Da li narednim generacijama ostavljamo otrovanu zemlju?

Tokom vikenda je nevladina organizacija „Gospić je naš dom“ okupila desetine hiljada građana Hrvatske na protestnom skupu na Trgu bana Jelačića. Demonstranti su zahtevali od vlade hitnu i sveobuhvatnu sanaciju ilegalno odloženog opasnog otpada na području Gospića, kao i sistemsku zaštitu ostalih delova zemlje od nepropisnog skladištenja otrovnih materija.

Podsetimo, početkom prošle godine hrvatska specijalna policija, u saradnji sa Europolom, uhapsila je 13 osoba za koje se sumnja da su ilegalno zakopale čak 33.000 tona otrovnog materijala, uglavnom uvezenog iz inostranstva i predstavljenog kao reciklažna masa. Građani su protestovali jer ovaj problem još nije rešen, a počinioci se danas nalaze na slobodi.

Opasni otpad odavno je prekogranični problem, a teret njegovog zbrinjavanja prebacuje se iz bogatih u siromašne zemlje. Istovremeno, može biti i ozbiljan biznis, što privlači razne mešetare.

U Srbiji se ova tema sporadično pojavljuje u javnosti, uglavnom kada se desi neki veći incident. Ali i tada brzo bude zaboravljena. U februaru prošle godine izgorelo je skladište u Novom Sadu u kojem je, procenjuje se, bilo 1.200 tona opasnog otpada, i to bude vest samo jedan dan.

Prema nekim procenama, Srbija sama proizvodi stotinak hiljada tona opasnog otpada godišnje. Pri tom nema nijednu izgrađenu klasičnu, trajnu deponiju opasnog otpada. Identifikovano je čak 88 lokacija istorijskog zagađenja, na kojima je, između ostalog, evidentiran i opasan otpad koji nije na odgovarajući način zbrinut. Postavlja se pitanje šta se sve tek dešava u potpunom mraku, van očiju institucija i istraživača? Kakvu ćemo zemlju ostaviti narednim generacijama?

Problem je detektovala i Državna revizorska institucija (DRI), koja je 2023. godine objavila poseban izveštaj “Upravljanje otpadom”, u kojem je, diplomatskim jezikom, iznela veoma zabrinjavajuće podatke: država nema pouzdanu evidenciju opasnog otpada, postoje ograničeni kapaciteti za njegovo odlaganje, ne postoji redovan sistem skupljanja opasnog otpada…

O problemu opasnog otpada razgovarali smo sa Igorom Jezdimirovićem, iz organizacije Inženjeri zaštite životne sredine.

Vreme: Kako generalno izgleda situacija sa opasnim otpadom u Srbiji?

Igor Jezdimirović: Na žalost, sistem kontrole opasnog otpada u Srbiji još uvek nije na zadovoljavajućem nivou. Neujednačena primena propisa, nedovoljno efikasna kontrola i ograničeni institucionalni kapaciteti predstavljaju neke od glavnih razloga za takvo stanje.

Podaci o količinama generisanog, tretiranog, uvezenog i izvezenog opasnog otpada prikupljaju se u Agenciji za zaštitu životne sredine (SEPA), ali se konsolidovani podaci objavljuju sa značajnim zakašnjenjem. Javnost ima pravo da zna gde i u kojim količinama nastaje opasan otpad, ko ga preuzima, na koji način ga tretira i gde završavaju produkti tog tretmana. Posebno su važni ažurni i javno dostupni podaci koji omogućavaju praćenje celokupnog toka otpada, od mesta nastanka do konačnog tretmana ili izvoza.

