Ljudi su željni pravde i normalnosti

Glumac Tihomir Stanić kaže u razgovoru za “Vreme” da je uveren da će pobeda studenata na izborima biti ubedljiva. Posle decenija političkog i društvenog posrtanja, smatra da je u Srbiji sazrela generacija koja može da nam vrati pravdu i normalnost i obezbedi institucije koje rade u javnom interesu. Naš sagovornik se nalazi na visokom, osmom mestu na Studentskoj listi, govori o panici u redovima vlasti, režimskoj kampanji zasnovanoj na brutalnim lažima i zastrašivanju, ali i o potencijalu studentskog pokreta da suštinski promeni društvo i oslobodi kulturu od političkih stega.

“VREME”: Kako vam izgleda tok dosadašnje kampanje? Koje glavne trendove prepoznajete?

TIHOMIR STANIĆ: Od raspisivanja izbora, u kampanji Studentske liste dominiraju radost i optimizam. Naš prvi predizborni skup u Novom Sadu najavio je ubedljivu pobedu. Pratio sam ranije predizborne kampanje, bio sam i aktivan u nekima od njih i sasvim sam siguran da nikada nijedna lista nije imala ni približno ovoliku podršku građana kao Studentska lista danas. Gde god da se okupimo, pojave se i aktivisti Srpske napredne stranke sa šatorima i banerima, ali im retko, baš retko ko prilazi. Gde god sam bio, deset puta više ljudi je sa nama nego kod njih. Na našim skupovima su nasmejana, optimistična lica, rešena da se bore za svoja prava, a na njihovim, uključujući i mitinge na kojima govori nosilac liste Ujedinjene Srbije, vidim ljude koji su tu zato što to moraju. Vidim ljude koji strahuju da će izgubiti dosadašnje pozicije. Jasno je da je velika panika zavladala u redovima vladajuće stranke.

Njihovo jedino oružje sada su mediji koje kontrolišu: kao, mi nemamo program, što nije istina; kao, mi ćemo izdati nacionalni interes, što nije istina. Jedan od argumenata im je i to da se plašimo da izađemo na debatu sa Vučićem. Oni ne razumeju da im je to kazna. To je kazna Aleksandru Vučiću, koji je 14 godina vodio isključivo monolog. Četrnaest godina on nikome nije omogućio nikakvu vrstu dijaloga, a sada bi da bude nagrađen ili pomilovan mogućnošću da s nama razgovara. E, pa, neće moći. To što je posejao sada žanje.

Kampanja režima deluje i prilično reaktivno, što pokazuje i “flaster kampanju” koju ste spomenuli. Izgleda kao da je režim istrošio svu municiju?

Gledam snimke njihovih okupljanja. Ponašaju se kao da su svih ovih godina bili u opoziciji i kao da će sada, eventualnim dolaskom na vlast, ispraviti sve greške nekog drugog režima. To što je Vučić jedini govornik na velikim skupovima pokazuje da se ograđuje od ostalih članova svoje partije, pokušavajući da krivicu za sve neuspehe svoje vlasti prebaci na njih. Osim što imitiraju ono što kreativni studenti osmisle, oni imaju i izuzetno mali broj ljudi koji se pojavljuju u debatama. Sa druge strane, mi imamo 250 sjajnih ljudi na listi. Većinu ja tek sada otkrivam i ne mogu sebi da oprostim to što se ranije nisam potrudio da upoznam te kvalitetne, neverovatne ljude. Kao što je, na primer, akademik Saičić. Fasciniran sam njegovom moralnošću, principijelnošću, znanjem i stavovima.

Svaki susret sa nekim od kandidata koje ranije nisam poznavao obraduje me, podstakne i ohrabri. Vlast je, ovladavši medijima i javnim životom i uspostavivši permanentni govor mržnje, uspela da postigne to da mi kao društvo zaboravimo koliko pametnih i sposobnih ljudi imamo. U javnom prostoru prepoznajemo samo ono što se nudi u rijaliti programima, u koje se politika pretvorila tokom poslednjih 14 godina.

