Dogodine, ili one tamo, ponovo u svom Novom Sadu

EXIT Festival – mrzim ga najviše na svetu i volim ga najviše na svetu. Većini ljudi bi ova izjava mogla zvučati potpuno kontradiktorno, ali to je upravo emocija koja me prožima kada dobijem pitanje šta osećam kada pomislim na EXIT, 1. jula i 1. septembra.

Tog nekog 1. jula, par dana pred početak festivala, zaista sam u posebnom psihofizičkom stanju i uvek se pitam zašto mi uopšte sve to treba u životu. Dva meseca kasnije, kada dođem k sebi i odmorim se dobro, zaboravim na stres i nervozu – ili ih samo potisnem – shvatim da me festival i dalje toliko “radi”, te da i dalje adrenalin plavi telo kada pomislim na njega i sva ta festivalska dešavanja, pa opet želim sve te izazove da proživim, ponovo i ponovo.

Do sada je 1. septembar uvek pobeđivao, ali mu 1. jul sve više “diše za vratom” poslednjih godina, kako sam i ja svoju životnu i festivalsku kilometražu počeo da “nabijam”.

foto: nemanja jovanović / tanjug

EXIT JE MNOGO VIŠE OD LJUDI KOJI SU GA PRAVILI

U EXIT-u sam od početaka, nikada se nisam jedan dan mrdnuo od njega, bio sam u najlepšim godinama najuži deo ekipe, ali i u onim turbulentnim, kojih isto tako nije manjkalo. Od samih početaka radio sam različite poslove, jer kada je festival počeo da se diže, niko od ljudi koji su ga radili nije bio festivalski edukovan, nije bilo škola u Srbiji koje bi pružile neophodno znanje iz domena event industrije, a mi svi bili klinci koji su tokom studiranja “uskakali” u taj neverovatni festivalski poduhvat.

Samim tim, ljudi su se prirodno pronalazili u nekim poslovima ili nisu, otpadali su, postajali deo ekipe, menjali uloge i funkcije, nestajali ili nastajali, neki bili kratko, neki brojali ozbiljan staž, da bi se s godinama, lagano ali sigurno, uhodavala ozbiljna grupa ljudi i profesionalaca koja je pravila sve složenija i zahtevnija izdanja festivala.

Nikada ne bih izdvajao ljude pojedinačno, bilo ih je na stotine, i svako ko je bilo kakvim svojim delanjem doprineo da festival postane ono što jeste, ima puno pravo da kaže da je festival (nekim delom) i njegov. Isto tako, EXIT je i moj. EXIT je mnogo više od ljudi koji su ga pravili, EXIT je ideja, EXIT je nešto što pripada i svima onima koji su dolazili na njega kao posetioci. Baš zato, EXIT je i uspeo da postane jedan od najvećih brendova Novog Sada i Srbije, i nešto po čemu smo u svetu postali priznati i poznati – po dobrom.

Pokušali smo u više navrata da sračunamo koliko je za sve ovo vreme trajanja festivala stranaca došlo samo zbog EXIT-a u Novi Sad, i brojke su zaista impresivne, nestvarne, govorimo o stotinama hiljada ljudi od kojih je ogroman procenat mladih prvi put došao u Srbiju posetivši upravo EXIT festival. Ovde uopšte neću ubacivati ekonomske pokazatelje u jednačinu, dovoljno je samo reći da je retko koji sprski brend toliko uradio na temu afirmisanja svoje zemlje – uz vrlo konkretne i merljive rezultate.

foto: jaroslav pap / tanjug

BEZBEDNOST JE NAJVAŽNIJA

Kao što sam rekao, od prapočetaka sam radio različite poslove na festivalu. Tako je najprirodnije graditi znanje i iskustvo, korak po korak, učeći iz prakse, svojih i tuđih grešaka, prelazeći polako na sve ozbiljnije funkcije i kompleksnija zaduženja, da bih od 2015. godine preuzeo poziciju nekoga ko u potpunosti rukovodi svim službama festivala.

No, ta pozicija mi je donela mnogo stresa i nervoze u životu. Neko bi možda očekivao da bi trebalo da osećam ponos ili gordost, ali iskren da budem, ako takvi osećaji i postoje u retkim mirnim fazama, potpuno su mi potisnuti ovim drugim koji su mi dominantni. Festival je konstantno rastao, iz godine u godinu postajao sve kompleksniji, produkciono i infrastrukturno, što je posledično tražilo sve veće zahteve po pitanju bezbednosti.

Uvek sam govorio, što svi oko mene znaju: najbitnije je da svi posetioci odu sa festivala živi i zdravi, odnosno da se nikada ne desi propust našom krivicom, zbog kojeg bi nečija bezbednost, zdravlje i život bili ugroženi. Imamo apsolutno najlepši festivalski venue na svetu, i bez ikakve dileme – najteži.

