Građani protiv režimskog nasilja i primitivne propagande

“Do izbora je ostalo još desetak dana, a politička atmosfera u Srbiji sve je napetija. Referendumski karakter predstojećih izbora gotovo niko više ne dovodi u pitanje, dok slogan studentskog pokreta ‘Srbija ili mafija’ jasno oslikava dubinu političke polarizacije i izbor pred kojim se društvo nalazi”, rekao je glavni urednik “Vremena” Filip Švarm na početku tribine “Srbija pred izborom”, održane 12. oktobra u Kragujevcu.

Švarm je ocenio da se režim Aleksandra Vučića, posle četrnaest godina na vlasti, suočava sa ozbiljnim izazovom, dok problemi sa glasanjem građana Srbije u dijaspori, sve izraženiji pritisci, pretnje i nasilje nagoveštavaju izrazito zaoštrenu izbornu kampanju. “Kakve su šanse izbornih lista? Može li studentski pokret da mobiliše dovoljno birača da promeni odnos političkih snaga? I šta nas očekuje u kampanji u kojoj su poverenje u institucije i ravnopravnost izborne utakmice ozbiljno narušeni? Na ova pitanja naši sagovornici pokušaće da daju odgovore”, rekao je Švarm.

Prvo pitanje uputio je političkom analitičaru i uredniku “Nove srpske političke misli” Đorđu Vukadinoviću, zamolivši ga da predstavi saznanja svoje organizacije o političkim preferencijama građana uoči parlamentarnih izbora.

Đorđe Vukadinović:

Radili smo istraživanja početkom septembra i početkom oktobra, a ovo najnovije upravo smo završili, odnosno završavamo ovih dana. Rezultate, naravno, ne mogu da objavim jer sam vezan ugovorom sa naručiocem. Ono što mogu da kažem jeste da na svakih mesec do dva, a u najgorem slučaju tri, sprovodimo istraživanja, bez obzira na to da li imamo naručioce i postoji li interesovanje za njih. Važno nam je da vidimo kako diše Srbija i kakve su tendencije. To je bitno imati u vidu s obzirom na kritike koje se čuju, naročito tokom predizbornih kampanja, od onih koji nisu zadovoljni svojim rejtingom. Često nalaze razloge da osporavaju istraživanja. I to ne pojedinačna istraživanja ili konkretne rezultate, već istraživanja javnog mnjenja kao takva.

Jovo Bakić i ja dobro poznajemo probleme istraživanja javnog mnjenja – metodološke, teorijske, praktične, a bogami i političke. Ti problemi postoje svuda, ali su posebno izraženi u Srbiji danas. To bi mogla da bude posebna tema neke tribine. Problema je bezbroj, i to ne samo zato što neko namerno manipuliše rezultatima, laže ili vara. To je, zapravo, najmanji problem i najlakše ga je rešiti, odnosno razotkriti. Mnogo je veći problem to što u autoritarnim i totalitarnim društvima nema stvarnog javnog mnjenja, pa samim tim ni pouzdanih istraživanja javnog mnjenja.

Mi danas živimo u društvu sa izraženim autoritarnim elementima, pa čak i elementima postmodernog, karikaturalnog totalitarizma, prikrivenog i ušuškanog u haos prividnog pluralizma. Taj pluralizam je, zapravo, lažan. Zbog toga smo blizu situacije u kojoj nema stvarne javnosti, pa ni uslova za pouzdano istraživanje javnog mnjenja.

Na ovim izborima se, možda pre svega, odlučuje o tome da li ćemo kao društvo uopšte preći minimalni prag onoga što se naziva izbornom demokratijom. Meni, vama, Jovi i većini ljudi ovde to nije dovoljno. To je minimum minimuma. Ali mi smo trenutno i ispod tog minimuma.