Spomenuli ste debate. Zašto mislite da se kod vlasti odjednom pojavila potreba za debatama, iako su ih 14 godina temeljno izbegavali?

Žele da naprave privid javne debate, u kojoj bi svojim bezobrazlukom i primitivnim ponašanjem zapravo onemogućili bilo koga da bilo šta kaže. Pristojan čovek ne može sebi da dozvoli da se s njima nadvikuje, da se služi uvredama, diskvalifikacijama i neistinama. A oni su se izveštili u tom političkom ili politikantskom nadvikivanju i uništavanju javnog prostora. To je taj izvorni, radikalski koren. Sada, kada su se na listi Ujedinjena Srbija ujedinili sa radikalima, naprednjaci su se, i u svom nastupu i u onome što nazivaju programom – a program i nemaju – vratili izvornom, radikalskom, šešeljevskom govoru mržnje i diskvalifikacija.

Da li je cilj vlasti da debatama uvuče i ljude sa Studentske liste u političko blato i tako proizvede efekat da su “svi isti”, što bi deo građana moglo da odvrati od glasanja?

Naravno, od početka pokušavaju da ospore autentičnost Studentske liste i princip po kojem je ona sastavljena. Svaki fakultet predložio je određeni broj kandidata, a onda su studenti kroz diskusije došli do konačnog spiska: jedni su iznosili primedbe na pojedine kandidate, a drugi branili svoje predloge. Studenti su od početka najavljivali da na toj listi neće biti studenata, već da će odabrati ljude kojima veruju i na koje ne može da padne senka sumnje da pripadaju dosadašnjim političkim partijama ili da slede već viđene obrasce političkog organizovanja. U tome su ostali dosledni. Vlast pokušava da tu autentičnost okalja tvrdnjama da je sve povezano sa stranim službama, bivšim partijskim liderima i nekim ličnim interesima. Svima je jasno da je to potpuna neistina.

Evo mog primera. Opirao sam se mogućnosti da budem na listi jer sam tvrdio da ću svakako biti tu i da ću podržavati sve akcije studentskog pokreta i da nema potrebe da budem kandidat. Nesebično bih podržavao studente i ovako, bio na svakom skupu i mitingu i delovao u skladu sa svojim fizičkim i intelektualnim mogućnostima. Ali na insistiranje tih mladih ljudi, posle nekoliko razgovora poverovao sam im da sam im potreban i tako sam se našao na listi. Većina nas od 250 kandidata prošla je sličan put. Tokom višemesečnog procesa odabira kandidata izdvojilo se dovoljno ljudi ostvarenih u svojim profesijama koji su prihvatili da jedan deo svog života podrede opštem dobru, da se nađu na listi i zapravo izađu iz zone komfora. A to je sve suprotno od onoga što smo do sada viđali na političkoj sceni.

U javnosti se pojavila zanimljiva teza: da su nam studenti, srednjoškolci i mladi ljudi uopšte na neki način oduzeli poslovnu sposobnost, da su preuzeli starateljstvo nad nama, starijima, jer ne prihvataju društvo koje im ostavljamo. Slažete li se s tim?

Mogao bih da se složim. To smo svojim činjenjem i nečinjenjem proteklih decenija i zaslužili. Kada je sve ovo krenulo i kada su razni, ne samo lideri već i aktivisti različitih opozicionih stranaka, počeli da pronalaze mane studentskom pokretu, imao sam odgovor iza kog i danas stojim. Da smo mi nešto znali i mogli, mi bismo to i uradili. Morala je da sazri jedna generacija koja nije zatrovana pesimizmom, koja nije zatrovana ovdašnjim medijima. Ta deca su ravnopravni građani sveta. Oni su odavno tamo gde je naše društvo trebalo već da stigne, ali je zastalo na tom evropskom putu, na putu pripadanja civilizovanom svetu. To su deca koja u sebi nose sve najveće vrednosti koje je iznedrilo evropsko društvo. O osetljivim temama misle isto kao i njihovi vršnjaci u drugim zemljama, jer su zahvaljujući internetu, društvenim mrežama i putovanjima uspeli mnogo toga da saznaju, a i da vide da smo jednaki sa drugima, da nismo ni bolji ni gori od njih, i da zaslužujemo da budemo deo normalnog sveta. Srećan sam što sam to doživeo, srećan sam što sam bio svedok, a evo sada i učesnik svega ovoga što su oni pokrenuli.

