Ni zrna žita “blokaderima”

Dok izgovorite “sufinansiranje javnog interesa u sferi javnog informisanja”, prosečan gledalac je već promenio kanal. Zvuči odista beskrajno dosadno i deluje kao nešto što se ne tiče nikoga osim nekakvih zaluđenika, tzv. eksperata. Verovatno je greška nas iz medija, medijskih i novinarskih organizacija što građanima nismo pokušali jednostavnije i prizemnije objasniti šta to zapravo znači, i kakvog sve to smisla ima, i kako mediji funkcionišu, i zašto je to važno za njih same. Da ih, recimo, podsetimo da nigde nema besplatnog ručka, pa ni kada je reč o medijskim sadržajima.

Ako vam se nešto nudi besplatno, budite sigurni da je to neko platio ili će platiti. Tada vi niste kupac nego roba. Kada je reč o medijima, u boljem slučaju vi ste roba koja se nudi oglašivačima, a u gorem – vaše razumevanje sveta kupuju oni koji vladaju vašim životima kako biste bili poslušni, verni i na kraju im na izborima darivali glas. Može i nešto drugo, a u skladu sa potonjim: vi ste roba koju treba zaludeti u toj meri da ne znate da li ste došli, pošli ili otišli. Sigurno vas ovo podseća na nešto.

Mediji koji rade u skladu sa etičkim standardima, što je sinonim za javni interes iz prve rečenice, i koji ne trguju građanima i ne manipulišu besprizorno njima – skupa su stvar: urednici i novinari su ljudi koji moraju od nečega da žive, nisu to duhovi koji staju na vrh igle. Valja nekada kupiti i pljeskavicu. Pravila profesije su zahtevna, podrazumevaju mnogo rada i vremena, opreza i etike. Nije to isto kao objaviti post na Fejsbuku ili šerovati snimak sa nekog događaja. Novinari treba da budu obučeni vodiči kroz kompleksan svet u kojem živimo, inače ćemo se u njemu izgubiti. Doći do istine i realne slike mnogo je teže nego nešto izmisliti, nego izvrtati činjenice, nego izneti ad hoc mišljenje ne vodeći računa o posledicama. Neće tu pomoći ni veštačka inteligencija ni društvene mreže. Zli režimi kojima su zasmetale društvene mreže – jednostavno su ih ukinuli.

PRIČA O IZGLOBLJENOJ CIVILIZACIJI UJEDNO JE I PRIČA O KRIZI MEDIJA

foto: vladimir šporčić / tanjug

Priča o savremenoj, izglobljenoj civilizaciji, koju prati halabuka sa interneta, u velikoj je meri priča o krizi profesionalnih medija, koji su izgubili moć da budu važan i ekonomski nezavisan korektiv političkih i društvenih procesa. Ono što se nekada smatralo medijskim tržištem, u kojem etički mediji žive od svojih recipijenata i pokoje reklame, odavno ne postoji. U zemljama našeg regiona zapravo nikada nije ni postojalo, bar ne kada se radi o “napornim” medijima koji ne prodaju šegu, šalu, pošalice i Karleušine gaćice.

Oni su finansirani ili iz budžeta, što je uvek sa sobom nosilo veliku cenu, ili iz zapadnih fondacija, koje su verovale da ozbiljni, profesionalni i etički mediji našoj državi otvaraju vrata civilizacije. Zasigurno ima i donacija koje pristižu u medijsku sferu i sa istoka, recimo iz Rusije, ali one se drže u strogoj tajnosti. To se može naslutiti, pošto neka ovdašnja glasila deluju kao da im je desk u Kremlju.