Šta znači izborna demokratija? Ne govorimo ovde o potpuno slobodnim, poštenim i ravnopravnim izborima. To zaboravite, jer toga nema. Nisu bili pošteni ni ravnopravni ni izbori u Mađarskoj, ali to ipak ne daje dovoljno razloga da ih poredimo sa onim što se dešava u našoj zemlji. Porediti naše izbore sa mađarskim znači dati nezasluženi kompliment i Vučiću i naprednjačkoj Srbiji. Izbor pred kojim se nalazimo jeste stvaran, čak pomalo i egzistencijalan, ali su sami izbori gotovo karikatura izbora. Pitanje je čak da li je i taj izraz adekvatan ili treba koristiti neki žešći.

foto: jelena mrđa

U Mađarskoj nesumnjivo nije bilo potpuno slobodnih i poštenih izbora. Postojali su autoritarni elementi, jasna dominacija vladajuće stranke i zloupotreba državnih resursa. Ali postojale su i izborne procedure, pravila i institucije koje su objavljivale rezultate i čijim se rezultatima moglo verovati. To je taj minimalni nivo izborne demokratije: uslovi ne moraju biti ravnopravni, ali građanin koji izađe na izbore mora da bude siguran da njegov glas neće biti izgubljen, bačen ili ukraden. Mi, nažalost, ne dostižemo ni taj prag, a kamoli nivo relativno slobodnih i poštenih izbora.

Važno je podsetiti da je Srbija, uz sve mane tadašnjeg sistema, između 2000. i 2012. godine ipak zadovoljavala taj osnovni prag izborne demokratije, uključujući izbore 2012. godine. Ni oni nisu bili besprekorni kada je reč o ravnopravnoj zastupljenosti svih aktera, ali je suludo porediti ih sa onim što imamo danas. To dobro znaju svi koji su u tom periodu živeli i pratili izbore.

Orban jeste kontrolisao medije, to nije sporno, ali su postojali kanali preko kojih su se neke informacije ipak mogle probiti. Kod nas se guši i ono malo medijskih prostora i oaza koje su preostale. Tako smo došli u situaciju da nam je ostalo veoma malo prostora za slobodno informisanje. Kada se tome dodaju problemi sa institucijama, sa načinom na koji se glasovi prebrojavaju i sa poverenjem u objavljene rezultate, jasno je da smo ispod osnovnog praga izborne demokratije. Slična je situacija i sa istraživanjima javnog mnjenja.

Postoji, naime, strah. I opet, najmanji je problem kada neko svesno laže ili obmanjuje, jer se to, koliko-toliko, može razotkriti. Mnogo je veći problem kada ispitanici sami sebe obmanjuju, kada ne govore ono što zaista misle. A onda, naravno, mogu da obmanu i istraživača i anketara. Ako se na to nadoveže i eventualna manipulacija samog istraživača, problem postaje još složeniji.

Sve ovo govorim uz važnu ogradu. To nije nikakav alibi, niti razlog da kažemo da ništa ne valja i da istraživanja nema smisla raditi. Kao što činjenica da izbori nisu slobodni i demokratski ne znači da ne treba podržati one koji na njima učestvuju kao stvarna opozicija vlasti. Tako je i sa istraživanjima: teško ih je sprovesti, ali se određeni trendovi ipak mogu naslutiti.

Trend o kojem me pitaš objavljen je u “Vremenu” pre dva broja na osnovu našeg septembarskog istraživanja. Mislim da oktobarsko istraživanje nije donelo bitne promene. Prema tom nalazu, Studentska lista imala je prednost od dva do četiri procentna poena u odnosu na listu Aleksandra Vučića. Obe liste bile su iznad 40 odsto podrške. Rezultate za ostale liste nismo objavljivali jer se politička scena praktično preokrenula u roku od dva dana od završetka istraživanja, pa čak i pre nego što je ono bilo gotovo. Znate i sami šta se sve dogodilo. Studentska lista je imala turbulencije oko pojedinih istaknutih kandidata, nekoliko ozbiljnih opozicionih aktera povuklo se i javno podržalo studentsku listu, a Nestorovićev pokret se takođe našao u ozbiljnim problemima.

Imate, s jedne strane, one koji tvrde da Vučićeva lista vodi deset ili dvanaest procentnih poena i da će pobediti sa 400.000 ili 500.000 glasova razlike. U osnovi, to govori i sam Vučić. Ja u to ne verujem, ne samo na osnovu naših poslednjih istraživanja, već i na osnovu niza drugih istraživanja. Sa druge strane, postoje i oni koji tvrde da Studentska lista vodi sa dvanaest ili više procentnih poena prednosti u odnosu na SNS. Voleo bih da u to verujem, ali ni u to ne verujem.