Kako vam izgleda režimska medijska kampanja? Nema tu mnogo novoga, samo je kampanja postala do kraja brutalna. Gomila najbrutalnijih laži, zastrašujućih čak i za njihove visoke standarde. Kome su oni namenili te ogoljene laži?

Sve što vlast radi postalo je kontraproduktivno za nju. Rade na sopstvenu štetu: dovoljno je da čovek otvori prozor i uveri se da je to što plasiraju režimski mediji – laž! Mislim da je to što rade, s jedne strane, posledica nemoći, a s druge – uhodanog i usvojenog načina rada, od kojeg jednostavno ne umeju da odustanu. Ne znaju ništa drugo.

Režimska kampanja traje neprestano, to je već opšte mesto. No, da li vam ovo što rade u poslednjih godinu i po dana liči na očajničku demonstraciju sile, upravo zbog osećanja nemoći? I jesu li studenti tu demonstraciju sile počistili praktično za jedan dan?

Da, počistili su je onog dana kada su raspisani izbori. Važno je to što primećujemo promene u odnosu policije prema nama. Očigledno je da smo i u njihovim očima postali legitimna politička snaga i da i oni uviđaju da postoji velika mogućnost da ova vlast izgubi izbore. Od trenutka kada su izbori raspisani, odnos prema nama potpuno je drugačiji. Verovatno legitimitet i legalitet koje smo stekli učešćem na parlamentarnim izborima menjaju i odnos ljudi u institucijama koje su dosad bile poslušne vlasti. Sve više ljudi odbija da pristane na ucene, a upravo to vlast čini nervoznom.

S jedne strane imamo čoveka koji se hvali kako je u stanju da otme deset pištolja i ponosi se tom činjenicom (teško je poverovati u to, ali možda on sam veruje), a s druge – nas koji nemamo pištolje, već olovke. Ako nam otmu jednu olovku, u drugom džepu imamo drugu, kojom znamo šta da radimo. A tu je i ta magična trojka. Da nismo imali tako veliku podršku prilikom prikupljanja potpisa, verovatno ne bismo zaslužili taj magični broj tri, kojim pobeđujemo. Na mitinzima SNS-a video sam kako ljudi gotovo automatski podižu tri prsta, jer su navikli na taj gest kao simbol nacionalnog identiteta. A onda se sete i spuste ruku.

U javnosti postoji bojazan da bi režim mogao da pribegne represiji tokom izborne noći i u postizbornim danima. Da li promenjeno ponašanje policije o kojem govorite znači da to neće biti moguće, odnosno da institucije sile neće baš voleti da sprovode nasilje nad građanima?

Naša pobeda biće toliko ubedljiva da neće biti ni prostora za takve scenarije. Ako tražimo analogije, siguran sam da smo najbliži situaciji u Mađarskoj, gde je jedna autoritarna vlast, koja je kontrolisala sve medije, poražena do nogu i nikome nije palo na pamet da pravi bilo kakav nered. Ovih lojalista ipak nema u tolikom broju. Ograničili su se na ne baš tako veliki broj ljudi kako ne bi morali da dele plen sa previše njih.

Kada je reč o kriminalnim strukturama koje vlast koristi za disciplinovanje građana, mislim da je ključni trenutak bio onaj kada su vraćeni iz Tivta. Krenuli su u akciju čija nam svrha nije poznata, a morali su da se vrate pognute glave. Shvatili su da postoji nešto veće i jače od njihovog lidera. Siguran sam da će mnogi od njih, kada budu pozvani da izvrše neki zadatak, biti svesni da se stvari neće odvijati onako kako bi oni želeli.

Ako studentska lista formira vladu, vidim jedan potencijalni problem. S jedne strane, naslediće razoreno društvo, urušenu državu i bezbroj problema kojih možda trenutno nismo ni potpuno svesni, a s druge strane, suočiće se s velikim očekivanjima građana. Kako to rešiti?