Takva transparentnost je neophodna kako bi se sprečile zloupotrebe u kojima se neadekvatnim tretmanom ili klasifikacijom otpad formalno prikazuje kao neopasan, iako rizik po životnu sredinu nije stvarno uklonjen. Visoka cena tretmana opasnog otpada postoji sa razlogom, jer takav tretman zahteva odgovarajuću tehnologiju, stručnost i kontrolu. Ukoliko toga nema, postoji rizik da finansijska korist ostane operateru, dok stvarni trošak u vidu zagađenja životne sredine i posledica po zdravlje ljudi trpimo svi.

Foto: Privatna arhiva

Da li je to unosan biznis i ko se njime bavi?

Tretman opasnog otpada jeste ekonomski značajna, ali pre svega veoma odgovorna i zahtevna delatnost. U razvijenim sistemima ona podrazumeva ozbiljna postrojenja, značajne investicije, odgovarajuće tehnologije, stručan kadar i kontinuiranu kontrolu rada operatera, kako od strane nadležnih organa tako i kroz dostupnost informacija javnosti.

U Srbiji se poslovima sa opasnim otpadom bave ovlašćeni operateri. Problem je u tome što sama činjenica da neko poseduje dozvolu ne može biti garancija da će svaki postupak sa opasnim otpadom biti adekvatan i bezbedan. Upravo zato su neophodni kontinuirani inspekcijski nadzor, praćenje tokova otpada, kontrola procesa tretmana i provera toga šta je stvarni krajnji rezultat tog tretmana.

To što poslednjih godina nema toliko medijski eksponiranih slučajeva otkopavanja nelegalno zakopanog opasnog otpada ne znači automatski da sav opasan otpad završava tamo gde treba niti da su svi postojeći modeli tretmana jednako bezbedni i efikasni.

U Srbiji postoje operateri koji raspolažu ozbiljnim i međunarodno priznatim tehnologijama, ali postoje i primeri koji pokazuju zbog čega je neophodno veoma pažljivo kontrolisati i postupak izdavanja dozvola i stvarni rad postrojenja. Kada su u pitanju opasne materije, administrativno ispunjavanje uslova nikada ne sme biti zamena za tehničku ispravnost i stvarnu zaštitu životne sredine.

Prema nekim podacima, u Srbiji postoji 88 istorijski zagađenih lokacija. Šta to konkretno znači?

Broj od 88 lokacija potiče iz ranijih popisa i bez nove, ažurirane liste ne bih ga uzimao kao potpuno precizan podatak o današnjem stanju.

Suština problema je da su iza određenog broja nekadašnjih industrijskih postrojenja, posebno onih koja su završila u stečaju ili restrukturiranju, ostale značajne količine istorijskog otpada, uključujući i opasan otpad. Na pojedinim lokacijama problem nije samo u otpadu koji se može fizički ukloniti, već i u mogućoj kontaminaciji zemljišta i podzemnih voda.

Uklanjanje opasnog otpada je zato često samo prvi korak. Nakon toga je potrebno utvrditi da li su zemljište, podzemne ili površinske vode zagađeni i, ukoliko jesu, sprovesti sanaciju i remedijaciju.

Poseban problem nastaje kada pravno lice koje je zagađenje napravilo više ne postoji ili nema sredstva iz kojih bi se sanacija mogla finansirati. U takvim slučajevima trošak rešavanja problema u praksi pada na sve građane.

Kakve sve to posledice dugoročno ostavlja na život u Srbiji i šta govori o nama?

Nepravilno upravljanje opasnim otpadom može imati veoma ozbiljne i dugotrajne posledice po zemljište, površinske i podzemne vode, vazduh, ekosisteme i zdravlje ljudi. Kod pojedinih zagađujućih materija posledice mogu trajati decenijama.

Problem je što jedan incident povezan sa opasnim otpadom veoma brzo nestane iz dnevnih vesti, dok posledice koje ostavi u životnoj sredini mogu ostati decenijama, pa čak i generacijama. Upravo zbog toga odnos države prema opasnom otpadu predstavlja dobar pokazatelj koliko ozbiljno shvatamo zaštitu životne sredine i javnog zdravlja.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!