Raja pod šatru, a oni u Dubai

Obrisi onoga što se danas zove Srpska napredna stranka, koja poslednjih bezmalo 170 meseci jaše po kičmi građana Srbije, postali su vidljivi još pre nego je partija zvanično osnovana. Konkretno – u predizbornoj kampanji Srpske radikalne stranke sa Tomislavom Nikolićem na čelu (dok je Šešelj u Hagu vodio opsceni rat protiv Tribunala) za republički parlament 2008. godine. Lista je i dalje u svom nazivu sadržavala Šešeljevo ime, slogan je bio “Napred, Srbijo”, a kampanja je pokušavala da objedini ultranacionalističku potku i proevropsku politiku.

Otprilike, hoćemo mi u EU, nema problema, ali pod našim uslovima, sa sve Kosovom i Metohijom i rusofilijom u prtljagu. Nekakva verzija “populizam plus”, politika tzv. “velikog šatora” sa brojnim elementima političke shizofrenije zadržanim u velikoj meri do danas: procenili su tada tvorci ove partije, ko god oni bili i kako god to u praksi bilo izvedeno, da sa ordinarnom radikalštinom u Srbiji nije moguće dobiti vlast.

Osim toga, kampanja je bila okrenuta tzv. običnim ljudima koji su bili gubitnici tranzicije i/ili nepopravljivo zaraženi “krvavim patriotizmom”. Poruka im je glasila da je postpetooktobarska vlast opljačkala i osiromašila Srbiju, a da je istovremeno nacionalni identitet, šta god to bilo, bio razoren. Nisu radikali protiv stranih investicija ni Zapada, ali ne žele da gledaju “rasprodaju Srbije” i sveopštu korupciju. Vlast je predstavljana kao unija ministara, tajkuna, interesnih grupa i kriminalaca koji se bogate dok građani siromaše.

Sukobi unutar radikala bili su vidljiviji i ranije, ali su eskalirali četiri meseca nakon izbora. Ekipa predvođena Tomom izdvojila se iz radikalskog poslaničkog kluba i osnovala svoj, pod imenom “Napred, Srbijo”. Povod za razlaz je bila Nikolićeva “šokantna”, doduše uslovna ali ipak podrška, ratifikaciji Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Stranka je zvanično osnovana u oktobru 2008. godine, a prethodno se Vučić, kao, dvoumio kojem carstvu da se prikloni, pa je postao zamenik predsednika SNS-a.

E sada, šta se sve dešavalo u političkoj pozadini ovog raskola i “evropeizacije naprednjaka”?

Nešto znamo, a nešto tek slutimo. Vikiliks nam je doneo poverljivu depešu Ambasade SAD iz novembra 2008. u kojoj je zapisano da je čuveni Miki Rakić, tada najbliži Tadićev saradnik, rekao zameniku ambasadora kako ga je Tadić šest meseci ranije zadužio da ohrabri Nikolića da se odvoji od SRS-a. Šta god bilo tačno, nema nikakve sumnje da je tada vladajući DS podržao Tomu i ortake: videlo se to i po medijskoj podršci, a i stoga što je skupštinski administrativni odbor omogućio otcepljenim naprednjacima da, za mnoge protivno zakonu, zadrže mandate u parlamentu.

Navodno je ideja bila da se stvori širok proevropski blok, koji će omogućiti galop Srbije ka članstvu u EU, te da se ultranacionalisti nekako privedu razumu. Govorilo se tada u čaršiji i o stvaranju nekakvog dvopartijskog sistema ili zajedničke vlade DS-a i naprednjaka. Na kraju se završilo tako kako se završilo.

SNS odmah posle osnivanja kreće u predizbornu kampanju. Unutra diseminiraju mešavinu patriotskih i populističkih crepova, a izvana obilaze zapadne zemlje i prodaju evrofanatičnu ciglu. Nikada nećemo saznati šta su po zapadnim prestonicama sve naobećavali, ali je sigurno da su neki evropski lideri još uvek zadovoljni onime što im je isporučeno.

foto: tanjug / nemanja jovanović

PRVI NAPREDNJAČKI IZBORI

Dakle, SNS se predstavila kao modernizovana desnica. Tako je nastupila na izborima 2012. godine, posle kojih je osvojila vlast zahvaljujući podršci SPS-a i Mlađana Dinkića. Kasnije je podrška stizala i sa raznih drugih strana postpetooktobarske vlasti, što pojedinačno, što grupno. Za mnoge stranke koje su se približile SNS-u, osim manjinskih, to je praktično značilo njihovu dematerijalizaciju. SPS je jedini preživeo – uslovno rečeno.