Građani očekuju prekid feudalnog upravljanja državom, kraj prakse da građani ništa ne znaju o državnim poslovima. Javnosti nisu dostupni ni ugovori ni podaci o velikim investicijama, kao ni informacije o mnogim drugim važnim stvarima. Sve se krije. Nisu nam poznati ni spoljnopolitički dogovori, niti, recimo, detalji pregovora o Kosovu. Mislim da građani imaju velika očekivanja da se tome stane u kraj i da se društvo normalizuje. A to nije teško učiniti.

S druge strane, imam ogromno poverenje u kandidate sa Studentske liste. U pitanju su stručnjaci iz različitih oblasti, ljudi koji znaju kako da se, na primer, smanje gubici u distribuciji električne energije, kako da se privredni život organizuje na efikasniji način. Već su otkriveni brojni dokazi o tome koliko novca odlazi na koruptivne poslove i završava u privatnim džepovima. Naši ekonomisti i stručnjaci ukazuju na to da bi taj novac mogao da se preusmeri na potrebe građana, što bi doprinelo unapređenju njihovog životnog standarda. Jednostavno, došlo bi do preraspodele sredstava i, na kraju krajeva, do suočavanja s istinom. A to je očigledno nešto što čitavo društvo traži. Ljudi su željni pravde i normalnosti.

Neki tvrde da je tajna Studentske liste u tome što nije izašla samo sa pričom o kriminalu i korupciji, već je uspela da probudi nadu da možemo da živimo u društvu u kojem vladaju zakoni, pravda i normalnost. Slažete li se s njima?

Vidite koliko se građana probudilo, koliko njih učestvuje u zborovima građana, koliko ima volontera i koliko je ljudi spremno da žrtvuje svoje vreme i novac za opšte dobro, ne očekujući nikakvu ličnu korist. Mislim da čitav taj korpus građana – studenti, ljudi okupljeni u zborovima i drugi – treba da ostane aktivan i u narednim godinama. Sada nam se pruža jedinstvena prilika da ne ponovimo greške iz prošlosti: da nekoga dovedemo na vlast, a onda ga pustimo da radi šta hoće.

Pravac u kojem se ovaj pokret razvija daje ogromnu nadu da će se to i dogoditi. Ljudi su se upoznali, uspostavili kontakte i izgradili međusobno poverenje. Moći će da budu aktivni i efikasni učesnici u rešavanju svih važnih pitanja – od lokalnih problema do širih društvenih izazova. Napokon bismo mogli da imamo društvo koje je zrelo i doraslo izazovima koji nas očekuju.

Za kraj, da ne propustimo pitanje o kulturi. Režim je učinio nešto što nismo videli ni devedesetih: uništio je ili pokušao da uništi sve važne kulturne ustanove i manifestacije. Zašto?

Tako je pokazao svoju prirodu. Kultura je van sfere njihovog interesovanja, van sfere njihovog radikalskog poimanja života. Potom su shvatili da većinu nas nisu uspeli da potkupe, ucene i prevare. Onda su pribegli drakonskim metodama. Time su ponovo izazvali kontraefekat: okrenuli su protiv sebe ogromnu većinu kulturnih radnika i samo ojačali našu želju da, onog trenutka kada budemo u prilici, svojim entuzijazmom, znanjem i dobrom organizacijom vratimo kulturu na mesto koje joj pripada. Kada izvršimo departizaciju i decentralizaciju kulture, ljudi će dobiti priliku da ponovo rade ono za šta su se školovali i čime žele da se bave. U poslednjih desetak godina bili su sputavani i onemogućavani da se bave svojom profesijom. Verujem da će entuzijazam i potreba za stvaralaštvom dovesti do procvata kulture i da ćemo narednih godina ponovo biti prepoznatljivi u svetu po onome što stvaramo. Ne samo da ćemo vratiti stari sjaj, već ćemo stvoriti i nove vrednosti.

Dobri narode, verujte svojim umetnicima – napravićemo čuda. Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara.