj sa krajem, uspelo je da ostvari prevagu nad milijardima novaca uloženim u režimske. Zašto? Pa upravo zato što je propaganda izgubila dodir sa stvarnošću i što svako ko ima malo soli u glavi, i ko nije zarobljen korupcijom ili zavezan lancima pred televizorom, vidi tu diskrepancu. Retko ko može “popušiti” priču o velikom i mudrom vođi kada je tako očigledno da sve oko nas pršti od nepravde, lopovluka, nasilja, nesreće, siromaštva i primitivizma.

Orban je verovao da je začepio sve medijske rupe, ali ga je Peter Mađar zgazio kao Špedicija žabu, uz pomoć štapa i kanapa. Milijarde nisu pomogle, ni oni novci za panevropske medijske transakcije koje je Mađarska uložila u Alpak menažeriju, a o čemu ćemo docnije reći koju reč. Dakle, nije da se to baš dešava uvek, ali ponekad i jedna internetska televizija može da poljulja režim koji je delovao jak kao brački mermer, kao što je bio slučaj kod našeg severnog suseda.

ISTROŠENE KEREFEKE

Režim je na početku karijere uspešno izvodio kerefeke u prostoru između nevladinih organizacija, medijskih i novinarskih udruženja i tzv. međunarodne zajednice. Usvajani su novi zakoni, za koje su pristizali aplauzi iz Brisela, rađene su obimne i besmislene medijske strategije: trošili su se zadžaba energija i novci, a situacija na terenu bivala je sve gora. Sada je svima jasno šta se dešava sa medijima i demokratijom u Srbiji, a prismotra sa Zapada jača je nego ikada.

Menadžerisanje bivšim Junajtedovim a sada ANN medijima brižljivo se prati, pa možda stvar ipak neće moći da se sprovede tako brzo i efikasno kako bi vlast želela. Kao da je zakasnila sa uspostavljanjem potpunog mraka: u nameri ju je zatekla novosadska tragedija i sve ono što se posle nje dogodilo, a što jeste promenilo ovo društvo. I percepciju Srbije. Naravno, ne treba se kladiti na pritisak sa Zapada, znamo to dobro, ali ga ne treba ni potpuno potcenjivati.

Ima u svemu ovome – ne samo u priči o Alpaku nego, recimo, i u priči o tome da državni Telekom ubrzano kupuje nove regionalne medije (upravo smo čuli da je na meti i Una televizija) – još ponešto. To otvara još jednu dimenziju priče, koja na prvi pogled može da pogoduje Vučiću, ali suštinski mu baš i ne ide u prilog. Ako se ispostavi tačnim da će njegov kabinet imati uticaj na Alpakove medije (na Telekomove već ima, vidi se to iz aviona), onda će ispasti da će imati uticaj i na kadrovsku i uređivačku politiku nekih uticajnih medija u regionu. A to neće baš biti dočekano sa osmehom na licu, s obzirom na to kakav mu je rejting tu okolo i s obzirom na to da su mediji koje on kontroliše ultranacionalistički i ultramrzilački. Neće to proći bez međunarodnih turbulencija.

FENOMEN ALPAK

Poseban tekst bi se mogao posvetiti medijskoj ulozi državnog Telekoma i njegovoj nameri da monopolizuje, našim novcem elem, dobar deo medijske scene Srbije i regiona. Podsetimo, do pre dve godine zakonom je bilo zabranjeno da država ili državne firme budu vlasnici medija. Zakon se, međutim i naravno, nije poštovao, a onda je i “usklađen” sa stanjem na terenu. Telekom je, naime, i pre promene zakona, protivno regulama, bio osnivač medija, među njima i ovdašnje filijale Juronjuza.

Juronjuz je, inače, većinom privatna kuća od 2015. godine (pre toga su osnivači bili evropski javni servisi), prvo u rukama izvesnog egipatskog milijardera, a od 2022. godine u vlasništvu Alpak kapitala, firme koja je sklona raznim neobičnim medijsko-poslovnim kombinacija. Juronjuz, uzgred, uspešno prodaje svoje ime i nasleđe, pa smo recimo, na otvaranju njegovog beogradskog predstavništa, uprkos pomenutim nezakonitostima, mogli da vidimo i neke opozicione prvake. U javnosti se o tome da je otvaranje Juronjuza u Srbiji u najmanju ruku problematično – uglavnom ćutalo. Uloga Juronjuza je otpočetka bila jasna, a stvar se ogolila do kraja kada je ova medijska kuća prošle godine otpustila zaposlene koji nisu hteli da rade po diktatu politike.

Posvetimo se, dakle, fenomenu Alpak, koji se nalazi u središtu ne samo, kako rekosmo, domaćih medijskih pizdarija. Možda ne znamo kako će u bliskoj budućnosti izgledati njihovi mediji u Srbiji i regionu (u Srbiji su to: N1, Nova, “Radar” i “Danas”), ali da postoje ozbiljni razlozi za strah – postoje! Zapravo, upalili su se svi crveni alarmi!