Mislim da su stvari mnogo izjednačenije. Uostalom, teško je objasniti toliku nervozu i toliko nastojanje režima da opstruira glasanje građana Srbije u dijaspori ako zaista ima prednost od deset ili dvanaest procenata. Kada bi ta prednost bila toliko velika, zašto bi ga toliko brinuo taj deo biračkog tela?

Filip Švarm:

Jovanka, kako izgleda politička scena u Kragujevcu uoči izbora? Kakva su očekivanja, koji su glavni problemi i razlikuje li se Kragujevac po nečemu od drugih velikih gradova poput Beograda, Niša, a posebno Novog Sada?

Jovanka Nikolić:

Podsetila bih Đorđa na jednu stvar u vezi sa izborima 2012. godine, koje je pomenuo. Ne mogu sada da se setim tačnih procenata, ali zastupljenost predsedničkih kandidata Tomislava Nikolića i Borisa Tadića na RTS-u i Pinku bila je gotovo identična. Čak mislim da je Toma Nikolić na Pinku imao nešto više prostora, i to u vreme kada je nastupao kao opozicioni kandidat.

Kada je reč o Kragujevcu, on je donekle specifičan u odnosu na druge sredine, pre svega zato što tokom svih ovih protesta kod nas nije bilo incidenata. Sve se odvijalo prilično mirno.

foto: jelena mrđa

Želim da kažem još nešto i o ulozi medija. Na nas se ponekad, sa različitih strana, vrši pritisak da se ponašamo kao propagandisti, a ne kao nezavisni medij. U “Glasu Šumadije” zaista nastojimo da to izbegnemo. Pored analitičkih tekstova i svakodnevnog izveštavanja, trudimo se da građanima predstavimo činjenice. Ne mislim da novinari treba da budu neutralni po svaku cenu, ali moraju da budu profesionalni i da građanima omoguće da sami donose zaključke. Mislim da je i to jedan od razloga zbog kojih imamo veliki broj poseta.

U Kragujevcu su tokom prethodne dve nedelje održana četiri politička skupa. Prvi su organizovali studenti, odnosno grupa “Čuvari ustava”, kada su u grad stigli biciklisti. Bio je to zaista masovan skup. Prema proceni Arhiva javnih skupova, okupilo se oko 6.700 ljudi. Mnogi su došli pešice, što pokazuje da su to bili građani samog Kragujevca, ljudi koji su želeli da budu tu i koji su samostalno odlučili da dođu.

Nakon toga imali smo predizborni skup liste Evropska Srbija, takođe u prepunoj sali hotela Kragujevac. Čak mi se učinilo da su i sami učesnici koji su došli iz Beograda bili iznenađeni brojem okupljenih. U subotu uveče imali smo i skup Autentične desnice, takođe u jednom hotelu.

Ali ono zbog čega sve ovo navodim jeste skup, odnosno promocija i predstavljanje liste “Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija”, održani u hali “Jezero”. Možda ću upotrebiti tešku reč, ali mislim da je malo koji događaj toliko ponizio građane Kragujevca. Sa jedne strane, imali smo blindirane automobile kojima su se dovezli čovek za kojim je, ako se ne varam, raspisana poternica Interpola i sin donedavnog predsednika države. U skupocenim, blindiranim automobilima prolazili su kroz masu, dok su se građani gurali za besplatne pljeskavice.

Prema informacijama kojima smo raspolagali, SNS je za taj skup imao kvotu od 7.000 ljudi. U grad su stigle stotine autobusa. Međutim, ono što je posebno važno jeste pritisak koji je ovog puta vršen na zaposlene u javnim preduzećima. Do sada je SNS uglavnom pozivao svoje članove i aktiviste. Ovoga puta pritisak se proširio i na ljude koji nisu članovi stranke.

Imamo, recimo, primer žene zaposlene u jednom javnom preduzeću koja je, kada su je pozvali da dođe na skup, odgovorila: “Pa vi znate da ja nikad ne dolazim na vaše skupove”. Umesto da se na tome završi, tražili su joj da napiše obrazloženje zbog čega nije došla. U fabrici ‘Zastava oružje’ zaposleno je mnogo mladih ljudi koji još nemaju ugovore o radu na neodređeno vreme. Njima je sugerisano da bi bilo dobro, odnosno da je za njihovo dobro, da prisustvuju skupu.