Medijski stručnjaci su se u onom vremenu nevinosti i infantilnosti, tokom dvehiljaditih, zalagali za najlogičniju stvar na svetu. I to su nazvali onom sintagmom sa početka teksta, koja tuši. Da se osmisli mehanizam po kojem bi se što veći broj medija pogurao u pravcu interesa građana, odnosno verodostojnosti. Konstatovano je da država na svim nivoima daje veliki novac medijima, ali da se to radi burazerski: sedne neki vlastodržac sa direktorom i urednikom medija i onda se dogovore. Evo tebi, buraz, toliko i toliko para (novac građana, da podsetimo), a ti ćeš meni uraditi to i to. Ima da bude moja fotka na svakoj drugoj stranici novina. I slično.

Dakle, ideja je bila da se taj novac i dalje usmerava u medije, ali na sasvim drugačiji način, da se njim kroz transparentan proces, uz jasne procedure i nezavisne komisije, sredstva dodeljuju za projekte medija koji drže do najviših profesionalnih i etičkih standarda, što je – kako rekosmo – sinonim za javni interes. Cilj je da građani svoj novac daju kako bi bili kvalitetno informisani i kako bi na osnovu istinitih, pravovremenih i potpunih informacija donosili važne odluke. Tako se to uobičajeno kaže. Odnosno, da ne plaćaju da ih neko laže i od njih pravi budale.

MNOGI SU BILI SREĆNI I VESELI

Kada su usvojeni medijski zakoni 2014. godine, mnogi su bili srećni i veseli. Kao da su dobili na izborima. Verovali su da je zakonom utvrđeno i definisano konkursno sufinansiranje konačan put ka boljoj medijskoj sceni u Srbiji, ka urednicima i novinarima koji se bore za istinu i pravdu, kao u američkim filmovima. Ali kratka radost, dugi jad, rasplinu se nada vrlo brzo. Zaboravili smo ko i kako vlada Srbijom, da će Vučić radije zameniti oca, majku i brata za kofu kajsija nego se odreći kontrole nad medijima koji su mu predstavljali i predstavljaju ključnu alatku za vladanje državom i razbijanje uma njenih građana.

Odmah, pa iz godine u godinu sve više, medijski konkursi su postajali sredstvo kojim režim plaća svoju medijsku poslugu. Što pojednostavljeno znači: građani izdvajaju pare da im neko nudi lažnu stvarnost i da ih dodatno truje radioaktivnom mržnjom.

Neke lokalne samouprave, pogotovo najveće, od početka su novac usmeravale isključivo ka režimskim medijima, koji su zdušno i temeljno kršili kodeks novinara, hvalili vlast, stvarali kult vođe, ignorisali ili prostački napadali sve kritičare. A to nije, nikako nije, javni interes. Upravo suprotno. Nešto bolje stvar je stajala sa konkursima Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Malo šminke za zapadne organizacije, koje su pratile medijske reforme. Tu su novac ponekad dobijali i neki ozbiljni mediji i relevantne medijske i novinarske organizacije, ali kako je vreme prolazilo, sve manje. Jasno je odavno da novac, pogotovo na lokalu, dodeljuje vlast ili stranka, a ne članovi komisije koji su tu onako – da dobiju honorar. Zavrteli smo krug i vratili se na isto, čak nagore. Evo tebi pare, ima da radiš ono šta ti ja kažem, uključujući i to da svoju rođenu decu, ako bude potrebno, proglasiš “ustašama”!

Novinarske i medijske organizacije na ovu su anomaliju odgovorile tako što su predlagale nove procedure, nove izmene zakona, potrošile na to ogromnu energiju, sve uz tapšanje po ramenu sa Zapada, ali se situacija pogoršavala, i to nepogrešivo. Nelogično je nepostojanje vladavine zakona ispravljati promenama zakona. Ali ko te šta pita!