Ovo se odnosi i na proces izgradnje i postavke festivala, ali pre svega na pomenutu bezbednost svih ljudi koji dolaze na festival, bez obzira kakvu ulogu imaju. Kada je tvrđava građena, ideja tvoraca je bila da bude neosvojiva, a mi smo se “drznuli” da njenu beskrajnu lepotu iskoristimo i da na tvrđavu dovedemo desetine hiljada ljudi. Jasno je da prvo nije nikako u korelaciji sa drugim i baš zato je ovo i najlepši, i najteži festivalski prostor na svetu. Takođe, EXIT samo i jedino može da se desi u Novom Sadu, na “Đavi”, i apsolutno nigde više.

foto: jaroslav pap / tanjug

NOVI SAD VIŠE NIKADA NEĆE BITI ISTI

Mnogo puta sam tih prvih dana jula u časovima ekstremnog premora i psihofizičke iscrpljenosti razmišljao kakav bi uopšte Novi Sad mogao biti da nema festivala. To je bilo pomalo i sebično jer nisam licitirao nestankom festivala, koliko sam pomišljao da ako nema ove cele mašinerije, onda valjda i moje patnje prestaju…

Definitivno besmisleno i sebično, ali u datim okolnostima i ekstremnim izlaganjima stresu i fizičkim naporima, to je verovatno bio neki imaginarni beg od svega. Objektivno, zaista nikada nisam ozbiljno pomislio da bi se to moglo i desiti.

Evo, ipak smo i to doživeli. Novi Sad više nije isti od 1. novembara 2024. Novi Sad sigurno neće nikada biti isti, ma šta se desilo u budućnosti, a u ovoj opštoj degradaciji kulture, života i zabrane slobodne misli u kojoj smo trenutno prisiljeni da živimo, i tokom ove užasavajuće osvete loših đaka, Novi Sad je ostao ne samo bez EXIT-a, nego i bez drugih kulturnih manifestacija koje su, ma koliko da su bile male, davale taj pečat lepoti, kulturnoj raznovrsnosti i posebnosti koju je Novi Sad oduvek imao.

foto: jaroslav pap / tanjug

UVEK UZ STUDENTE

DNK festivala je studentska. Počeo je potpuno kao deo studentskog pokreta, kao bunt protiv svega lošeg što nam se devedesetih godina dešavalo i nije bilo dileme da li će festival i sada javno stati uz studente. Bilo koji pokušaj relativizacije na temu momenta ili intenziteta reakcije festivala ili licitiranja u tom smeru besmislen je potpuno, jer za razliku od mnogih festivala koji se i dalje dešavaju uredno i bez prepreka, EXIT-a nema jula 2026. godine, u njegovom Novom Sadu, u njegovoj Srbiji.

Imao sam ozbiljan plan da tih julskih datuma ne budem u Novom Sadu jer nisam želeo da doživim iz prve ruke Novi Sad bez EXIT-a.

Naravno, život često ume da bude apsurdan, pa se sve tako namestilo da se u Novi Sad vratim upravo u četvrtak 9. jula, i da u njemu provedem sve vreme “EXIT datuma”. Zaista davno nisam takvu prazninu, sivilo i depresiju osećao kao tih dana u gradu, a znam da to nije isključivo neka lična percepcija uzrokovana svim ovim što se desilo, tim pre što sam na sve strane imao prilike da vidim emotivne reakcije ljudi koji su istinski lamentirali i patili nad gubitkom svog festivala.

EXIT NE MOŽE DA NESTANE

Ispratio sam reakcije i prijatelja i poznatih ličnosti i meni potpunih neznanaca, ali mi je zaista drago što je toliko ljudi osetilo potrebu da javno nastupi i pokaže koliko im je festival bitan u životu. Tek u ovakvim nesrećnim okolnostima čovek zaista shvati koliko ovaj festival istinski znači za grad i koliko su ga ljudi smatrali svojim, a nekako i zaista bitnim delom svog života. Na kraju, EXIT je postao i vremenska i kalendarska odrednica. Godina se u percepciji velikog broja Novosađana delila na deo pre i deo posle EXIT-a, a leto i sezona godišnjih odmora su počinjali tek kada se završi EXIT festival.

Nemam bilo kakvu dilemu da li će EXIT-a biti ponovo u Novom Sadu; ako ga baš ne bude sledeće, biće ga one tamo godine i biće potpuno nebitno ko će ga raditi, da li ću ja biti ponovo na istoj poziciji ili ću ipak realnije, konačno gledati iz “festivalske penzije” kako se hiljade ljudi iz svih krajeva sveta ponovo penju Varadinskim mostom na putu ka tvđavi.

EXIT ne može da nestane zato što to nije prost komercijalni događaj, nego jedno od dešavanja koje je u potpunosti obeležilo poslednjih 26 godina života Novog Sada. Ono je doslovno predstavljalo prozor u svet mnogim mladim ljudima u Srbiji tokom odrastanja i mnogo je veće od svih onih koji su mislili da će opstruisanjem i gašenjem festivala ugasiti slobodnu misao i ideju koju je festival nosio od svog osnivanja.

Veliki Dule Vujošević je umeo da kaže za razne loše pojave u društvu: “I ovo će se jednom lane zvati”, a duboko i sam verujem u to.

Dogodine, ili one tamo, ponovo na “Đavi”, ponovo u svom Novom Sadu!

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.