Dakle, ovog puta pritisak je bio ogroman. Prema proceni Arhiva javnih skupova, oko 2.000 ljudi ostalo je ispred hale “Jezero”. Ne znam koliko tačno hala može da primi, ali naši novinari kažu da ni tribine nisu bile potpuno popunjene. Kada sve to uzmemo u obzir – pritiske na zaposlene, autobuse iz različitih krajeva Srbije i angažovanje javnih preduzeća – postavlja se pitanje kako je moguće da SNS nije uspeo da okupi pet ili šest hiljada ljudi, dok je na studentskom skupu bilo 6.700 građana koji su došli dobrovoljno, bez ikakve prinude.

Na skupu liste Evropska Srbija, u hotelu “Kragujevac”, takođe su se ljudi okupili bez pritisaka. Koliko sam mogla da primetim, među njima je bilo dosta nekadašnjih demokrata. Dakle, u Kragujevcu smo imali političke skupove na kojima su ljudi dolazili zato što su to želeli, bez angažovanja javnih preduzeća i prisiljavanja zaposlenih da prisustvuju. Nasuprot tome, za skup SNS-a angažovan je praktično čitav komunalni sektor. Ulice su se čistile i prale, prani su kontejneri – sve je bilo stavljeno u funkciju tog predizbornog događaja.

A ako je nešto deo identiteta Šumadije i Kragujevca, onda je to lokalpatriotizam. Ljudi vole da istaknu da su Šumadinci. Čak i neki istaknuti članovi SNS-a na društvenim mrežama predstavljaju se kao “Miki Šumadinac” ili “Aca Šumadinac”. A onda su ti veliki Šumadinci ispred hale “Jezero” sklonili zastavu grada Kragujevca i postavili stranačku zastavu. I to vam, mislim, govori dosta o atmosferi u kojoj živimo.

Ako u svemu tome ima nečeg pozitivnog, onda je to činjenica da je sve prošlo mirno, bez incidenata.

Filip Švarm:

Ova kampanja jeste zvanično počela nakon raspisivanja izbora, ali ona zapravo traje već skoro dve godine – od pada nadstrešnice, odnosno od decembra 2024. godine kada su studenti ustali. Nikada u Srbiji nijedan pokret nije uspeo toliko dugo da održi kontinuitet i sačuva energiju. Iskoristiću i ja svoje godine da kažem da nešto slično nismo videli još od 2000. godine.

Tada je sve nekako bilo sabijeno u nekoliko meseci. U periodu između bombardovanja i raspisivanja izbora delovalo je kao da vlada mrtvo more, a onda se energija odjednom skupila i došlo je do preokreta. Ono što danas gledamo, međutim, zaista je nezabeleženo: nikada veći broj građana nije neposredno učestvovao u organizaciji izbora. Tu su mobilni timovi, posmatrači, članovi biračkih odbora… Tolika mobilizacija građana u izbornom procesu do sada nije viđena.

Profesore Bakiću, vi ste sada i formalno deo izbornog procesa – kandidat na Studentskoj listi. Ostalo je još desetak dana do izbora. Možete li da napravite presek dosadašnje kampanje i kažete kako je vidite iz ove perspektive?

Jovo Bakić:

foto: jelena mrđa

Nama, kandidatima na Studentskoj listi, posao je značajno olakšan jer građani sami vode i stvaraju kampanju. To se najbolje videlo prilikom prikupljanja potpisa za Studentsku listu. Moram da se zahvalim režimu jer nam je značajno pomogao. Naime, poručili su javnim beležnicima da ne otvaraju kancelarije i ne izlaze građanima u susret, pa su se stvorili ogromni redovi. Bilo bi ih i da su beležnici radili, ali bi sve bilo manje vidljivo. Tako su nam učinili uslugu.

Moj kolega, takođe kandidat na Studentskoj listi u Novom Sadu, čekao je deset i po sati i nije uspeo da dođe na red da potpiše podršku. Atmosfera u tim redovima bila je izuzetno pozitivna. To je samo po sebi neobično, jer su ljudi, kada dugo čekaju, obično nervozni. A mi smo, kao narod, po tome prilično poznati. Ovde je, međutim, bilo drugačije. Ljudi su imali osećaj da učestvuju u nečem izuzetnom, u nečemu što izlazi iz okvira politike na koju smo do sada navikli.

Takva atmosfera oseća se svuda. Bio sam, recimo, na skupu u Kragujevcu i atmosfera je bila fantastična. Stigao sam oko dva popodne. Bili su postavljeni štandovi, ljudi su tek počinjali da pristižu, pozdravljali smo se i razgovarali. Oko pola pet sam se već pomalo zabrinuo jer još nije bilo mnogo ljudi. A onda je, oko pet, narod odjednom počeo da pristiže sa svih strana. Do pola šest sve je već bilo dupke puno. Kada to vidite, sve vam je jasno. Ovo nije politika kakvu smo navikli da gledamo. Ovo je nešto drugo.

A zašto je drugačije? Upravo zbog studentske energije koja i dalje traje. Ne znam za primer u svetu da je jedan studentski pokret toliko dugo uspeo da održi kontinuitet i mobilizaciju. Jedan od razloga za to verovatno je i činjenica da znatan deo akademske zajednice u Srbiji stoji uz studente. Ta sinergija studenata i akademske zajednice veoma je snažna i teško ju je nadomestiti ili neutralisati.

Uz to, imate građane i različite zborove koji obezbeđuju logističku podršku studentskom pokretu i našoj listi. Zato se kandidati uglavnom sami snalaze i finansiraju svoja putovanja po Srbiji, gotovo bez ikakvog novca iz zajedničkih izvora. Sve plaćamo iz svog džepa, a to nisu mali troškovi. Gorivo košta, ali svi smatramo da je ovo toliko važno da smo spremni da podnesemo te troškove.

Organizacija je takva da nam kažu: “Tog dana ideš tamo i tamo. Ako nemaš baš neku neodložnu obavezu, ideš”. A pogledajte koliko se skupova održava u jednom danu – nekada i deset. Bio sam, recimo, u Novom Pazaru. Fantastičan skup, puna sala, izuzetna energija. Sutradan sam gledao snimke iz Vranja – ponovo sjajan skup, sve puno. A posebno je impresivno što su skupovi u Novom Pazaru i Vranju održani istovremeno.

Želim sada da se osvrnem i na istraživanja javnog mnjenja. Veoma mi je drago što je Đorđe, koga poznajem decenijama, otvoreno rekao da su istraživanja u ovako nenormalnom političkom sistemu veoma problematična, bez obzira na to ko ih sprovodi. To, naravno, ne znači da istraživanja ne treba raditi. Naprotiv, treba ih raditi, ali njihove rezultate moramo uzimati sa izvesnom rezervom. Ne možemo im pokloniti potpuno poverenje, i to ne zato što su istraživači nepošteni ili što žele da manipulišu rezultatima, već upravo zbog okolnosti o kojima je Đorđe govorio.

Setite se Srpske radikalne stranke devedesetih godina. Istraživanja su joj uglavnom davala oko pet odsto podrške, a ona je na izborima osvajala znatno više. Slična odstupanja postojala su i početkom dvehiljaditih. Zašto? Zato što su se neki obrazovaniji birači radikala stideli da kažu da glasaju za tu stranku.

Zato u ovakvim, autoritarnim političkim sistemima ne možemo imati potpuno poverenje ni u jedno istraživanje, bez obzira na to ko ga sprovodi. Ne zato što mislim da neko od njih radi nepošteno. Uveren sam da Đorđe svoj posao radi savesno. Problem je u tome što u ovakvim okolnostima ne možemo računati na to da će svi ispitanici dati iskrene odgovore. S druge strane, ja sam dugo na ulicama i mogu da kažem da ovako pozitivnu atmosferu nisam video nikada. Naročito ne da toliko dugo traje. Moj politički instinkt, koji, naravno, može i da prevari, govori mi da ćemo pobediti. U to sam uveren.

To govorim uprkos problemima sa izbornom kontrolom, uključujući glasanje u Republici Srpskoj, gde nećemo imati mogućnost da kontrolišemo sve što se bude događalo. U Srbiji će, verujem, izbori biti prilično dobro, možda i odlično pokriveni kontrolorima, ali tamo će ostati biračka mesta na kojima nećemo imati adekvatnu kontrolu.

Ipak, uveren sam da će razlika u velikim gradovima – Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu – biti veoma velika. Novi Sad je grad koji je duboko ranjen, a njegovi građani su besni. Beograd ima gradonačelnika kakvog, po mom mišljenju, nije imao u svojoj istoriji i verujem da će Beograđani svoj stav pokazati na izborima. Mislim da je toga svesna i većina građana.

U Kragujevcu takođe očekujem da većina bude na našoj strani, mada možda razlika neće biti toliko velika kao u Beogradu i Novom Sadu. Ako se pokaže da je ipak veća, utoliko bolje. A u Nišu očekujem veoma veliku razliku. Juče sam bio tamo i energija je zaista fantastična. Nišlije su već jednom pobedile naprednjake, ali je nakon izbora usledila kupovina odbornika i sve ono što je pratilo formiranje vlasti. Ovoga puta očekujem da rezultat bude toliko ubedljiv da više neće moći da ga ponište takvim potezima.

Verujem da izborne nepravilnosti neće moći da neutrališu razliku koja bi mogla da bude ostvarena u velikim gradovima.

Filip Švarm:

Nedime, mi smo novinari, pa hajde da vidimo kako stvari stoje sa medijima uoči ovih izbora. Još od 2012. godine jasno je da su mediji žestoko zloupotrebljeni, odnosno stavljeni u službu naprednjačke mašinerije. Danas je ostalo svega nekoliko slobodnih medija, među kojima je svakako i “Vreme”.

Sada se čini da režim pokušava da uguši i one televizije, portale i druge medije koji su dosad uspevali da pronađu način da opstanu.

Nedim Sejdinović:

Vučićev režim vlada pre svega zahvaljujući instrumentalizaciji medija, odavno to svi znaju. Paradoksalno, upravo zbog toga građani su postali medijski pismeniji. Otprilike svi sada znaju kako ne treba da izgleda medijska scena i prepoznaju ključne mehanizme pritiska na medije i novinare. Mislim da su i studenti naučili mnogo o medijima, i to izvan obrazovnog sistema, gledajući sve ono što nam se dešava. I na negativnim primerima može se mnogo naučiti.

Čitao sam danas rezultate nekih istraživanja Saveta za štampu. Tokom druge polovine 2025. godine, devet štampanih medija prekršilo je etički kodeks bezmalo 8.000 puta. To znači da su pojedini tabloidi kodeks kršili i po dvadeset puta dnevno. A kada kažemo “kršenje kodeksa”, neki ljudi možda ne razumeju sasvim šta to znači. Narodski rečeno, to znači da su ti mediji lagali, falsifikovali i iskrivljavali činjenice, diskriminisali ljude i činili sve ono što novinari ne bi smeli da rade. I to dvadeset puta dnevno.

Istovremeno, Vučić je tokom prošle godine gostovao na televizijama 411 puta, dakle, više od jednom dnevno. Očigledno mu to nije bilo dovoljno, pa je samo u avgustu ove godine, koliko se sećam, imao 64 televizijska gostovanja, odnosno više od dva dnevno. Dakle, imamo čoveka koji već četrnaest godina, izvinite na izrazu, kontinuirano blebeće. To je zaista politički fenomen, baš kao što je i studentski pokret politički fenomen.

Zamislite Putina koji svakog dana dva puta gostuje na nekoj televiziji. To je jednostavno nezamislivo. Ili zamislite da Putin postavi direktora pečenjare na čelo elektroenergetskog sistema. To sebi ne bi dozvolio. I po tome se vidi koliko je naša politička situacija specifična, čak i u poređenju s totalitarnim režimima.

Uveren sam da će Savet za štampu ove godine izaći sa još dramatičnijim podacima. Ne moramo čak ni da čekamo istraživanja da bismo videli šta se događa. Golim okom možemo da primetimo koliko su laži postale brutalne i ogoljene, ali i koliko se brzo razotkrivaju na društvenim mrežama. Često sam se pitao zašto se to radi tako otvoreno i zašto se bar malo ne vodi računa o tome da laži budu suptilnije i prikrivenije. Uzmimo, recimo, priču o Srdanovićevoj vili u Hrvatskoj, kada je “Informer” falsifikovao izvod iz hrvatskog katastra. Mislim da je na društvenim mrežama prošlo svega desetak minuta pre nego što je neko otkrio da je dokument falsifikat, odnosno da je u pitanju ordinarna laž.

Ali suština takvih operacija nije samo u tome što deo građana živi u zatvorenom informacionom sistemu, bez potrebe ili mogućnosti da prati nezavisne medije i proverava informacije. Postoji stara, moglo bi se reći, KGB-ovska smicalica: kada iznesete dovoljno snažnu i brutalnu neistinu, ona ostavlja emocionalni trag čak i kod ljudi koji znaju da nije tačna ili naknadno saznaju da su obmanuti. Takav emocionalni trag veoma je teško izbrisati.

U tom smislu, mislim da ni kampanja naprednjaka nije prvenstveno usmerena na to da građanima poruče: “Pogledajte šta smo sve uradili, kako smo uspešni i zašto treba da glasate za nas”. Njihov cilj je, pre svega, da Studentsku listu, kao novi politički fenomen, uvuku u blato. Ne moraju oni nužno da ubede građane da su studenti potpuna katastrofa. Dovoljno im je da nametnu onu staru, idiotsku poruku “Svi su isti”. Ako uspeju da stvore takav utisak, računaju na to da će deo građana odustati od glasanja i ostati kod kuće. Međutim, mislim da u tome ne uspevaju i da takva kampanja često proizvodi suprotan efekat.

foto: jelena mrđa

To se moglo videti i na primeru doktora Milića, koji je ostvario veoma dobar rezultat na prethodnim lokalnim izborima u Nišu. Ljude ne možete lako da motivišete da izađu na izbore samo pričom o korupciji i kriminalu. Naravno, o tome treba govoriti jer to jesu važna pitanja, ali ljudima je potrebno i nešto više: potrebno im je da im ulijete nadu. Upravo je nada, prema mnogim istraživanjima, jedan od važnih pokretača izlaska na izbore. Mislim da studenti to rade veoma dobro. Oni ne govore samo protiv čega su, već ljudima ulivaju nadu da su promene moguće i da možemo živeti u normalnoj državi.

Da se još kratko vratim na Orbana i Mađarsku. O sličnostima i razlikama mogli bismo dugo da razgovaramo. I tamo je medijska scena bila veoma loša. Da nije bilo društvenih mreža, verovatno ne bi bilo ni fenomena Petera Mađara i njegovog pokreta. Ali ono što je posebno važno za nas jeste ono što se sada događa sa medijima nekadašnje Junajted grupe.

Po mojoj proceni, projekat preuzimanja ovih medija počeo je još 2021. ili 2022. godine, otprilike u vreme kada je Alpak postao vlasnik Juronjuza. Do nas su stizale informacije o sastancima i kontaktima između ljudi povezanih sa Orbanovom vladom, srpskim vlastima, odnosno Vučićem, fondom Bi-Si Partners, povezanim sa Junajted grupom i ljudima iz poslovnog okruženja Pedra Vargasa Davida, vlasnika Alpaka.

Čini se da se tada razmatrala određena finansijska konstrukcija čiji je cilj, kako ja to vidim, bio da se pod kontrolu stave mediji Junajted grupe, koji su vlastima u Srbiji postali ozbiljan problem. Šta sada pouzdano znamo? Prema informacijama koje su dospele u javnost, iz mađarskih fondova Alpaku je uplaćen novac kako bi mogao da kupi Juronjuz. To je samo segment priče. Mađarska vlada nastavlja da istražuje šta se sve događalo. Uloga Srbije u čitavoj priči još nije sasvim razjašnjena, ali verujem da će biti veoma zanimljivo pratiti šta će se dalje otkrivati u Mađarskoj, a nadam se i kod nas posle izbora.

Ono što se, međutim, već sada može uočiti jesu dve stvari.

Prvo, čini mi se da Vučićeva propaganda više ne funkcioniše onako kako je nekada funkcionisala. Nekoliko nezavisnih medija uspelo je da ozbiljno uzdrma medijsku dominaciju režima. Jedan od razloga je to što su prorežimski mediji izgubili dodir sa stvarnošću.

Drugo, potezi novih vlasnika medija Junajted grupe ne mogu se objasniti samo finansijskim interesima. Kada bi neko od N1 i Nove napravio televizije nalik današnjem B92, odnosno medije koji bi izgubili prepoznatljivu uređivačku poziciju i publiku, ozbiljno bi ugrozio i njihovu tržišnu vrednost. Te televizije su poslednjih godina poslovale dobro, pa je teško poverovati da bi neko namerno želeo da im umanji vrednost bez nekog valjanog razloga i bez nekog drugog interesa, koji je zasigurno i finansijskog karaktera.