Glavni slogan kampanje bio je “Pokrenimo Srbiju”, a Toma Nikolić je bio neprikosnoveni lider. Uspeli su naprednjaci da očuvaju dobar deo radikalskog biračkog tela, kojem nisu smetale proevropske poruke. Naprednjaci su imali ultranacionalistički sertifikat, a njihovi birači su znali ili osećali da je ta priča sa Evropom nešto što se mora progutati, odnosno da je suštinski neozbiljna. Bili su politički pismeniji od onih koji su verovali da Srbija sa “lečenim radikalima” može u EU.

U fokusu kampanje bili su korupcija, siromaštvo, preispitivanje spornih privatizacija i tako to. Pogodovalo je naprednjacima to što je svetska ekonomska kriza rasturila ionako kilavu ekonomiju Srbije. Nije smetalo naprednjačkim glasačima to što im je Toma sa čašom vina u ruci poručivao da je “obezbedio svoju porodicu”, a da sada planira da “obezbedi i građane Srbije”. A fakat su naprednjaci mnoge od njih lepo “obezbedili”.

KRAJ TOMINE KARIJERE I VUČIĆEV USPON

Posle izbora za predsednika Srbije (predsednički i parlamentarni su održani istovremeno), Tomislav Nikolić pravi katastrofalnu političku grešku. Podnosi ostavku na mesto predsednika stranke, a Aleksandar Vučić postaje novi lider. Iako biva pet godina predsednik, Toma zapravo tada završava političku karijeru i trči počasni krug. Vučić ga postepeno marginalizuje i pretvara u karikaturu.

Prevremeni parlamentarni izbori, raspisani 2014. godine, imali su samo jedan cilj: da Vučić sa mesta “prvog potpredsednika” skoči na mesto predsednika Vlade Srbije. Teren je prethodno pripremljen: mediji, tajne službe i mnogi, mnogi drugi (neki bi sada voleli da se to zaboravi) duvali su mu vetar u leđa, sistematski je stvoren “kult vođe”. U fokusu kampanje bila je borba protiv korupcije i teške reforme sa jasnom porukom: političke promene nisu dovoljne – važan je “jak vođa”!

Već na ovim izborima (kao uostalom i na prethodnim lokalnim izborima koji su sprovedeni od dolaska naprednjaka na vlast) primećene su brojne “nepravilnosti”, sve sa ćelavcima, džipovima, palijama, kapilarnim glasovima i dramatičnom zloupotrebom medija. Samo što je tada retko ko obraćao pažnju. Paralelno sa tim je išlo sistematsko uništavanje političkih oponenata i kritičara.

Vučić se 2016. priprema za predsedničke izbore, ima podršku i sleva i zdesna, potpunu kontrolu medija, dobro razrađenu klijentelističko-kriminalnu piramidu i stranku ustrojenu kao paravojnu formaciju. Moto kampanje naprednjaka za vanredne izbore te godine (raspisani da bi se demonstrirala sila, vežbala krađa izbora i pripremila predsednička kampanja) bio je: “Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje”. Otprilike, uradili smo čuda, postigli zastrašujuće ekonomske uspehe, koji su pumpani u medijima po severnokorejskom modelu, sada nam opet treba podrška. Vučić je lider kojem se divi celi svet. I tako dalje.

Vučićevo ime se nalazi u prvom planu na naprednjačkim izbornim listama na parlamentarnim izborima i 2020. i 2022. godine. Na prvim je moto naprednjaka uz Vučićevo ime bio “Za našu decu”. Dakle, dodata je futuristička i intergeneracijska komponenta. Reforme smo reformisali, nema se što više reformisati, sada je vreme za razvoj, gradimo puteve, škole, bolnice, fabrike, naša deca će živeti kao kraljevi. Kampanja 2022. godine ima moto “Zajedno možemo sve”: opet pogled u budućnost, ali je i fokus na stabilnosti koji nam može obezbediti samo Vučić, u kontekstu pandemije i raznih svetskih kriznih pizdarija. “Mir, stabilnost, Vučić” jedna je od krilatica, koja se poklapa s motom koji je na izborima održanim istog dana u Mađarskoj imao Viktor Orban – “Mir, stabilnost, Orban”.

BORBA PROTIV KORUPCIJE SE POLAKO ZABORAVLJA

foto: amir hamzagić / tanjug

Borba protiv korupcije je s vremenom nestala i iz režimskih medija i iz naprednjačkih kampanja. Spominjala se samo u kontekstu “bivše vlasti”. Ako se nešto ne spominje, to i ne postoji, mislili su.

A onda je usledila novosadska tragedija i politički zemljotres koji je promenio Srbiju i zatekao vlast nespremnu. Na sceni se pojavila “neočekivana sila” – studenti. Kako naprednjaci odgovaraju? Nasiljem, mlate i hapse decu kojoj su obećavali bolju budućnost, još jače progone političke protivnike… Vide da gube podršku svojih mekih birača i delova institucija, a uplašeni su činjenicom da su se apstinenti probudili.

Iako su se, kako kažu naši sagovornici, šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale u nekom obliku tokom cele radikalske-naprednjačke karijere, u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Obraćaju se tako naprednjaci svom osnovnom biračkom telu, pauperizovanoj raji kojoj su tokom decenije i kusur svojim informativnim programom ugrozili kognitivne funkcije.

Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve!

Korupcija se ne može više sakriti i u tom smislu je na sva zvona promovisan sajt “Ko si bre ti”, na kojem građani mogu predsedniku da prijave korupciju i druge zloupotrebe vlasti i moći. U fazonu, predsednik je jadan, pošten i dobar, ali ovi oko njega mute vodu. Kada on sazna, ima da sve pršti od pravde, istine, zdravlja i veselja.

SPASOJEVIĆ – NAPREDNJACI PROTIV “URBANIH I OTUĐENIH”

Profesor na beogradskom FPN-u Dušan Spasojević komentariše za “Vreme” začetke naprednjačke šatra-kampanje. Da li se ona razlikuje od ranijih kampanja i, ako se razlikuje, u kojoj meri i zašto?

“Nisam siguran da će se kampanja SNS-a značajno razlikovati od prethodnih, ali ćemo za konačnu procenu morati da sačekamo da je vidimo u punom obliku. Šatre smo viđali i ranije, doduše u nešto manjoj meri, a pre svega ih vidim kao način da se lideri SNS-a ponovo povežu sa svojom bazom i uvere birače da su obični ljudi poput njih — ljudi koji vole šatru, pečenje i kolo. Što ste duže na vlasti, teže je zadržati takav imidž”, kaže Spasojević.

On smatra da naprednjaci svoje izazivače predstavljaju kao njihovu potpunu suprotnost: kao mlade, obrazovane, urbane i otuđene. I to nije čudno. Urbani i otuđeni – to je slika koju SNS već dugo gradi o svojim protivnicima.

“Ovaj deo kampanje, dakle, namenjen je prvenstveno starijim i ruralnim biračima. Ostaje da vidimo šta će biti ponuđeno onima koji očekuju nešto više od šatre”, kaže Spasojević.

foto: tanjug / amir hamzagić

PONOŠ – BORAT–KAMPANJA

Međutim, predsednik stranke SRCE Zdravko Ponoš kaže kako je već sada jasno da će ova naprednjačka kampanja definitivno biti drugačija od svih ostalih. Podseća da ju je on krstio “Borat-kampanjom” i kaže da mu je drago što se taj izraz “primio” u javnosti jer “dobro opisuje ono što Vučić i naprednjaci sada rade”.

“Ovom kampanjom naprednjaci pokušavaju da ‘ankerišu’ svoje tvrdo biračko telo, a sa druge strane, žele da probuđene apstinente vrate na spavanje. To rade tako što kriminalizuju političke protivnike, bez obzira na to da li su iz političkih stranaka ili su prepoznati kao ljudi koji bi mogli da budu na studentskoj listi. Istovremeno, proizvode sukobe među političkim protivnicima. Čak i tamo gde politički stavovi i razlike nisu naročito važni, oni se trude da od toga naprave veliko pitanje i glavnu temu. I konačno, nastoje da dezavuišu svakoga ko kaže bilo šta kritički o ovoj vlasti i njenim rezultatima”, kaže Ponoš za “Vreme”.

On dodaje da su naprednjaci od osnivanja do danas imali razne kampanjske faze. Prva je “Tomina faza”, pod, kako kaže, motom “Šaran džemper vijugama, dođi Tomo jarugama”. To je bila kampanja koja ih je dovela na vlast, a svi su se krili iza Tome.