OVOGODIŠNJI KONKURSI: NI ZRNO ŽITA OKUPATORU

Priča o ovogodišnjim medijskim konkursima Ministarstva informisanja i telekomunikacija, na kojima su 99,9 procenata novca dobili mediji koji su režimska posluga, ima mnogo dimenzija. Ona predstavlja konačan kraj nade da se sistem konkursnog sufinansiranja pod ovom vlašću može promeniti. Da se medijska scena može popraviti dok nam ovo dahće za vratom. U pitanju je otvorena i bahata odmazda nad medijima “blokaderima”. A “blokaderi” su oni mediji koji su, recimo, izveštavali sa velikih građanskih protesta i nisu tražili da se studenti pobiju kao zečevi. U pitanju je eklatantno kršenje zakona i procedura uz poruku – može nam se!

Tu priču treba, pre svega, čitati u širem kontekstu. Očigledno je da je u vrhu države donete odluka da se ima osvetiti svima koji nisu u autoritarnoj režimskoj piramidi moći, korupcije i laži. Moto je: Ni zrno žita okupatoru! Kao što nezavisni mediji nisu dobili ni dinara, tako su bez novca ove godine ostale i mnoge nevladine organizacije ili kulturne manifestacije koje su pružile podršku studentskim zahtevima ili su imali nešto kritično da kažu o vlastima. Kao što su otkaze dobili profesori i nastavnici koji su prepoznati kao emanatori otpora. Kao što su otkaze dobili ljudi iz raznih administracija koji su odbili da se “ćaciraju”. Suptilno to radi režim, kao što je suptilan udarac sekirom u glavu!

Međutim, ovo je i priča o kriminalu. Ako nekada dođe do promene vlasti, možemo se nadati da će tužioci imati vremena da se pozabave i ovom dimenzijom konkursnog sufinansiranja. Pravnici nam kažu da su u pitanju krivična dela koja je moguće lako dokazati i procesuirati, jer se radi o nenamenskom trošenju novca u velikom broju slučajeva. Bilo bi lepo da zbog brahijalnog izigravanja zakona neko završi u zatvoru i kada je reč o konkursnom sufinansiranju! Ako ni zbog čega drugoga, onda zbog nekih budućih vremena i važnosti medija. Ministarstvo je, inače, u 2026. godini kroz devet konkursa raspodelilo čak 482 miliona dinara. Nisu to neke velike pare u odnosu na ono što se “mlatne” na nekim velikim poslovima, ali nisu ni male.

FANTOMSKI ORGANIZAM

Priča o ovogodišnjim konkursima ujedno je i priča o naprednjačkim medijskim konglomeratima koji žive od novca građana, nudeći im laži i prevaru. Recimo, mreža medija povezana sa “čuvenim” Radoicom Milosavljevićem dobila je 41,2 miliona dinara, grupacija Best Media Team, povezana sa izdavačima tabloida “Alo” i “Informer” – 32,6 miliona dinara. I tako dalje. Priča o ovogodišnjem konkursu ujedno je i priča o stvaranju fantomskog organizma, dovršetku izgradnje paralelne strukture medijskih i novinarskih vladinih (GONGO) organizacija. Za razliku od njih, vodeće profesionalne asocijacije — NUNS, UNS, ANEM, Lokal Pres i Asocijacija medija — nisu dobile ni pinčike na ovim konkursima. Kada biste samo videli i saslušali predstavnike GONGO organizacija, umrli biste od smeha. Za njih je i Marjan Rističević medijski ekspert.

Priča o ovogodišnjim konkursima je, nažalost, samo deo priče o organizovanoj diskriminaciji i progonu nezavisnih medija i novinara u Srbiji. Ove godine je nekoliko novinara “relocirano” iz Srbije zbog ugrožene bezbednosti. Nezavisni novinari i mediji svakodnevna su meta pretnji i uvreda, iza kojih stoje režim i njegove paravojne formacije, te pokoja budala. Neprestano se proglašavaju neprijateljima i izdajnicima koje treba satrti. Otežava im se rad na sve moguće načine. Pa ti preživi nekako!

Što se tiče finansija, treba imati na umu da su sredstva koja se dodeljuju putem konkursa samo deo budžetskih novaca koji se sliva ka režimskih medijima. Do njih pristižu i sredstva preko državnog oglašavanja i povezanih firmi. Tu su i privatne firme koje plaćajući režimske medije – plaćaju reket zbog raznih pogodovanja. I mogli bismo nabrajati do zore. Puni su kao brodovi režimlije, keš-kolica-laganica! I nije čudo što se režimskih medija namnožilo kao muva na govnetu.

NEMA MEDIJSKIH SLOBODA, NEMA PROBLEMA!

Najluđe od svega je to što su zapadne fondacije skontale kako zakonski mehanizam konkursnog sufinansiranja njima omogućava da uštede nešto para i, umesto u medijske, usmere ih u neke druge projekte. Najčešće da pomognu Vučiću u njegovom galopiranju ka Evropi, razvijajući institucije sistema, koje su u međuvremenu pretvorene u konfete. I to je trajalo donedavno. Tako da su nezavisni mediji ušli u najveću krizu svih vremena – novca niotkuda, možda od države neke mrvice, a sada ni mrvice.

Problem sa medijskim slobodama jedna je od ključnih prepreka Srbije na njenom tzv. evropskom putu. Negativni trendovi u demokratskom svetu, to smo već odavno naučili, najvidljiviji su na njegovim rubovima, u zemljama drugog i trećeg sveta, koje se ljuljaju između totalitarizma i demokratije. U zemljama kao što su Rusija, Kina, Belorusija ili Severna Koreja – problema sa medijskim slobodama odavno već nema. Nema medijskih sloboda, pa nema ni problema. Nije isključeno da će tako i Srbija završiti, kako stvari idu. Nismo daleko od toga.

Novi državni sekretar: EMFA majstor Perko Ristov Matović

foto: strahinja aćimović / tanjug

Dugo se čekalo da Ministarstvo informisanja i telekomunikacija izabere državnog sekretara koji će se baviti unapređenjem sistema javnog informisanja i implementacijom novih evropskih akata u svetlu Vučićevih galopirajućih evrointegracija. I stiže vest pre neki dan. Novi državni sekretar je izvesni Perko Ristov Matović, za kojeg ne postoje dokazi da ga je bilo šta osim političke podobnosti i naprednjačke zadrtosti preporučilo za to mesto.

Ministar Boris Bratina i Perko Matović tako će u tandemu, garant, sa puno entuzijazma implementirati, recimo, Evropski akt o slobodi medija (EMFA) u Srbiji, čime će se evropski put Srbije još više zaukati. EMFA je, inače, kompleksan akt koji odgovara na globalnu krizu profesionalnog novinarstva. Njime se uspostavljaju zajednička pravila za zaštitu slobode, nezavisnosti i pluralizma medija u svim državama članicama. Njime se, između ostalog, uvode i mere za veću transparentnost vlasništva i državnog finansiranja medija, jaču zaštitu uredničke nezavisnosti i novinara, kao i pravila koja treba da ograniče političko mešanje u rad medija. Sve ono što režim u Srbiji jako želi.

Bratina je poznat po evom evroentuzijazmu, pa je tako 2009. godine, na jednom javnom skupu, palio zastavu EU uz povike: “Ili ste Srbi i protiv ulaska u Evropsku uniju ili ste protiv Srbije. Sad ćemo da vam pokažemo šta mislimo u ulasku u EU… Srbija, Rusija, ne treba nam unija! Dole srpska marionetska vlada! Srbija i Rusija uvek zajedno! Živeli Srbi!”, vikao je Bratina.

Perko je, opet, svoj interes za Emfu pokazivao kao upravitelj nečega što se zvalo Centar za nacionalnu politiku. Na jednoj tribini u Ruskom domu izjavio je sledeće: “Ne postoje dva naroda koja su bliska kao ruski i srpski narod. Ako izdamo Rusiju, izdali smo sebe. Živeo srpski svet, živeo ruski svet!”