Počećemo od blickrig smene direktora svih ANN medija u regionu pre desetak dana, što nikako ne uliva poverenje. Tako se to ne radi ako nije u pitanju neprijateljsko preuzimanje. Na mesto direktora samog je sebe postavio jedan od vlasnika kompanije, Pedro Vargas David. Nije nevažno reći da je Davidov otac, za kojeg je Vučić slavodobitno rekao da je njegov blizak prijatelj, Mario David, bio dugogodišnji savetnik Viktora Orbana. Nije nevažno reći ni da je Alpak suvlasnik velike mađarske tehnološko-telekomunikacione grupe 4iG, koja je tokom vlasti Viktora Orbana zaradila brdo novca zahvaljujući državnim poslovima i akvizicijama strateške infrastrukture. Rojters je opisuje kao kompaniju politički povezanu sa Orbanovim sistemom, a vlada Petera Mađara je nedavno pokrenula reviziju svih državnih ugovora sa 4iG, uključujući i okvirni ugovor sa Ministarstvom odbrane, vredan više od 3,5 milijardi evra.

ULAZI ALPAK, IZLAZE EVROPSKI JAVNI SERVISI

Danas je Juronjuz u većinskom vlasništvu (97,6 odsto) Alpak kapitala, dok preostalih 2,4 odsto zajedno drže ADMIC iz Abu Dabija, marokanski javni servis SNRT i malteški PBS. Nakon Alpakovog ulaska u većinsko vlasništvo, evropski javni emiteri napuštaju vlasničku strukturu. Među njima su bili France Télévision, RAI, RTBF i švajcarski SRG SSR.

E sada, šta je u celoj ovoj akviziciji interesantno. Alpak kapital 2022. godine postaje vlasnik Juronjuza, njegovih medija i brenda, a 88 odsto kapitala plaća 170 miliona evra. Zahvaljujući istraživanju evropskih medija znamo da je bar trećina akvizicije imala veze sa Mađarskom, odnosno tadašnjim režimom Viktora Orbana, koji je sve drugo osim ljubitelj medijskih sloboda i profesionalnog novinarstva. Deo novca je, naime, obezbedio mađarski državni Sečenji fond (45 miliona evra), a najmanje još 12,5 miliona evra došlo je preko kompanije Nju lend medija u vlasništvu Đule Balašija, važnog poslovnog čoveka Orbanovog režima.

U pitanju je, sasvim izvesno, veoma kompleksna političko-finansijska transakcija u koju su, kako znamo, uključeni mnogi, a koja je u konačnici rezultirala i kupovinom ANN medija. Valja se nadati da će istrage koje sprovodi Mađarova vlast osvetliti i ulogu koju je Vučićev režim imao u celom ovom zamešateljstvu. A da je imao, ne nalažu samo sled događaja i logika nego i ono što smo mogli čuti iz “presretnutog razgovora” generalnih direktora Junajted grupe, bivšeg vlasnika ANN medija, i Telekoma – Stena Milera i Vladimira Lučića.

Podsetimo da su Orban i Vučić politički i ekonomski blizanci i da su imali veoma razgranatu poslovno-autokratsku saradnju, pa nije blesavo pomisliti da su ove silne transakcije, čiji je konačni cilj – tako bar izgleda – rušenje slobode medija, odnosno njihova poslovno-politička instrumentalizacija, plod zajedničkog aktivizma. Čuli smo još 2023. godine, iz dobrih izvora, da su u Beogradu održani neobični sastanci na kojima su bili predstavnici Junajted grupe, Orbanovog i Vučićevog režima.

Možda ćemo nekada saznati i kakve veze sa celom pričom ima prilično čudna prodaja UG portfolija Telekomu Srbija i Yettelu, u februaru prošle godine. Yettel je, setimo se, kupio SBB za 825 miliona evra, dok je Telekom dao 652 miliona evra za NetTV Plus, EON i Total TV. Ukupna vrednost transakcija bila je oko 1,5 milijardi evra. Ne možemo da prećutimo da je Yettel ovih dana nekim svojim korisnicima ukinuo pristup kanalima N1 i Nova, valjda slučajno pred izbore. Kako iz kompanije navode za “Vreme”, pojedini korisnici uključeni su u pilot-projekat u okviru kojeg im je mesečna pretplata niža za 300 dinara, ali je ponuda kanala drugačija. Oni koji to ne žele, nastavljaju da koriste sve kanale iz paketa koji su prethodno izabrali, uz plaćanje pune cene mesečne pretplate.

Treba dodati da je čitav paket ANN medija koštao samo 30 miliona evra, što je za neke prilično niska cena i ne odražava njihovu tržišnu vrednost.

Na kraju, valja reći da član 6 Evropskog akta o slobodi medija (EMFA) obavezuje pružaoce medijskih usluga da korisnicima lako i neposredno učine dostupnim ažurne podatke o svojim direktnim i indirektnim vlasnicima sa udelima koji im omogućavaju uticaj na poslovanje i strateško odlučivanje, kao i o stvarnim vlasnicima. Eto posla za evropske institucije!

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!