“Druga faza počinje kada Vučić preuzima stranku i stvarnu moć. Tada je pokušavao da se približi građanskoj Srbiji, nevladinom sektoru i medijima. To je vreme kada je uspevao da se fotografiše sa Sonjom Liht. To bih nazvao fazom urbanizacije. Treća faza je, uslovno rečeno, faza suburbanizacije – povratak sebi. Trgovi, dvorane, Dodik, lake note. Tu počinje zatvaranje kruga”, kaže Ponoš i dodaje da bi ovu naprednjačku kampanju, koja “ide još dublje”, nazvao “atavističkom”.

“Ona se vraća sve do Pašića – veličanje neukosti i opanaka. Tako je i Pašić radio: slavio je opanak, a sa porodicom letovao na Kvarneru. Tako je i danas: raja pod šatru, a oni u Dubai! Borat-faza podrazumeva šatre, muziku tipa ‘Pevaj i kada ti se plače’. Za raju prasetina, mlad luk i mršav špricer da zaborave zašto im se uopšte plače. Poruka glasi: nemojte da vas bude sramota, vi ste raja, vi ste stalež. To je način da se učvrsti to biračko telo”, kaže Ponoš.

On primećuje i promenu u upotrebi Vučićevog imena u kampanji. Sada smo, po njegovom mišljenju, došli u fazu kada Vučićevo ime više ne vredi koliko je vredelo, pa se sada svi kriju iza Srbije. Zato slogan “Srbija pobeđuje”, zato smo svi mi rušitelji Srbije, a oni njeni branitelji.

“Sajt ‘Ko si, bre, ti?’ pokazuje da je Vučiću jasno kako je korupcija toliko sveprisutna da od nje nekako mora da se opere. To je prilično dobro osmišljeno, mora se priznati. On želi da kaže: tačno je, imamo problem. To više ne mogu da sakriju. Ali problem prave, je li, mangupi iz naših redova, sa kojima ću ja da se obračunam. Javite se na ovaj sajt i sve će biti rešeno. Na taj način uspostavlja direktnu relaciju sa svojim biračima. Jednu gotovo bogumilsku relaciju”, kaže Ponoš.

B. STOJKOVIĆ – PAUN U ZUBIMA PREDATORA

Biljana Stojković, aktivistkinja, profesorka beogradskog Biološkog fakulteta i članica Demokratske stranke, kaže nam da ipak ne vidi veliku promenu u kvalitetu naprednjačke kampanje poslednjih godina. Razlika je u povećanju kvantiteta i intenziteta, pa se zbog toga kampanja pretvorila u potpuno ogoljeni primitivizam i još agresivniju propagandu. Dodaje kako je jasno da Vučiću nedostaje maštovitosti i novih ideja.

“Ne postoji bilo šta novo da ponudi, jer je već toliko puta obećavao sve i svašta, spremao paketiće sa paštetom, šećerom i rezancima, davao novce, glumatao telefonske pozive sa naređenjima ovom ili onom ministru, organizovao šatre sa narodnim pevaljkama i prasićima na ražnju. Znate, u evolucionoj biologiji postoji fenomen ‘nezadržive selekcije’ koji opisuje odnose između muškog i ženskog pola u periodima reprodukcije. Uobičajeno je da jedan pol bira partnera, a drugi se trudi da bude što privlačniji, maksimizuje broj jedinki s kojima će stupiti u odnose i posledično dobiti veliki broj potomaka. Pokazano je da u polu koji bira evoluira preferencija prema karakteristikama budućih partnera, zbog čega u tom drugom polu raste selektivni pritisak za evoluciju sve većih i intenzivnijih atraktanata. Takva nezadrživa selekcija koja, s jedne strane, povećava prag nadražaja u izbirljivom polu u odnosu na atraktante, dovodi do pojačavanja i povećavanja osobina koje se doživljavaju kao privlačne, s druge strane, kao što je, na primer, paunov rep. Problem nastaje kada uvećanje takvih osobina postane opasnost za preživljavanje, jer paun je lep i drečav, ali i vidljiv za predatora. Ponašanje naprednjaka i njihovog gazde vidim kroz tu prizmu. Nemaju ništa kvalitativno novo što može privući birače, odavno je prag privlačnosti, tj. poverenja u njihovu politiku podignut toliko da im ni najmanje ne garantuje uspeh u reprodukciji, tj. izborima”, kaže ona.

Ona smatra da je Vučić veoma svestan, već najmanje deset godina, da nije prihvatljiv za obrazovaniji deo stanovništva. Odbijenicu je dobio na samom početku svoje vlasti, 2012. godine, kada je nudio mnogim uglednim i ostvarenim ljudima da se uključe u njegovu politiku kroz različite funkcije.

“Privukao je samo neke profesionalne političare koje je prethodno nazivao ‘žutim lopovima’ i oni su mu ostali verni do danas ili su se s vremenom priključivali; zapravo, sa Vučićem su dobili priliku da nastave i pojačaju svoje lukrativne poslove. Njegov prezir prema obrazovanijim građanima, a posebno prema univerzitetu koji te ljude obrazuje, rastao je s godinama. Mislim da je brzo shvatio kome se obraća i primenio je strategiju stvaranja sve veće zavisnosti tih ljudi od sebe i svoje stranke. Siromašenje građana, koje prevashodno zahvata niže obrazovane i niže kvalifikovane građane, možemo shvatiti i kao nesposobnost i kao nezajažljivost ljudi na vlasti u bogaćenju, ali i kao smišljenu politiku vezivanja miliona ljudi za sebe. Socijalna uloga države praktično ne postoji; ona je preneta u vladajuću stranku, gde davanja zavise od poslušnosti i lojalnosti. Rekla bih da je to najpokvarenija stvar koju je Vučić uradio našem društvu”, kaže Biljana Stojković.

U svakom slučaju, kaže ona, estetika tog sloja društva namerno je godinama degradirana kako bi se učinila što udaljenijom od “proseka kulturnih preferencija”, a posebno onih koje vezujemo za obrazovaniji deo. Naprednjaci su učinili sve da nas podele na svakom, pa i na tom polju, zaključuje ona.

foto: tanjug / jadranka ilić

VOŠTINIĆ – MUČNE ŠATRE

Kraljevački aktivista Predrag Voštinić kaže za “Vreme” da je ovako koncipirana kampanja, iako deluje kao prirodan estetski naprednjački domet, ipak rezultat temeljnog istraživanja. Ona izvesno pokazuje nameru da se njome odgovori na tzv. odvojenost vladajućeg i najbogatijeg sloja od stvarnih ljudi, kao poslednji “pokušaj reanimacije entuzijazma u umrlom duhu svemoći”.

“Ima nešto jako mučno u tim slikama ispod šatri, nešto nalik onim cirkuskim predstavama u kojima se pojavljuju ljudi sa određenim nedostacima. Pa vam predstava ne bude smešna nego mučna. Dodatno i zbog toga što se jasno vidi da milijarderima teško pada primoranost da se mešaju sa ‘plebsom’. A kakva bi to tek sjajna predstava mogla da bude kad bi samo neko uzeo mikrofon i rumenom narodu izneo računicu da je ministar sa kojim upravo pocupkuju, pre samo par dana, na vikend posetu finalu Svetskog prvenstva u fudbalu potrošio više nego svi oni pod šatrom, zajedno, na sve svoje potrebe za godinu dana. Pa da to čuju i ovi estradni rehabilitanti koji su jedini pristali da vrisnu na kriminalne akorde i kojima puno znači par hiljada obećanih evra”, kaže Voštinić.

Dodaje kako se naprednjaci sami hvale da su stalno u kampanji, ali da je istina da su u stvarnoj kampanji bili samo dok nisu uzeli vlast i oteli medije. Od tada, kampanja ima punu podršku propagande, jako skupe i lišene svake skrupule.

“Od uloge lažnih žrtava i poziva na sažaljenje, preko poziva na obračun sa korupcijom, vrlo brzo su se obreli u epskim vodama veličajući jedno jako iskompleksirano biće kao personifikaciju svega što jednom društvu treba. Otuda ove šatre sada ne govore puno o njihovom imidžu. Kasno je sada da bilo koga uveravaju u svoju demokratsku ili bilo koju političku prirodu. Oni sada šatre nude kao Nojeve barke na kojima nude mesto ‘samo svojima’. Poziv na ukrcavanje je oproban recept svih gubitničkih autokrata koji više ne mogu da sakriju svoju prirodu, uz važnu poruku koja se provlači kroz svaki postupak: dok ste sa nama, niko ne sme da vas dira i bićete sigurno iznad zakona. A pragmatični idiot je oduvek najviše cenio sopstvenu izvesnost”, kaže Voštinić za “Vreme”.